Probali smo hrvatsku i srpsku čokoladu i pratili neželjene efekte

Pišu: Iva Parađanin i Uroš Dimitrijević

U konfuznom prevrtljivom svetu postoji toliko urbanih mitova i istraživanja o čokoladi da zbunjeni mali čovek prosto ne zna u šta treba da veruje. Jedna strana nam urla u facu da je čokolada nešto najgore što je moglo da zadesi čovečanstvo i bolje da je zamenimo parčetom belog hleba i svinjske masti. Ali opet, imamo ovog tipa koji jede samo čokoladu i verovatno je zdraviji od svih nas. A ako želite da sačuvate planetu, onda počnite da jedete više čokolade.

Kako god, bila zdrava ili ne, čokolada će večno ostati najukusnija namirnica na planeti i nikada je ne treba odbijati, naročito ako je dobijete besplatno. Pa makar ona bila i srpska čokolada koja se logističkom greškom našla u paketićima koje je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović delila deci u Dubrovniku. Pojedini roditelji su toliko ispizdeli zbog spornog slatkiša, verovatno strahujući da će deca pod uticajem halucinogenih sastojaka koje sprski proizvodi sadrže u sebi početi da šiju šajkače i uživaju u hitovima Radeta Lackovića, da je Kolinda morala da se izvini i uvaži reklamaciju uz obećanje da će čokoladice biti zamenjene hrvatskim proizvodima.

Zapitali smo se šta bi se dogodilo ako bi neko sa ovih prostora pojeo čokladu koja nije domaćeg porekla. Kao pravi heroji koji testiraju sopstvene granice i žrtvuju se zarad opšteg dobra i naučnog doprinosa, probali smo jednu domaću i jednu hrvatsku čokoladu, ne znajući pritom kakvi ćemo izaći iz ovog eksperimenta.

IVA: Moja ruka je neposlušno krenula za čokoladom u crvenom omotu poput pipka nad kojim nemam kontrolu. Ledena Dorina. Srpska čokolada je bila tik uz nju i žutela se poput sunca koje odano bdi nad našom zemljom, a ja sam nesvesno izabrala hrvatsku. Šta to govori o meni? Možda mi je suđeno da budem izdajica? Možda mi je navrdeda bio Hrvat? Razmišljala sam da li zbog toga uopšte zaslužujem svoju kockicu. Sa velikom dozom griže savesti i mogućnošću da izdam svoj narod ubacila sam prokleti hrvatski šećer u svoju čeljust. Zažmurila sam od slasti, obuzimao me je orgazmičan osećaj. Želela sam da se ta kockica topi u mojim ustima zauvek. Poput zrele smokve sa hrvatskog primorja gde sam letovala kao tinejdžerka.

Flešbek me je vratio na omiljenu skrivenu plažu na Malom Lošinju. Maestral sa mirisom maslina mi je mrsio kosu, lepi bistri Jadran kvasio stopala, u ruci sam imala čašu hladnog gemišta koju sam delila sa loknastim Hrvojem iz susednog kampa. U pozadini je svirala poznata pesma Idola. Čokolada se još topila u mojim ustima. Odjednom sam postala svesna šta radim, i brzo strpala celu štanglu Najlepših želja u usta kako bih se vratila u realnost dok još niko nije otkrio moje uživanje u Ledenoj Dorini.

Rum u čokoladi moje otadžbine je bio malo prejak i štangla koju sam pojela mi je bila sasvim dovoljna. Glumila sam da žmurim i trudila se da me i ovaj zalogaj odvede na neko magično mesto u majci Srbiji gde će se u pozadini čuti himna naše zemlje, duvati romantičan povetarac, a Srboslav mi vrteti pletenicu oko prsta. Čvrsto sam zatvorila oči i – ništa. Mesto na koje me je odveo bio je bar u kom sam se sinoć napila i zbog čega mi je i miris ruma izazivao mučninu.

Otrčala sam u toalet da operem ruke i krišom ponela još jednu kocku Dorine. Zgutala sam je poput pilule za spavanje i vratila se na plažu da uhvatim još jedan Hrvojev pogled.

Naravno ako uporedimo kvalitet, cenu, boju, miris i ukus, svakako je čokolada iz Srbije mnogo bolja. Pravi se od kvalitetnijeg mleka koje daju pametnije krave. A i ima manje kalorija.

UROŠ: Dorina, Ledena, poput srca hrvatske predsednice koja se usudila da deci uvali srpsku čokoladu. Prvi zalogaj me je osvežio i podsetio na januar, njihov besprekorno ravan autoput, INA benzinske pumpe koje ignorišem i brzinometar na kom vidim prekoračenje brzine. Nastavljam da jedem, nadajući se nekoj nuspojavi ili makar željom da otrčim do placa i iskopam dedin kalašnjikov, ali se ništa ne dešava. Treća kocka, četvrta, peta, ništa! Ledena me vodi u Narniju, a ne na ratište. U glavi mi odzvanjaju božićne pesme u izvođenju Maraje Keri, dok Tompson zaključan u ormanu lupa o vrata i urla: "Probili ste mi termin! Vrati mikrofon". Okrećem ambalažu da vidim datum i mesto prozvodnje. "Made in…" vid mi se muti i padam u nesvest usled predoziranja šećerom. Ali! Sanjam Snežnu kraljicu iz Slavonskog Broda kako me masira razvlačeći čokoladnu polutku po mojim leđima.

Najlepše želje. Prva asocijacija mi je čestitanje. Bilo čega, ovde čestitamo ljudima i uspešno paralelno parkiranje i želimo im sve najlepše. Očekujem da mi se šaka prirodno preoblikuje u tri prsta (spojeni ili odvojeni, svejedno je), ali samo nastavljam da kidam onu tablu i gutam je kao izgladnelo eksperimentalno prase. Super je, slatka je, a ovaj rum joj daje neki piratski šmek i tera me da pevam Kad naš brod plovi plovi i ribu lovi. Jebote, pa ovo ima kontra efekat. Čokolinda, da si znala ovo, lično bi uvezla čitav trajekt Štarka u Dubrovnik. Nastavljam da žvaćem, iritiram sve u kancelariji, ali im želim sve najlepše u životu i daljem poslovanju. Šef mi preti otkazom, a ja mu samo tutnem pola table u krilo i trčim do supermarketa po još. Danas je praznik, moj praznik.

Zaključak: obe čokolade su potpuno bezopasne, slatkoća prosto ubija nacionalizam i ostale prateće efekte. Samo nam je muka i imamo koloniju karijesa u ustima, ali sve za dobrobit čovečanstva, bratstva i jedinstva.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu