Čovek koji je izmislio Tetris

Sedim za volanom tesle sa registarskim tablicama na kojima jednostavno piše TETRIS. Aleksej Pajitnov, tvorac legendarne video igrice je na mestu suvozača.

„Daj gas, daj gas", viče zabrađeni Pajitnov, u teksas jakni. „Brže!"

Ranije tog dana, posle ručka u kući zajedničkog prijatelja, Pajitnov, 58 godina, sa entuzijazmom nas je terao da se smenjujemo za volanom njegovog tesle, vozeći se kroz mirne ulice Belvija, u državi Vašington, gde živi, nagovarajući nas da dodamo gas od kojeg u grudima osetiš bestežinsko stanje, dok put proleće ispod tebe.

Tokom ručka smo diskutovali o borbi Rusije protiv nacista tokom Drugog svetskog rata, o Pajitnovoj dugodišnjoj ljubavi prema klasičnoj video igrici Loud raner, njegovom istraživanju veštačke inteligencije i radu na prepoznavanju glasa tokom hladnog rata, kao i o mnogim drugim igricama, kao što je Jošiz kuki, na kojima je radio, osim tetrisa.

Kada guglate ime „Aleksej Pajitnov", izađe vam mnogo stranica članaka i intervjua u kojima se govori isključivo o njegovom stvaranju Tetrisa, daleko najprodavanijoj video igrici svih vremena. Kada sam upoznao Pajitnova, mene je zanimalo sve ostalo, osim toga. Kakav je život Alekseja Pajitnova van Tetrisa?

Ako postoji jedna konstanta u ovoj priči, to je užurbanost. Šila Boten, predsednica kompanije za proizvodnju igrica „Tozai", uputila me je u psihologiju Pajitnovog upravljanja motornim vozilima. Boten je u industriju video igrica ušla preko sada ugašene firme „Buletpruf softver", gde joj je prvi zadatak bio da koordiniše američku i rusku emigraciju u ranim devedesetim godinama, da bi Pajitnov mogao da se preseli u SAD i pridruži se ekipi „Buletprufa", koji je sponzorisao njegovu radnu dozvolu.

„Svu su vozili kao ludaci", Boten mi je prenela iskustva iz Moskve, gde se stisnutih pesnica vozila sa Pajitnovim u njegovoj „ladi" iz doba SSSR-a. „Ni Aleksej se nije razlikovao. Vozio je kao ludak. Živa sam se isprepadala. Rekla sam mu, 'Aleksej, ne želim da umrem u Rusiji. Pazi malo.'"

„Šila", odgovorio je kroz smeh, „veruj mi, više bi volela da umreš, nego da završiš u ruskoj bolnici."

Tada je tamo sve bilo sivo i prljavo, naročito zapadnjacima koji bi prvi put došli. Kada su Boten i njen kolega iz „Buletprufa", Skot Cumura, morali da odu na moskovsku železničku stanicu da bi otputovali u Sankt Peterburg, Pajitnov je insistirao da ih isprati, uprkos njihovom protivljenju.

Boten se seća da su ljudi pokušavali da im otmu prtljag, dok su se Cumura, Pajitnov i ona kretali po stanici. „Sve je bilo u haosu", rekla je. „Videli su Amerikance sa koferima, i znali su da su u njima stvari koje su želeli. Aleksej nam je krčio put do voza, bukvalno odbijajući rulju i ubacujući naše stvari u voz."

„Ne razumete", rekao im je.

Nekoliko dana posle vozikanja teslom, pitao sam Pajitnova koliki mu je sada obim posla.

„Nisam preopterećen", rekao je.

U poređenju sa time koliko je radio u bivšem Sovjetskom Savezu. Radeći na državnoj Akademiji nauka u Moskvi, Pajitnov se budio između pola 8 i 8. „Možda i kasnije", objasnio je, „jer sam svakog dana radio do ponoći."

Doručkovao je kobasice, jaja i sir. Onda bi obavio neki privatni posao ili otišao u nabavku, i dolazio na posao oko 10. Majušni prostor koji mu je bio dodeljen za rad je bio „ekstremno prenatrpan". U pitanju je bila prostorija predviđena za četvoro – petoro ljudi koji sede za stolovima. Veći deo vremena, morala je da primi 15 istraživača.

„Nismo imali nimalo prostora", rekao je kroz smeh. „Delio sam sto sa još troje ljudi. Tako da sam ostavljao glavni posao za kasne sate, kada bi se moj sto ispraznio". Onda bi se, u relativnom miru, bacio na posao razvijanja veštačke inteligencije i automatskog prepoznavanja glasa, oblast koja je donekle, po njegovim rečima, „i dalje veoma primitivna."

Jednom rečju, smatrao je svoj posao „heurističnim". Ali rvao se sa činjenicom da su se njegovi eksperimenti uglavnom koristili u vojne svrhe. Iako naučnici sa Akademije nisu uvek tačno znali kako će njihova otkrića kasnije biti primenjena, bilo je glasina. „Legendi", kao što to kaže Pajitnov.

Jedna takva legenda koja je kružila među naučnicima na Akademiji je bila da će tehnologija automatskog prepoznavanja govora – on ga je uporedio sa „sirijem" – biti korišćenja u nadzvučnim lovcima. Pilot će glasom moći da upravlja avionom, u situacijama kada je nemoguće njime upravljati rukama. Tako kaže legenda.

Ali postojala je jedna veoma stvarna, „tužna primena" Pajitovog rada od strane KGB-a, koji je u nekoliko navrata slao svoje predstavnike iz odeljenja za istraživanje i razvoj u zakrčenu kancelariju koju je delio sa više od deset istraživača sa Akademije.

Pajitnov je objasnio da je, iako je KGB bio itekako voljan da prisluškuje ljude, bilo teško neprekidno snimati, uz ondašnju tehnologiju. Zbog toga je KGB bio veoma zainteresovan da primeni Pajitnove eksperimente sa prepoznavanjem govora na audio sistem koji bi počinjao automatski da snima ako i kada bivaju izgovorene reči koje su označene kao opasne po državu, ili su inkriminišuće po onoga ko ih izgovara.

Ovo je bio rad za koji Pajitnov kaže da su njegove kolege sa Akademije „očigledno pokušavale da izbegnu."

Što se njega tiče, Pajitnov je bio izrazito apolitičan. Ali takođe mu nije bilo prijatno ni zbog toga što se od svakog Rusa u toj oblasti očekivalo da bude nacionalista, a kamoli od čoveka koji je zaposlen u računarskom centru Akademije nauka.

Boten mi je pričala o tome kada je sa Pajitnovim otišla u Kremlj da vidi Lenjinovo mumificirano telo.

„Alekseju je bilo teško da prođe pored Lenjina", Boten mi je rekla. Seća se da je dok su čekali u redu pitala svog prijatelja i kolegu da li je u mladosti ikada išao da vidi Lenjina.

U proteklim decenijama, ruska deca su išla na obavezne posete grobnici, da vide leš svog plemenitog despota. Ali Pajtinov je našao način da to izbegne. „Ceo dan sam povraćao", rekao je Botenovoj.

„Naravno, nikada to nije smeo otvoreno da kaže", rekla je Boten, govoreći o Pajitnovoj nelagodnosti kada je tiranin u pitanju, „jer možda ne bi preživeo. Ali bilo mu je teško, čak i tog dana, kada smo otišli u obilazak".

Na kraju je Aleksej na Akademiji nauka dobio pristup svom ličnom računaru, koji je mogao da koristi „bez toga da mi neko gleda preko ramena". Pošto je ionako morao da obavlja testove na softveru i programima za veštačku inteligenciju i prepoznavanje govora, Pajitnov ih je izvodio igrajući video igrice. Eksperimentisao je i testirao taj novi kompjuter pišući igrice na njemu, na programskom jeziku „Paskal".

Neke od ovih najranijih eksperimenata sa video igricama koje je razvio na svom ličnom računaru su kasnije puštene u promet kao „Majkrosoftov paket za zabavu: zagonetna kolekcija". Po njihovom izlasku, nije pomenuto da su igrice nastale tokom dugih sati rada u sovjetskom centralnom nervnom sistemu.

Ali pod takvim okolnostima, uz pomoć prijatelja, Vladimira Pohilka, ruskog kliničkog psihologa koji je bio zainteresovan za interakciju između računara i ljudi, Pajitnov je na kraju stvorio i najuspešniju video igricu u istoriji.

Tetris je zvanično u promet pustila Akademija nauka, pošto je inicijalno na flopi diskovima podeljen akademicima i kompjuterski opismenjenima. Kao igrica sa uklapanjem kockica, tetris je opčinio ove intelektualce. Na kraju krajeva, to je bila igrica sastavljena od drevnih oblika preuzetih direktno iz Platonovog idealizma.

Igricu je kasnije, 1988, na Sajmu elektronike u Las Vegasu, otkrio osnivač „Buletpruf softvera", koji je, da skratimo komplikovanu priču, proširio jevanđelje po „tetrominama" po svetu koji je bio zreo za novu zavisnost. „Buletpruf" je 1989. pustio ovu igricu u promet u Americi. Procenjuje se da se franšiza prodala u 70 miliona fizičkih primeraka, a širom sveta je skinuta u 100 miliona primeraka.

Pošto je napravljena tokom radnih sati na vladinom kompjuteru, sovjetska vlada je svojatala sva prava i na tetris, i na silne milione za patent, koji su počeli da se slivaju u kasu. Tako da je, uprkos iznenadnom međunarodnom priznanju za istraživački rad, Pajintov u osnovi ostao samo običan naučni radnik, kada se pridružio Rodžersu i „Buletprufu", emigrirajući u Ameriku 1990, sa radnom vizom koju su oni sponzorisali. Šest meseci kasnije, Pajitnov je i svoju ženu Ninu, kao i sinove Petra i Dimitrija, doveo u Belvi, u Vašingtonu.

Negde u to isto vreme, Vladimir Pohilko, sa kojim je prethodne godine Pajitnov u Moskvi osnovao firmu za razvoj softvera pod nazivom AnimaTek, takođe je emigrirao u SAD, i smestio se u okolini San Franciska. Treba naglasiti da Pohilku ponekad pripisuju zasluge da je zajedno sa Pajitnovim stvorio tetris. Ako ništa drugo, on ga je bar ohrabrivao da razvije tetris u proizvod sa tržišnom vrednošću.

Ova dvojica će se ponovo sresti 1990, na Sajmu komercijalne elektronike u Čikagu, gde je Boten bila izlagač, zajedno sa Pajitnovim, i gde je tetris dobio svoju prvu veliku šansu izvan Rusije. Seća se da su Aleksej i Vlad svake večeri tokom sajma zajedno pili i igrali. Imali su hit.

„To je ono što je važno kod Pajitnova", Boten mi je rekla, i to je nešto što pristaje čoveku čije su kreacije osvojile ceo svet i moguće ih je igrati dobro samo u stanju potpune pribranosti. „Bio je veoma prisutan. I dalje je veoma prisutan."

Ali ipak, bilo mu je potrebno malo vremena da se prilagodi na život na zapadu. Boten se seća koliko se Pajitnov prenerazio kada ga je prvi put odvela u američku prodavnicu. „Bio je zadivljen", rekla je. „Zaista ga je zapanjila količina artikala koji su mogli da se kupe".

Boten je nastavila da pomaže Pajitnovu da se prilagodi na novi život. Zakazivala mu je odlaske kod zubara. Pomogla mu je da razume rezon koji je stajao iza poprilične kazne koju je našao ispod svog brisača, kada je parkirao kadilak ispred hidranta, i ostavio ga tu tri dana. Pomogla mu je da odbije obilje jezičavih biznismena koje je privukla vrelina njegove slave.

A onda se jednog dana, dok je Pajitnov radio u kancelariji „Buletpruf softvera", pojavio agent FBI-a, i želeo s njim da razgovara o tome „da li ga KGB proganja."

„Razgovor sa pravim FBI agentom od krvi i mesa" ostavio je snažan utisak na Pajitnova. Agent je čak dogovorio i naredni sastanak, tokom kojeg je njegova žena Nina, profesorka engleskog jezika, takođe na sličan način ispitivana o skrivenim vezama sa sovjetskom obaveštajnom službom.

Ali federalci su ubrzo shvatili da traće resurse na veselog istraživača koji sve vreme razmišlja o igricama, i koji ne zna nikakve tajne KGB-a. Osim toga, u tim ranim danima nakon preseljenja iz SSSR-a, priseća se Skot Cumura, „Aleksejev ruski zagrljaj prilikom susreta je bio veoma čvrst". Ljubio je i žene i muškarce pravo u usta.

Od 1996, iste godine kada je konačno dobio prava na tetris, posle komplikovanog sudskog procesa vođenog posle raspada Sovjetskog saveza, Pajitnov je počeo da dizajnira igrice za Majkrosoft, pre ere Eksboksa.

Njegova svakodnevica u Majkrosoftu ostala je „u osnovi ista" kao kada je bio u Rusiji u doba Sovjeta. Svakog jutra bi dolazio na posao između devet i deset, radio bi do pola dva, kada bi otišao na ručak. Završavao bi oko 10, 11 uveče.

„Tako sam navikao da radim"; rekao mi je, „i nastavio sam tako celog svog radnog života. To je na neki način moj stil života."

Izrazio sam svoje zaprepašćenje da neko svakog dana radi 12 do 14 sati, čak i u Americi, ali onda mi je Pajitnov rekao da tokom dana pravi pauze. Da bi igrao igrice, normalno.

„Ponekad se umorim", priznao je. „Prekinem sa radom i malo igram igrice. Onda shvatim da moram da završim posao. Vratim se na posao i nastavim."

Pajitnov je u Majkrosoftu bio zadužen za osmišljavanje sopstvenih projekata, bio je čovek za ideje. „U osnovi, više ne moram da programiram", rekao je.

Onda je Majkrosoft počeo da razvija Eksboks. „To za mene nije bila srećna okolnost. Mene zanimaju zagonetne igre. A Eksboks se njima ne bavi", rekao je. „Pokušao sam da nađem što je moguće više miroljubiv naslov na kome bih radio. Ne volim pucačine."

Ali po Alekseju, Majkrosoft je bio daleko od veštog proizvođača konzola koji je na kraju postao.

„Majkrosoft nije bio previše dobar u igricama, generalno", osvrnuo se na ranije dane. „Nisu razumevali suštinu. Nisu imali dovoljno stručnjaka. Nekako nisu uspevali da zaposle prave ljude. Tako da sam se pomalo osećao kao tuđin. Prvih nekoliko godina razvoja ere Eksboksa bile su potpuna propast. Započinjali su i obustavljali mnoge dobre projekte, kao i loše. Osećao sam se kao da sam u blenderu."

Mučio se u grupama u kojima je radio. „Niko nije želeo da ja učestvujem u njegovom projektu. A ni ja nisam želeo da oni učestvuju u mojim projektima", rekao je.

Zagonetne igre za PC su zanemarene, dok se Majkrosoft naoružavao za rat konzolama. „Svi moji projekti su tada bili niskog prioriteta. 'Moramo da radimo na Eksboksu! Na Eksboksu!", rekao je imitirajući borbeni poklič kolektiva u Majkrosoftu. Do trenutka kada je „Hejlo" ugledao svetlost dana, krajem 2001, Majkrosoft je „shvatio kako se to radi", kaže Pajitnov.

„Ja sam bio tamo u inicijalnom periodu", nastavio je, „kada su pravili mnogo grešaka i povlačili loše poteze."

Dok se Pajitnov smestio u Majkrosoftu, život njegovog starog prijatelja i poslovnog partnera, Vladimira Pohilka, postao je tragičan. 1998, Pohilko je ubio svoju ženu i svog sina, a onda i sebe, iz razloga koji nisu sasvim jasni. Šta se dogodilo te noći u južnom Palo Altu, u domu Pohilkovih, šokiralo je one koji su mu bili najbliži. Čista brutalnost ovih ubistava čine sve to još beskrupuloznijim.

Kao što je San Francisko kronikl tada izvestio, „Pohilko je udarao čekićem Fedotovu, popularnu instruktorku joge, i Petra, učenika sedmog razreda, a onda ih ubadao lovačkim nožem dok su spavali, po svemu sudeći. Onda je jednim udarcem sebe ubo u vrat."

„Neshvatljivo je da bi neko ovo uradio sebi i detetu", rekla je protparolka policije Palo Alta, Temi Gejdž.

„Što se tiče Vladimira", Pajitnov mi je kasnije napisao u mejlu, „mogu samo da kažem da smo uvek bili prijatelji, kolege i ortaci, i da smo bili u dobrim i toplim odnosima."

Kada je mehur od sapunice internet firmi pukao na početki novog milenijuma, Pajitov je prikupio dovoljno tantijema od Tetrisa da nije morao da proda svoje akcije. „U osnovi, postao sam dovoljno imućan samo od Majkrosoftovih akcija, pored svojih tantijema. Nekako sam osetio da sam završio priču sa Majkrosoftom". Tada je dao ostavku.

Ali 2005. Pajitnov se vratio, mada nakratko, kao Majkrosoftov podizvođač za prilagođavanje „Heksika", igrice sa uklapanjem blokova, za Eksboks 360. „Heksik" je bio prilično dobar", rekao je. „To je bio zanimljiv naslov. Ali Majkrosoft sedi na tako velikoj gomili intelektualne svojine. Nemaju dovoljno pameti i veštine za sopstvenu dobrobit, da sebi obezbede drugi ili treći život, što bi lako mogli da urade."

„To je nesrećna okolnost", nastavio je, „jer kod Majkrosofta ima i mojih naslova. A i mnogi radovi mojih kolega koji su tamo radili su protraćeni. To je šteta."

Kako smo se bližili kraju, nisam mogao a da ga ne upitam šta misli o filmu o tetrisu koji se sprema. Meni to izgleda kao propuštena prilika, scenario zasnovan na blokovima koji padaju, umesto na priči o čoveku koji je napravio tu igricu u potaji, dok je radio za sovjetsku vladu. Da li je Pajitnov ikada osmislio priču za tetris?

„Da budem iskren, nisam, i ne verujem da su je i oni još smislili. Još su u fazi planiranja. Imaju nekoliko dobrih ideja", rekao je. Ali nedavno su „pokušali da otkriju kako bi ta cela stvar odjeknula u medijima."

Ovih dana, kada se ne voza po Belviju u tesli sa tablicama na kojima piše „Tetris", Pajitnov radi samo na svojim „ludačkim naslovima i projektima". Ujutru radi malo sklekova i čučnjeva, i pojede činiju kornflejksa. Onda se pozabavi svojom gejmerskom svakodnevicom, svakodnevno odigra nekoliko igrica da bi prikupio potrebne tokene.

„Da ne bi morao da im plaćaš, moraš redovno da igraš", rekao je o dve igrice koje su mu se dopale, Gems With Friends i Arcane Battles.

Kada to završi, Pajitnov obavi par razgovora preko skajpa, zbog posla, ili da bi razmenio novosti sa prijateljima. Proveri mejl, a onda čita fantastiku, ili savremene dokumentarne knjige (uvek na ruskom, i knjige ruskih autora), ili gleda televiziju. Ponekad umesto toga igra igrice.

„Posle ručka proverim šta treba da uradim što se tiče projekata", objašnjava. „Smislim nekoliko sledećih nivoa, ili tako nešto". Iako u ovom trenutku ne radi aktivno na nekom konkretnom projektu za igricu. „Imam jedan projekat u glavi o kojem razmišljam, ali ne radim aktivno na njemu."

Kada konačno sedne da dizajnira, Pajitnovu nije potreban kompjuter. „Za dizajn obično koristim beležnicu i olovke", rekao je. „Onda padne veče. Onda ili odem da igram tenis, ili vežbam u klubu, ili sedim kod kuće i gledam televiziju, ili čitam knjigu. I tako izleda moj dan. Ništa posebno uzbudljivo ili izuzetno."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu