​Provela sam dan na beogradskom groblju, gde su svi isti

Kad sloj zemlje prekrije sanduk, svi su jednaki, bio bogat ili siromah, Srbin, Mađar, pravoslavac, musliman, ateista… Kad se pokriju poslednji znaci statusa ili pripadnosti na luksuznim ili skromnim kovčezima, za sve zavlada isti mrak.

Jedino se razlikuju sahrane dece i mladih ljudi. Tada i grobari plaču, zajedno sa roditeljima i rodbinom.

- Ponekad su i pogrebni govori tako potresni, da suze naprosto ne mogu da se zaustave - kaže Željko, a njegov kolega Slobodan potvrđuje. Stasiti su ljudi, šaka okrupnjelih od lopata, potamnelog tena, ali neizmenjene prirode. Prvi sentimentalan, drugi šaljivdžija, na šta ič nisu uticale dve decenije grobarskog posla. Svakodnevnih susreta sa smrću, spuštanja u raku po nekoliko sanduka.

Sedimo u kancelariji upravnika groblja Lešće Luke Miščevića, s kojim imaju drugarski odnos. Nudi ih kafom, baš kao i mene, pa situacija liči na obično ćaskanje. Iako je tema za mnoge neprijatna, to ne važi za nas. Oni su navikli, a i ja okoštala, od malena suočena sa odlaskom najbližih na onaj svet.

Slobodan radi na Lešću od 1995, na poslu grobara od 2000-te. Seća se dobro svog prvog utiska, drastično različitog od očekivanja. Jer, seosko groblje u Crepaji je ravničarsko, dok su ga padine Lešća podsetile na Kopaonik. Sa najdivnijim pogledom u Beogradu, na Dunav, ritove Banata i, u daljini, Zemun, pun urbanog meteža.

Zaposlio se na predlog komšija iz svog mesta, sa kojima i danas dolazi na radno mesto, tako deleći troškove. Isto čini i Željko, svakodnevno dolazeći iz Kačareva. „Kako to", pitam, a oni uglas, i uz smešak odgovaraju: „Svi smo jedan drugog vukli". Princip se, očito, podrazumeva za sve ovdašnje šljake, pa čak i one koje se smatraju najtežim i najodbojnijim. Težinu pravi naboj emocija među ožalošćenim, fizički deo posla je prema tome „mačji kašalj", premda podrazumeva osam sati izloženosti svim vremenskim uslovima. „Zato nije čudo što često idemo na kompletne psiho-fizičke preglede", mirno konstatuju. Stabilne su konstrukcije, emotivne i muskulaturne, susreti sa smrću im ništa ne mogu.

„Kad završim smenu, sve ostavljam za sobom, o poslu više i ne razmišljam", objašnjava Željko „trik" koji ga oslobađa stresa. Slobodan, pak, utiske deli sa suprugom kod kuće, ali u grubim crtama. Da je ne opterećuje previše. On relaksaciju nalazi u pecanju, dok je Željko fan sporta. Nekad aktivni igrač fudbala, sad je najaktivniji u fotelji, ispred televizora. Doduše, često ide i na utakmice svog omiljenog kluba „Partizan", nedeljom ili drugog neradnog dana. On obično bira slobodnu subotu.

Vidim da sam uveliko zabasala u obrazlaganje privatnosti svojih sagovornika. Tako teče i razgovor. A kako drugačije, kad nismo na terenu: prisustvo novinara sahranama nije dozvoljeno. U stvari, iziskuje dozvolu rodbine preminulog. Jedino kad umre neko poznat - na duge staze, po svom delu, ili kratkoročno, iz medija -pripadnici „sedme sile" se mogu neopaženo pomešati sa legitimnim „zvanicama". Ovako, kad je u pitanju razgovor sa licima direktno uključenim u pogrebni proces, on se obavlja u službenim prostorijama.

Obučeni u bordo majce i teget pantalone, s osmehom na licu, oni i deluju sasvim obično. Iako se od njih mogu saznati razni detalji iz sakralnih ceremonija. Recimo, da se na „muslimanskoj parceli" sahranjuju sa dozvolom Rijaseta, da pogrebima prisustvuju isključivo muškarci, te da oni sami najčešće uzmu lopate u ruke, tako se opraštajući sa umrlim. Suza ovde nema, ili su skrivene, jer ne pristaju takozvanom jačem polu.

Plač kod pravoslavaca predvode žene, ali on često biva zarazan. Pravih narikača više nema, ali kukanje ume da bude glasno i uporno. Ipak, najveći broj sahrana prođe „dostojanstveno", jer se zna red. Ogromnoj većini obreda pokojnika čije se prezime završava na „ić", prethodi opelo pravoslavnih sveštenika, što se poklapa sa zvaničnim podatkom o preko 90% pravoslavaca u Srbiji. I podseća me na davne dane kad je moju sirotu majku, koja je počinila samoubistvo, opevao pop, kao i oca, u dobroj meri ateistu. Ako i nisu postili i išli u crkvu, možda će im ta poslednja molitva biti od pomoći kada se (ako se) sretnu sa Svevišnjim. Tako, verovatno, misle oni koji su „pretekli".

Gde, pod zemlju, odlaze Jevreji, katolici, Kinezi..? Na Lešću za to nema odgovora. Na Novom groblju sam primetila neka jevrejska imena, kineska ni tu nisam spazila. Objašnjenje koje u izvesnoj meri zadovoljava jeste da se radi o umrlim licima „iz mešovitih brakova". Tako se pod zemljom, gde ionako ima mnogo više ljudi nego onih iznad, formira neka nova Jugoslavija. Međutim, tumačenje upravnika o mešovitim bračnim zajednicama ostavlja dosta prostora za istraživanje – da li se preminuli Kinezi transportuju u Kinu, a ostali u svoje postojbine. Nemoguće je samo jedno – da ne umiru.

Dosta o smrti, hajmo opet malo o životu, o back-groundu mojih sagovornika. Prvi, Slobodan, je postao grobar kad mu je žena drugi put ostala bremenita. Sa posla uređenja parcela, prešao je na drugi zbog veće plate. Razlika nije neka (trenutno dobija oko 36.000 dinara, ako se ne računaju krediti), ali je, sa četvoro gladnih usta „svaki dinar dragocen". Željko je od početka bio to što jeste, i biće, dok ga ne izda snaga. A to neće biti skoro, jer ima tek nešto preko četrdeset. Slobodan je par godina mlađi.

________________________________________________________________________

Borbe petlova na Filipinima

Slobodno vreme provode svako na svoj miran način. Kafa, ručak, čim se vrate sa posla (oko pet, pola šest), Slobodan potom nešto čeprka po automehaničarskoj radionici koju je nasledio od tasta. „Ja sam se udao, faktički", na starovremski, a šaljiv način objašnjava to što se, po ženidbi, uselio u kuću supruge.

Željko pretežno odmara, na kauču, ispred televizora. Uostalom, slobodni sati brzo prođu, i već je vreme za novi radni dan. On ima i nešto zemlje, ali je dao pod zakup, jer „zemlja traži radnika, a ne nadglednika". A njemu je dosta lopatanja. „Da li vam je ikada bilo neprijatno da kažete kojim se poslom bavite", pitam zbog uvreženih predrasuda. Nije, kažu, to je posao kao svaki drugi, iako su svesni da većina njihovih poznanika od baš tog posla zazire. Zbog blizine smrti, koja je jedina izvesna.

Možda kad bi ti drugi više vremena provodili na njihovom radnom mestu, uvideli bi da Lešće sve više liči na park, tvrde. Novo drveće je izraslo i u visini se pridružilo četinarima koje su Slobodan i Željko ovde zatekli na dolasku. Cvetne leje uređene po savremenim planovima hortikulture su novina, kao i zgrada u kojoj obitavaju. Do pre desetak godina, zborno mesto je bila straćara. Sad u „odličnim uslovima" kusaju svoj „topli obrok" (obično donet od kuće), tu se druže u kantini, tuširaju nakon smene.

Radni dan im se, ponekad, oduži, jer, kao za inat, poslednja sahrana je uvek i najduža. Tad se govornici smenjuju, nižu se reči koje veličaju ili oplakuju pokojnika. Daće je obavezno, žito, panaija (hleb), rakijica… Oni ne bi ni okusili „vatrenu vodu", sve i da imaju dovolu, jer listom – ne piju. Čudno za grobare, sami primećuju, ali svih dvanaestorica se toga drži. Kao da su ih regrutovali po ovom principu (a ne po „komšijskoj" liniji).

Iako su, kao što rekoh, svi mrtvi isti, neki se, ipak, po malo razlikuju. Tako je Slobodan bio pozvan da vrši ukop Jovanke Broz. „Kakva je to bila organizacija, dane smo proveli u pripremama, nije smelo da bude kiksa", on ilustruje protokol. Poslednji pozdrav sa suprugom Maršala bila je prva prilika za njega da kroči u Kuću cveća. „Katastrofa, koliko je bilo ljudi", opisuje ovu, ipak, posebnu, ceremoniju.

Pitala bih još što-šta, ali se bliži vreme sahranama, u donjoj prostoriji, kod krematorijuma, čeka četiri sanduka. Trenutak je za fotografisanje, a tad na videlo izbija nešto što se tokom razgovora nije dalo primetiti: Željko ne želi da mu se vidi lice. S druge strane, pravila ne dozvoljavaju da se na slici vide ni imena na nadgrobnim spomenicima.

Upravnik Luka bira parcelu sa pogledom na Dunav, koja, sa zadnje strane, ne otkriva identitet pokojnika. Prilično je daleko, a sva vozila grobara su zauzeta. Nalazi se rečenje, izvan pravila, ali hitnost situacije to opravdava. Sedamo u električno vozilo za prevoz sanduka, slično vozilu za golf, kako, u šali kaže Slobodan. Vetrić prijatno pirka u lice, kola se po malo zanose u krivini, usled žurbe. Baš je ugodno, da mi ne zamere pokojnici, na uživanju u životu, u njima namenjenim, kolima.

Fotografišem ih s leđa, prizor je idiličan, ogromno nebo nad Dunavom, sve je drugo zeleno. Rastajemo se da bismo se, možda, opet sreli, oni u istoj, a ja u drugoj funkciji. Ako sve bude po redu, kako pristoji, jer ja sam, ipak, najstarija.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu