Kako se bliži kraj 2016. ne mogu da se otmem tog plačljivog utiska da je ovo bila jedna poprilično sjebana godina. Neki novi ludaci su došli, dok su nas mnogi carevi večno napustili, verovatno se povlačeći pred nadolazećim pandemonijumom. Većina njih je dobila, manje-više, dostojan medijski omaž u kome nisam mogao da učestvujem. Zaista, šta o ljudima koji su obeležili dvadeseti vek može da kaže ovaj duduk za muziku, film, književnost i politiku (okej, potpuni duduk za sve) koji je u istom proživeo tek deset godina? Čak mi se nekoliko puta i javio poriv da odam neku vrstu digitalne počasti, ali sam se iz poslednjeg reda izdrao na samog sebe i gađao se cipelom. Umukni, klinac!
Reklame
Ali ove nedelje nas je napustio tip koji je umnogome uticao na moje detinjstvo, odrastanje i životnu filozofiju. U sredu je u Pitsburgu, u 98 godini života preminuo Džim Deligati, čovek koji je izmislio Big Mek.Do današnjeg dana nisam znao ko je čovek koji je godinama formirao moje nutricionističke navike. Iako sam se vremenom naložio na Bordejna, Olivera, Lorejn Paskal i, pa, svakog ko makar otvori tetrapak jogurta na kanalu 24Kitchen, ne mogu prikriti da svu ljubav i zahvalnost dugujem ovom tipu iz Portlanda koji se prvi setio da duplira zemičku i burger. On je kao Sten Li mog kulinarstva – nije najbolji, ali je prvi.A zašto je Deligati bitan za čovečanstvo ošim što je izvalio formulu za verovatno najsavršeniji burger na svetu? Zato što možemo da se identifikujemo sa njegovom teškom životnom pričom i njoj pronađemo tračak inspiracije u ovim sumornim vremenima. Okej, bio je vlasnik franšize za 47 Mekdonalds restorana u zapadnoj Pensilvaniji i milioner, ali da li možete da zamislite surovost zadatka i vremena kada tipu nije polazilo za rukom da ubedi nadležne u Mekdonaldsu da je Big Mek prava stvar? Zamislite tu Ameriku u kojoj ne možete da ubedite ljude da jedu dupli burger sa sirem, zelenom salatom, lukom, krastavcima i specijalnim sosom.
Svejedno, Deligati je nastavio da fura svoj specijalitet u restoranima u Pitsburgu (jebi ga, to je moglo tako tokom šezdesetih), sve dok velike njuške nisu prepoznale genijalnost njegove ideje. Ostalo je istorija. Jedna ukusna, jebeno lepa istorija. Jer vlade su padale, granice su se menjale, preživeli smo čak i povratak zvonarica početkom milenijuma, ali je Big Mek opstao.
Reklame
Iako je nepravedno nazvan junk food-om (još jedan očajan potez zakulisnih centra moći da upravljaju našim ukusima), Big Mek se izborio za mesto ambasadora ovog fastfud lanca. Njemu se prilazilo sa strahopoštovanjem. Pa ne možeš samo da uđeš u Mekdonalds i bez ikakvog treninga smažeš veliki burger. Pa znate li koliko sam običnih hamburgera i čizburgera pojeo kako bih uopšte pomislio da okušam sreću sa Big Mekom? A i kada sam ga konačno pojeo, mislim da nisam jeo ništa narednih pet dana. Nisam mogao, a i nisam hteo da kvarim ukus, kao ni prelepu uspomenu. Možda ni zube nisam prao, ne sećam se više.
Sada, mnogo godina kasnije, Big Mek (koji smažem bez problema) je još uvek moji omiljeni burger u Meku, a mene je vest o smrti uhvatila poptuno nespremnog. Znao sam da nas sa Deligatovim odlaskom u večna lovišta istovremeno ne napušta i njegov genijalni izum, ali opet, nisam navikao da se nosim sa gubitkom. Zato sam ostavio šta god sam imao da radim u tom trenutku i otišao u obližnji Mekdonalds da još jednog svetskog velikana ispratim na put bez povratka.Čekao sam u redu i razmišljao kako je dobri stari Džim došao na ideju da napravi Big Mek. Da li mu se javila u snu ili se sudario sa devojkom koja će u budućnosti postati njegova supruga, pa su im se u tom trenutku sjedinili burgeri? Da li je njegova priča poslužila kao inspiracija za Kebu Krabu i njegov rivalitet sa Plankotnom? Pitanja su samo navirala, a wi-fi je nešto zajebavao, pa nisam mogao da izguglam odgovore.
Reklame
Kada sam došao na red, prodavačica mi se osmehnula i pitala me šta želim da poručim. Oborio sam pogled i trebalo mi je malo duže da odgovorim iako tačno znao šta mi se jede.- Jedan Big Mek i mali pomfrit, molim vas – nekako sam izustio.Radnica se ponovo osmehnula i zaključila porudžbinu. Kada me je zamolila da ukucam PIN, ruke su mi se tresle. Dva puta sam pogrešio.- Je l' sve u redu? – pitala me je.Da li je sve u redu? Umro je čovek koji je uzdigao ovaj restoran do kosmisčkih razmera, čovek koji je verovatno zaslužan što prehranjuješ svoju porodicu, što oboje stojimo danas ovde, a ti me uz osmeh pitaš da li je sve okej dok u pozadini ide Selena Gomez? Naravno da nije okej. Jebeno nije okej! I pustite Baha ili nešto slično. Pokažite minimum poštovanja, makar ovde.Mogao sam to da joj kažem, ali nisam. Ovaj dan je već dovoljno loš, nije mi potrebna još i scena u restoranu brze hrane kako se u suzama valjam po podu i lomim poslužavnike. Samo sam dao keš, uzeo svoje jelo i otišao do stola.Pre nego što sam navalio na ovaj vatromet ukusa, improvizovao sam ispraćaj kakav dolikuje Džimu Deligatiju, onakav kakav bi on voleo i poštovao. Dok sam sedeo nad krstom od pomfrita, sa zvučnika se čuo Sem Smit, a jedna suza je kapnula na zemičku. A onda sam oberučke zgrabio zlatni burger i pojeo ga za dva minuta. Zažaliću kasnije, ali vredelo je.
Razmišljao sam o životu ujka Džima i shvatio da je čovek umro u 98. godini života. Da, tip koji je izmislio specifičan burger je živeo gotovo sto godina, a zapitajte se samo koliko je živeo tip koji je izmislio potaž od brokolija ili voćnu salatu. Okej, možda je živeo 99 godina, ali budimo realni, koje su šanse za to?Džim Deligati nas je napustio u teškom trenutku i iako se osećam malo usamljeno, nisam besan na njega. Prosto nisam, jer znam da Džimova misija nije gotova. Jer ako postoji raj i ako je makar malo nalik onoj Family Guy verziji sa bazenima i uživanjem, znam da će Džim dati sve od sebe da u jelovnik uvrsti Big Mek. Već mu je jednom uspelo i to u mnogo težim uslovima.
