Moje odrastanje sa hipicima

Kad vaši roditelji žele da se pronađu, to obično znači da i vi idete na to putovanje. Za mene je to značilo odrasti u gradu Glastonberiju sa majkom koja je furala "nju ejdž" filozofiju — hipi-konvertitom koji je odbacio tradicionalne sapune i smatrao da je kroz život bolje probijati se bos.

Moja majka je odrasla u Kanadi i tamo bi često zapadala u razne nevolje. Posle nekoliko veza sa muzičarima, napuštanja srednje škole i konobarisanja na rolšuama, želela je da ode negde gde još nije bila. Te godine se slučajno posekla u bioskopskom redu i iskoristila malu odštetu da kupi sebi kartu u jednom pravcu za Englesku. Upoznala je mog oca iz Glazgova na večeri pank poezije u južnom Londonu (a gde drugde?) i uskoro sam ja došla na svet.

Nakon što smo živeli u Londonu do moje treće godine, moja majka je poželela da se preselimo u spiritualni seoski kraj kao što je Glastonberi. Bio je to grad kontrasta, sa kratkim istorijatom mitova i religije, malobrojnom populacijom farmera i nezadovoljnih stanovnika velikih gradova. Bio je magnet za svakojake spiritualiste i iscelitelje kristalima, vodič za one koji su se izgubili, gubili ili zaboravili gde su se ostavili sedamdesetih. Bilo je to utočište za ljude koji nisu videli smisao u telefonima i grejanju. Ili već tako nešto.

Istog dana kad smo stigli, vodeći naslov u lokalnim novinama bio je "Raspoznajte vrste crnog luka". Iste te nedelje, gradonačelnikova koza je otvorila prvi supermarket u gradiću, prirodno noseći ceremonijalnu lentu. Prošao je bolje od Mekdonaldsa koji nije potrajao, jer su ga meštani 1996. spalili iz principa. Ako ne računamo lošu hamburgersku karmu, ovo nam je bio novi dom i delovao je bolje od našeg prenaseljene stambene zgrade u Brikstonu.

Moja majka je radila po čitav dan kako bi mogli da vodimo naš "njuejdžovski" način života, i to kao konobarica, prodavačica, dadilja i naduvana kuvarica. Nažalost, poslovi nisu uvek pokrivali rentu prosečne garsonjere. Zato smo nomadski živele po stanovima, skvotovima, karavanima i poljima, neobučene tokom letnje ravnodnevnice. Sticali smo neobične prijatelje. Otvorili su nam novi svetovi rejvova, protesta, grupa za meditaciju i kupki pod vedrim nebom. Dovodili su nas i u iskušenje traženja novih spiritualnih puteva ka prosvetljenju, često tražeći od nas da istovremeno oblačimo i jedemo konoplju.

PROČITAJTE: Šta se koji moj dešava sa festivalima ove godine?

To je bilo ranih devedesetih, a sve društvena dešavanja u Glastonberiju vezivala su se za lokalni halucinogeni matični brod, Skupštinsku salu. Skrivenoj u malom dvorištu na glavnoj ulici, u ovoj staroj sali bilo je smešteno more zamki za snove, sveća, grančica i još sveća. Činilo se da nikoga ne zabrinjava opasnost od požara. Posetioce su više zanimale halucinogene droge, a sami su bili živopisniji od zidova oblepljenih plakatima sa magičnim okom. Bilo je vila, vitezova okruglog stola, depresivnih advokata u begu i onih koje zaista niste mogli nigde da svrstate. Teturajuća masa zamršene kose, ovi ljudi bili su nalik komičnim maskotama Srednje zemlje.

Kad nismo slikali po ljudskim telima u Skupštinskoj sali, bili smo na Toru, džinovskom mističnom brdu Somerseta. Čak i spiritualno najskeptičniji među nama morali su da osete nešto kad bi se popeli do njegove drevne kule bez krova. Deo vas verovatno misli: to je samo obično veliko brdo. Kako može biti tako dobro? Ali Tor je za alternativne umove neobjašnjivi oblik hipnotičke mačje trave: teško je objasniti osećanja koja imate kad ste na vrhu. Dok upijate u sebe horizont beskrajnih polja, počinjete da se osećate transcendentalno. I dok trepnete, postali ste jedan od njih, nosite "taj-daj" majice, sedite u krugu s bubnjevima, govorite svima da ćete kupiti kamp prikolicu i ići na Gou čim se vašoj banci slože čakre i ponovo vam odobri dozvoljeni minus.

Čim bi stiglo leto, stigao bi i famozni muzički festival Glastonberi koji se održavao u obližnjem seocetu Pilton. Za prosečnog posetioca festivala to je u najboljem slučaju bila trodnevna fešta, ali pošto je moja majka morala da zaradi za karte, stizale bismo deset dana ranije. Kampovale smo na zelenim poljima rezervisanim za dugoročne radnike i hipi elitu. Nismo mogle da priuštimo šator, tako da bismo prvih nekoliko sati gradile nakrivljenu jurtu od grančica, konopca, tkanine i drvenih paleta. Ova privremena marokanska pećina bila je ispunjena mirisom tamjana i nije mnogo štitila od neizbežne kiše.

Dve stvari kojima od malena uče klince su: ne trpaj u usta to sa poda — konkretno, kaku — i ne pričaj sa nepoznatima. Ali dok je moja majka kuvala za druge hipike, ja sam lutala po zelenilu noseći samo mali šal i upletenu kosu sa perjem koje sam nalazila na zemlji. Sedela bih i slušala bulažnjenja na esidu oko logorske vatre, jela svež hleb pečen u starim ambulantnim kolima i dremala na recikliranim padobranima sa neznancima. Bila sam divlje dete. Sve dok ubrzo ne bi prošlo tih deset dana i mi bismo se još jednom vratili u grad.

Možda ćemo vam zvučati kao ono što vaš ćale zove "prljavcima", ali naš način života — okružen politički osvešćenim nomadima koji su umeli da skuvaju neverovatan kari od sočiva — nije, u mom iskustvu, bio loš. Grad je bio magična i bezbedna zajednica, i u njemu nisam živela s istim ograničenjima kao obična deca. Dozvoljavali su nam da gradimo svašta, plivamo u rekama, nosimo bilo šta i bratimimo se s bilo kim. Spavanje, kupanje i škola nisu imali fiksno vreme i uglavnom su bili opcioni. Životni stil je ohrabrivao vreme provedeno u prirodi (odevanje opciono, kao i uvek), a mi smo učili o muzici, umetnosti i novcu.. Sve se cenilo — sem novca.

Novac je čudna stvar u svetu hipika. Oni koji ga imaju doživljavaju ga kao silu energije. Za one koji ga nemaju, to je "nametnuti sistem" u kom oni ne žeče da učestvuju. Na užasavanje moje majke, za mene je postojao život i mimo žongliranja vatrom na drugorazrednim festivalima. Imala sam šlifa za trgovinu, često iskorišćavajući naduvane meštane sakupljajući kristalni nakit koji su izgubili na rejvovima i prodajući im ga nazad. Uz pomoć moje nezakonite zarade, kupovala sam autobusku kartu do susednog grada Strita, samo da bih stajala blizu Klarks Vilidža, velike prodavnice za cipele na sniženju. Kapitalizam me je mamio.

_________________________________________________________________________

POGLEDAJTE: BIG NIGHT OUT - PSYTRANCE RAVE

_________________________________________________________________________

Što nas dovodi do pitanja: kako sazrite i počnete da funkcionišete u društvu nakon što ste odrasli u jednom takvom okrilju magije? Hoćete li ikad stići dalje od Bristola? E, pa morate da sa kamuflirate da biste se uklopili. Odselili smo se iz Glastonberija kad sam bila tinejdžer i upisala sam se u tradicionalnu srednju školu. Maltretirana i neinspirisana, napustila sam je posle nedelju dana. Kasnije sam se upisala u nezavisnu Stajnerovu školu sa nešto holističkijim pristupom. Stekla sam prijatelje za ceo život i napravila mnogo staklarije. Danas živim u Londonu i radim kao menadžer likovnih galerija i nastavnik.

Održavam svoje hipi nasleđe najbolje što mogu. Strogi sam vegetarijanac (naravno) i povremeni Budista. Od majke sam naučila da svaki prostor možete pretvoriti u dom i preživeti svaku situaciju ako u potpunosti živite u "sadašnjem trenutku". Trudim se da ne posedujem previše stvari. Stručnjak sam za reciklažu i prepoznajem čitavu paletu pečuraka. Dobar hipik treba da stremi tome da ima skroman učinak na planetu, ne širi negativnost na druge i ne popuje. Mislim da sam na pola puta do ostvarenja tog cilja, što je krajnja granica koju moji prijatelji trpe u pabu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu