​Pokušao sam da postanem bolji čovek za sedam dana

Ja sam bleda senka osobe kakva bih mogao da budem, i umoran sam od toga. Umoran sam od toga da budem seronja i znam da bih mogao da postanem uzor kada bih samo mogao da se popravim. Uzore često nazivaju boljim ljudima, a bolji ljudi su složeni, vični, opušteni, lepi, zdravi i izdržljivi. Ja nisam ništa od toga.

Neznajući šta da činim, okrenuo sam se internetu koji je pun članaka u kojima ti objašnjavaju kako da budeš bolja osoba. Većina primera koje sam našao su bili isuviše dugački, isuviše beznačajni, ili isuviše komplikovaniza mene. Osim toga, u svima je pisalo isto: biti bolja osoba je stanje uma. Učinilo mi se da bi izmena stanja mog uma bila isuviše spora i dosadna. Nisam bio voljan da tome posvetim mnogo vremena. Od kad znam za sebe sam podmukli drkadžija, pa bi mi za to bilo potrebno isuviše truda. Sigurno postoji bolji način.

Odlučio sam da ubrzam proces sopstvenim metodama. Moj pristup je bio jednostavan: nedelju dana ću svaki dan probati nešto novo. Da bi ovo upalilo, sedam stvari za koje sam se odlučio su morale da budu namerno uvrnute. Bilo mi je važno da izađem izvan svoje zone komfora. Ovih sedam dnevnih avantura je bilo osmišljeno da predstavlja izazov i za moj um i za moje telo, na čudan, novi način. Mislio sam da ću posle proliva, iskušenja i sramote svakako nadmašiti sebe.

Nisam bio u pravu.

Pročitao sam da ću ako prihvatim promenu postati uspešniji čovek. Ako ste se ikada zapitali koliko je vremena potrebno da se prihvati promena, odgovor je jednostavan: tri sata. Barem je meni bilo potrebno toliko da potpuno izmenim svoj izgled, tako što sam obrijao bradu i izblajhao kosu.

Plašio sam se da to uradim. Iskompleksiran sam po pitanju svog tela. Iako sam prilično šlank, moj glupi mozak mi govori da sam debeo. Užasavao sam se toga da ugledam svoje lice koje se krije ispod brade. Posle pet minuta sa električnim brijačem, osećao sam se dobro. Vrat mi se zarumeneo zbog tupog žileta i nedostatka pene za brijanje. Kada je bol prošao, nisam mogao a da se ne nasmešim kada sam ugledao bebu glatkih obraza kako me gleda u ogledalu.

Blajhanje je bilo druga priča. Blajanje je izgledalo kao da sam kožu glave namazao napalmom. Tako je i mirisalo. Dok sam ispirao kosu, imao sam osećaj kao da je obložena žvakom. Čitav proces je bio užasan, a moja ionako slaba kosa je zbog toga delovala kao da će svakog trenutka potpuno opasti.

Zahvaljujući mom novom izgledu, ljudi bi me rutinski pobrkali s nekim, zvali me Biber, Malfoj, šta god da vam padne na pamet. Tako da je upalilo, već sam bio uspešniji i na dobrom putu da postanem bolja osoba.

Šta sam naučio?

· Ako ti je oblajhana kosa kao žvaka, znači da si to obavio kako treba.

· Kada imaš plavu kosu, ljudi te zovu Malfoj, Blondi, Super Sajan i Slim Šejdi.

· Prihvatiti promenu u stvari znači prihvatiti ismevanje.

· Blajhanje kose čini tvoju kosu slabom, ali tvoj um jakim.

Istražujući sam otkrio da savladavanje nove veštine otvara put ka učenju do kraja života. Prevrnuo sam nebo i zemlju da nađem neku novu veštinu. Nisam mogao da budem tamo neki zevzek koji svira klavir, drnda gitaru, ili žonglira upaljenim bakljama. Moja veština je morala da bude više kul. Morao sam da budem zajeban.

Tu na scenu stupaju časovi mačevanja. Računao sam da mačevanje ne može da bude toliko teško. Ispostavilo se da je to užasno pogrešan način razmišljanja. Na prvoj lekciji sam učio osnove mačevanja sa dve ruke. Moj partner je bio neki žešće hvalisavi seronja po imenu Tim. Odvojio je vremena da me nabada oštrim vrhom svog mača. Ostvarivanje kontakta nije dozvoljeno, pa sam njegovo tipično siledžijsko ponašanje uočio iz aviona. Nije mačevao „brzinom prvog nivoa", što je naš instruktor savetovao. Prema plakatu na zidu, prvi nivo je negde između „namerno sporog" i „brzine hodanja". Uprkos tome što sam bio uključen u ledeno spori duel, bio sam natopljen znojem.

Ispostavilo se da mačevanje nije samo za tipove sa konjskim repovima. To je veoma nepraktična veština koja se uči ceo život. Napravio sam prvi korak ka učenju do kraja života.

Šta sam naučio?

· Mačevi su teži nego što se misli.

· Za baratanje mačem je potreban neverovatno dobra ritmika.

· Ja sam slab i imam ritmiku omamljenog deteta.

· Mačevi su krajnje nepraktični i bezumno naporni za rukovanje.

· Što se tiče nove veštine, prilično je zajebana.

Vežbanje je izgleda jedno od fundamentalnih svojstava boljih ljudi. Iako bih i ja želeo da poboljšam neke delove svog tela, nedostaje mi volja. Ali ne više. Bio sam voljan da prestanem da izgledam kao Kvazimodo i bio sam spreman da se pomučim oko toga. Želeo sam da vežbom učinim da mi levo oko više ne beži malo u stranu.

Aerobik za lice je bio odgovor za mene. Oni koji ga praktikuju obećavali su da će ispraviti moje nesimetrično lice uz pomoć par jednostavnih vežbi za simetriju lica. Trebalo je da pritisnem oči prstima, i da jedno oko uzrikavim malo više nego drugo. To će mi aktivirati „vezu između uma i tela" i moje lice će samo da se ispravi. Na svakih sat vremena sam dva minuta nabijao prste u oči, i zrikavio što sam jače mogao, da budem siguran da ću uspeti.

Ispostavilo se da je pritiskati oči dok ih naprežeš poprilično bolno. Posle aerobika za lice, oči su mi bile crvene i upaljene. Bio sam u bolovima, a, jagodice su mi bile nadražene. Posle vežbe su mi oči bile upaljene, lice rumeno, a levo oko mi je podrhtavalo.

Bolelo me je, a po svemu što sam čuo, to je značilo da je vežba bila uspešna. Prava je šteta što se više neću baviti aerobikom za lice.

Šta sam naučio?

· Ne valja naprezati oči po ceo dan.

· Aerobik za lice postoji i funkcioniše po „principu um – telo".

· „Princip um – telo" je budalaština.

· U redu mi je da izgledam kao Kvazimodo.

Pošto sam osvedočeni seronja, pomislio sam da je vreme da se iskupim starim dobrim postom. Posle opsežnog istraživanja, shvatio sam da post brzo daje rezultate koji će me učiniti boljom osobom. Kada postiš, sredi ti se krvni pritisak, jasnije razmišljaš, a time navodno i postaješ bliži bogu. Ako upali, taj proces će mi očistiti telo i dušu, čime ću postati savršen kandidat za bolju osobu.

Stavio sam sebe na iskušenje da 24 časa ne konzumiram ništa osim vode i crne kafe. Za početak sam u pola osam ujutru pojeo jaja sa šunkom i popio ceđeni mango. Mislio sam da ću izdržati do večere bez ikakvih problema, i nisam bio u pravu. Posle šest sati, dlanovi su mi bili natopljeni znojem.

Uleteo sam grlom u jagode u ovaj režim sa nultom hranljivom vrednošću, i to sam itekako osećao. Oko četiri popodne sam odlutao i počeo da razmišljam o tome šta ću da večeram. Posle jedno pet minuta maštanja sam shvatio da grešim. Jebote.

Dok sam se vraćao peške kući po suncu, prsti su mi se naduli, a stopala su mi se oznojila, što je bilo novo za mene. Samo što se nisam onesvestio. Posle 13 sati sam bio iziritiran, nisam bio u stanju ni na šta da se usredsredim, i generalno me ništa nije interesovalo. Prestao sam da govorim i počeo da ispuštam kiselkasti miris iz kože i usta.

Tokom posta sam bio manje u kontaktu s bogom nego ikad. Potpuno sam zaboravio i da se pokajem. Možda ipak nisam postajao bolja osoba.

Šta sam naučio?

· Od posta užasno smrdiš.

· Kada se i inače užasno hraniš, post je iscrpljujuć.

· Uz pomoć njega ne stupaš u kontakt s bogom.

· Ali te natera da razmišljaš o svojim životnim izborima.

Posle posta sam stvarno bio u lošem stanju, i bio sam gladan. Voleo sam hranu i bio sam prestrog prema sebi. Bolji ljudi su spremniji da oproste. Jedino rešenje je bilo da počastim sebe bahanalijama. Bolji ljudi sebe sve vreme časte onime što žele, a meni je to bilo potrebno. Ako ću da pređem na drugu stranu, morao sam da znam kako je to živeti raskalašno.

Ujutru sam pojeo dva Tim Hortons sendviča za doručak, i bilo mi je muka. Stvar je dobro počela. Za ručak sam pojeo veliku činiju vonton supe, ljute kozice i piletinu s kikirikijem. To sam dopunio obilnom porcijom lepljivog pirinča i pivom.

Posle par sati, pojeo sam kesu čipsa sa sirom iz dragstora 7/11, i činilo mi se da će mi creva pući. Hitno sam obavio veliku nuždu. U četiri popodne sam popio dva piva i završio kesu čipsa. Posle posla sam pojeo čitavu picu i popio još piva. Počelo je malo da mi se manta u glavi. Popio sam dupli espreso, da bi otrovi ponovo procirkulisali. Ponovo sam hitno morao da obavim veliku nuždu. Veče se završilo sa palačinkama natopljenim sosom od čokolade, nutelom, šlagom, karamel sirupom, i još jednim hitnim odlaskom u toalet.

Ispostavilo se da je kada posle posta pojedeš đubreta koliko god možeš defiinitivno odlika raskalašnog života. To jest, u pitanju je obilan proliv. Nisam uživao u svom čašćavanju, ali sam definitivno oprostio sebi.

Šta sam naučio?

· Želudac ti se posle posta skupi.

· Volim picu i pivo, ali me uspore.

· Jesti grozne stvari je u početku sjajno, ali…

· Ne možeš znojenjem da izbaciš otrov koji se skupljao nedelju dana.

· Osim ako proliv ne računaš u otrov.

Procenjuje se da se u gradu Vankuveru svake godinebaci 13 tona zdrave, jestive hrane. Čuo sam da bi kopanje po kontejnerimalako moglo da bude rešenje. U naporu da budem osvešćeniji, krenuo sam u pohod po uličicama i prolazima Vankuvera, da nađem nešto jestivo za sebe, a možda i neka peciva za narodne kuhinje.

Kopanje po kontejnerima je težak posao. Krenuo sam u subotu rano ujutru da spasim ispravnu hranu iz kontejnera za đubre, i nisam uspeo. Svaki kontejner kome sam prišao je bio zaključan. Povukao sam se i našao mapu otključanih kontejnera u Vankuveru. Rešio sam da obiđem što više lokacija.

Nakon što sam četiri sata zabadao nos u užasne jame splačina, najbolje što sam našao je bio disk sa muzikom iz Prijatelja, kao i komplet testova za trudnoću. Moj san o tome da ću jesti besplatno i hraniti beskućnike je bio raspršen.

Posle svog prvog poraza tokom čitave nedelje, bio sam osvešćeniji, ali nisam bio ništa bolji zbog toga. Nikada neću biti bolja osoba.

Šta sam naučio?

· Ne otvaraj kontejnere za đubre koji pripadaju picerijama. Užasno je.

· Većina kontejnera za đubre je zaključano.

· Kontejneri za đubre su tokom leta dom brojnih pčela.

· Ako se plašiš da kopaš po kontejnerima za đubre, bez straha, nikoga nije briga.

Zakazao sam devedesetominutnu sesiju u komori za deprivaciju čula, da vidim da li sam u stanju da razmislim o tome gde sam u svom pohodu pogrešio. Stigao sam u Flout Haus i pogledao ovaj video, u kome govore o tome kako „plutanje" pomaže u oslobađanju od stresa. Tip na recepciji je bio krajnje opušten i ulivao mi je nadu. Rekao mi je da pre svog plutanja kakim. Iskreno sam bio zabrinut da ću se usrati.

Kakio sam i uskočio unutra. Prvo što sam osetio je bilo to kako slana voda prži moju nedavno izblajhanu glavu. Sa bola mi je pažnju skrenulo jedino to što nisam mogao da kontrolišem u kom pravcu plutam. Noge su mi stalno udarale u ivice, zbog čega moje plutanje nije bilo stabilno.

Telo mi se u nekom trenutku stabilisalo, bol umirio, i sve oko mene je nestalo. Bilo je intenzivno. Osećaj je bio kao da mi telo lebdi po nultoj gravitaciji. Posle par okreta, bio sam siguran da ću doživeti nekakve sumanute vizije. Nisam, ali sve je kulminiralo osećajem intenzivnog mira. Osećao sam se kao da sam mrtav i to mi se dopadalo.

Devedeset minuta je prošlo za tren. Izašao sam iz komore za deprivaciju čula sa novostečenim osećajem smisla. Jesam li postao bolja osoba? Možda. Jesam probao dosta novih stvari i više nikome ne moram da objašnjavam ovaj članak. Ne znam da li sam zbog toga bolji, ali sam svakako mnogo zanimljiviji.

Šta sam naučio?

· Ljudi se često useru u komori za deprivaciju čula

· Blajhana kosa i morska so ne idu zajedno.

· Kada rekapitulišeš svoju nedelju, osetiš se kao da si mrtav.

Rekapitulacija moje misije da postanem bolja osoba je bila pakao. Nisam ništa bliži tome da postanem uzor, ali jesam naučio neke stvari. Kada je život u pitanju, očekivanja su ti naljući neprijatelj. Ako sam sebe iznenadiš svojim ponašanjem, osetićeš napredak. Ako se otvoriš za novo iskustva, postaćeš bolji. Samo nemoj tokom tog procesa sebi da uništiš probavni trakt.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu