Provela sam dan sa novosadskim lekarima koji rade obdukcije

Jesam! I svidelo mi se. Ali zašto bi to neko uopšte poželeo? Pa, recimo, zbog nedorečenosti i nepotpunog doživljaja od pre više od decenije, kada sam kao student Pravnog fakulteta, prisustvovala obdukcijama. Kratko i bez pitanja.

Već su tada preteče CSI –ju, Ubistvima, Kostima, postajale sve popularnije serije i naravno da nas je sve zanimalo da vidimo kako to kod nas izgleda, odnosno gde ćemo to, manje više, svi završiti. Koliko se sećam, bio je hladan februarski dan mislim, možda i nije, ali tako sam ga zapamtila, ili sam samo zapamtila hladnoću obdukcione sale – i bukvalnu i vizuelnu.

Nas desetak studenata okupilo se oko dva stola na kojima su bila dva starija, potpuno gola muškarca, ali ne toliko bleda koliko sam, sećam se, očekivala. Ni sama ne znam šta sam očekivala. Ne pamtim nikoga iz grupe, ali se kao da je juče bilo sećam, da je jedan nađen na ulici, a drugi u blizini neke pruge. Taj sa pruge, na stolu desno od mene, već je imao otvorenu lobanju i kožu prebačenu preko lica, tako da me ono nije proganjalo. Lice drugog čoveka nisam želela ni da pogledam. Lekar, obučen u mantil i sa maskom preko lica, takođe u poznim godinama, već ga je bio otvorio i objašnjavajući nam kako se zapravo uzrok smrti mora otkriti u ovoj sali, vadio je pluća čoveka na sto, a potom i ostale organe. Nije mi bilo muka, iako je miris bio hladan i nalik onome koji vas zapljusne svaki put kada uđete u mesaru.

Ostala sam na nogama tog dana, bez posledica, flešbekova i toliko i dalje zainteresovana i uskraćena za informacije, da sam, više od deceniju kasnije, rešila da se vratim u tu salu, vidim da li je onakva kakvom je pamtim i naravno, postavim još mnogo pitanja koje kao student nisam uspela.

Posle moje „prakse", u ulozi novinara, nebrojeno puta sam ostala uskraćena za odgovore upravo iz medicinske institucije u koju sam se upravo uputila. Nakon dosta dana pregovaranja sa PR službom i upravom, stiglo je odobrenje da mogu da provedem jedno prepodne sa obdukcionim lekarima. Zamišljam ih matore, stroge, sa kratkim odgovorima, tipa – ne dalje od u mejlu navedenog. I odlazim tamo naoštrena da se raspravljam ukoliko, a očekujem da neće moći da se opuste. Pa pobogu, ne snimamo kamerom, samo ćemo popričati malo uz kafu i ja ću se, naravno malo, promuvati. I tako sam krenula bez doručka, na kafu kod lekara kod kojih ću verovatno jednog dana završiti.

Zgrada ista, malo rifrešovana, u dnu Kliničkog centra, izgleda kao neko lepo belo plavo mesto. Ne odaje ni na momenat utisak šta je. Ne pamtim je takvu. Ulazim unutra, lepo je, itison, slike načelnika na zidovima hodnika, kancelarije i sve to, baš kao administrativna institucija, a ne mesto gde se, pa bukvalno, seciraju ljudski leševi. Da li su enterijer, pa i eksterijer pokušaji da se ulepša posao, koji sigurno niko od ovih lekara neće reći da voli, pomislih? Kada, gle čuda, lekar mojih godina rekla bih, u medicinskoj uniformi i klompama, dočekuje me na hodniku. Tehničar pomislih, kao i moj mlađani lepi drug sa treninga koji tu radi.

- Asistent, doktor Radosav Radosavkić - predstavi mi se i reče da su me očekivali i da pođem sa njim do kancelarije. A stvarno sam negde kontala da na sudskoj/obdukcionoj završavaju uglavnom stari lekari koji su se već svega nagledali i da nijedan mladi lekar ne bi svesno sebe gurnuo u ovo, na početku onoga što se i u ovoj struci zove karijera. E sad ću baš da čujem.

U kancelariji sa još jednim mlađanim doktorom Dušanom, ćaskamo baš kao da smo na kafi. Opravdah im moju želju za ovom pričom studentskim iskustvom i na moje zaprepašćenje, oni su više nego voljni da pričaju, jer, hajlajt mog zaprepašćenja: vole svoj posao!

Kako, zaboga? Nema spasavanja, osećaja herojstva i poistovećivanja sa bogovima, šta se tu voli kada ti stigne leš koji je danima u vodi ili na suncu, ili neprepoznatljiv od bombe ili metaka, kada ti je na stolu dete??

- Vidiš, nije naš posao samo ovde u sali, mi izlazimo i na mesta nesreća, gde su ti leševi nađeni, gde su ljudi povređeni, veštačimo i okolnosti i nanešene povrede i zaključujemo priču jednog života, ili zadovoljavamo pravdu – ukazujemo na počinioce. Nije sve tako crno i belo kao što si mislila - uverava me doktor Radosav.

- Dobro, šta vam je obojici do sada bio najveći izazov u poslu, tu ste, evo koliko, manje od decenije – ne mogu da dočekam da pitam.

- Pre nekoliko godina - priseća se odmah doktor Dušan Vapa - Donet nam je stariji čovek za kojeg se verovalo da mu je pozlilo i da je pao sa bicikla i umro. Meni njegove povrede uopšte nisu to govorile, iako su i porodica i policija bili gotovo sigurni u to. Insistirao sam na detaljnoj obdukciji i posle nekog vremena se ispostavilo da sam bio u pravu, da je čovek zapravo bio žrtva takozvane hit and run nesreće. Posle dva dana nađen je i počinilac. E ta satisfakcija i mogućnost pružanja pravde onima koji ostaju iza takozvanih „leševa" koji kod nas stignu, o tome sam ja razmišljao kada sam se pred kraj studija rešio da se baš ovom granom medicine bavim.

- Dobro, to razumem kažem, ali kako spavate i odlazite svojim porodicama posle svega čega se nagledate ovde?

- E to nas uvek pita familija, rodbina i ljudi koji nas tek upoznaju - kroz smeh priča Radosav. - U stvari, prvo pitaju, jesi li ti to sam izabrao ili su te naterali, a onda i kako spavaš. Ja sam prvo dve godine radio u Hitnoj pomoći, sa svim stresom i traumama koje ona nosi, a tek onda sam došao na sudsku. I navikneš se, da je to samo posao, da imaš rituale u sali koji će ti ga olakšati, kolege koje sve to razumeju i da naravno, ne nosiš ovaj posao kući. Ali kada ti ujutro na sto stigne novorođenče, ili dete, na to se nikada ne navikneš. Jednostavno, daš sve od sebe da posao odradiš kako treba i nađeš ventil da to izbaciš. Mi, na primer, idemo na fudbal nekada.

Pitam ih imaju li neke rituale, i ima li mesta crnom humoru ovde, poštp smo, kao nacija, sada već poznati po tome?

- Prvo doručak, pa prva obdukcija, ali ne nadajte se, ne radimo to u sali među leševima - kroz smeh odgovara. -Toga nema. A crni humor, naravno da ga ima, ali uz dužno poštovanje pokojnicima, to već ostavljamo za kada ostanemo sami. Recimo da se vezuju za nešto slično izvlačenju slamčica kada dobijemo ono što niko ne voli da radi – jako stare leševe, leti.

Kažem da pamtim da se ceo leš secira na obdukcijama. Ovo je, pamtim, jedina laboratorija u Vojvodini u kojoj se utvrđuje uzrok smrti.

- Da, kod nas je i dalje tako, iako u zemljama u okruženju, mnogo jednostavnije rade. Mi radimo preciznije, svaki od značajnih organa vadimo i analziramo. Jeste da zvuči i bude haotično, ali je najpreciznije. Naši tehničari tela posle srede, pa čak i našminkaju da se skoro ništa ne primeti - uverava me Radosav, kao da smo u nekom momentu otišli u priču o pakovanju.

Pitam koji su studenti hrabriji na praksi, momci ili devojke?

- Devojke, definitivno. Više kontrolišu telo, dok momke nesvesno zna i da izda, nakon svega viđenog, kaže kroz smeh.

Dosta teorije, pomislila sam, kada će više da me povedu do sale i da li neko možda sada radi? Pripremila sam se opet, otkrila im svoju tajnu opstanka u obdukcionoj sali i kada već sami ne nude, najljubaznije zamolila da je vidim. I krenusmo. Među tim lepim hodnicima, jedna, mislim limena, vrata vode u uh, pa nešto što uopšte ne priliči budućnosti u kojoj sada živim, u odnosu na ono što pamtim.

Identično je i vizuelno i bukvalno hladno, ali enterijer podseća na podrume onih ubica koje u, uglavnom američkim filmovima, tek u poslednjih pet minuta filma otkriju i samo nagađaju ili ispišu na kraju šta su sve tu radili. Nema ništa od spejs šatl sale u kakvu sam pomislila da se pretvorila moja studenska avantura. I nema tela.

Okej, pomislim, bar ću da procunjam. Verovali ili ne, na ta dva stola, nešto, najobičnijeg alata, krvave vage i kade u kojoj teče voda, zaista se rešavaju misterije iz svih krajeva Vojvodine. Čak i nakon godina čekanja, sa ovakvom opremom, statistika je potvrdila, ovi ljudi rade, i to dobro! Neću ih kao novinar voleti i dalje, jer ne sarađuju, a ni zbog toga što za skoro 60 godina postojanja Instituta, nijednu ženu nisu ubedili da podjednako dobro može biti obdukcioni lekar kao i bilo koji muškarac. U serijama su, bre, uvek žene, smejem se i sama u sebi, ali tako je. A njih za celu Vojvodinu ima svega desetorica.

Naravno da sam morala nešto i da pipnem, pa su me brzinski dezinfikovali. Ali skroz su bili kul, moram priznati. I duhoviti su. I obećala sam im da neču napisati detalje crnog humora, ali mogu da ih prepričam prijateljima.

Ostala sam još neko vreme sa njima i nezvanično, čime sam zaokružila celo prepodne na odeljenju za obdukciju. Oni seciraju leševe zarad pravde i dokaza. Isto tako, otkopavaju ih na terenu, gde ih bolesni ljudski umovi sakrivaju i utvrđuju da li su žrtve silovane i mučene pre ubistava.

Da, na svu šalu kojom sam završila posetu ovim ljudima, sa tom odzvanjajućom činjenicom sam otišla. I opet su sjajni ljudi, jer samo veruju u to što rade, ne opterećujući se da li će se neko poput mene iščuđavati ili ne.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu