Proveo sam Novu godinu u vaspitno-popravnom domu u Kruševcu

Prvi put u životu nisam razmišljao gde ću slaviti Novu godinu, jer sam to znao još letos kada sam počeo da snimam dokumenatrni film u vaspitno-popravnom domu u Kruševcu. VPD u Kruševcu, ili kako ga oni zovu, Kruška, broji negde oko 170 štićenika i 10 štićenica koji su tamo zbog kriminalnih dela koje su počinili kao maloletnici. Nova godina je jedini datum kada su maloletnice u istoj prostoriji sa maloletnicima i samo tada im je dozvoljeno da imaju fizički kontakt sa njima. Iako su znatno nadbrojane, svaka ima svog „muža" tako da se unapred zna ko će sa kim plesati i ko će pored koga sedeti.

Stigli smo par dana pred Novu godinu kako bismo snimili i pripremu Doma kulture (DK), u kome se proslava odvija. Maloletnici su uveliko čistili i ukrašavali prostor balonima i lampionima uz pomoć vaspitača. Povremeno bi na vrata Doma kulture zakucali i drugi maloletnici koji su donosili spiskove sa imenima i rasporedom sedenja. U Kruški je tačno definisano ko gde sedi i ko sa kim deli cigaretu, ko je „cinkaroš", ko „homos", a ko „mangaš". Karakteristike cinkaroša i homosa su nam bile poznate kada smo prvi put došli u dom, dok su mangaši oni koji definišu ko je ko. Raspored sedenja je sledeći: devojke sede odmah pored bine na kojoj je bend. Bina je najviša tačka gledišta, i ispred benda stoje dva do tri stražara koji nadgledaju sve, pre svega devojke, oko kojih se sve okreće te večeri. Preko puta devojaka sede mangaši, kao i za stolom pored, a za ostalim stolovima cinkaroši, homosi i oni koji nekim čudom nisu okarakterisani. Ceo prostor, koji po obliku i prostornosti podseća na nekakvu mesnu zajednicu, opkoljen je stražarima koji sve vreme posmatraju štićenike. Stražari ne nose vatreno oružje, već pendreke i lisice. Te noći stražari osećaju znatno veći pritisak jer su svi štićenici u jednom prostoru i bitno im je da se ne desi nikakav incident koji može prerasti u nešto veće.

Jovan Todorović, reditelj, Aleksandar Perović, snimatelj zvuka i ja, direktor fotografije, dogovorili smo se da budemo tik do devojaka jer smo znali da će se tu odigravati najuzbudljivije scene, koje uvek pratimo iz perspektive naših likova. Osećao sam kako adrenalin radi u meni, što je samo potvrđivalo da sam na pravom mestu za doček. Rešio sam da ne vadim fotoaparat iz ranca jer bi svi želeli da ih slikam zagrljene kao na maturi. Nikada mi to nije predstavljalo problem, ali ovaj put ih je bilo previše za film od 36 snimaka, a i znao sam da je taj doček jedinstven i da kameru moram što više držati upaljenom.

Stolovi su bili numerisani i ispunjeni pakovanjima čipsa i kikirikija, mesom, sokovima, a na pojedinim su stajale i torte koje su maloletnici dobijali u paketima od nekog spolja. Svaka torta je bila proverena. Torta i južno voće su u Domu kulture jasan znak materijalnog i hijerahijskog dokazivanja. Retko ko i pojede šta, jer hranu te večeri tretiraju kao trofeje koje kasnije nose u paviljone gde ih dele u sobi sa cimerima.

Iz ženskog paviljona, krenuli smo ka Domu kulture zajedno sa vidno uzbuđenim devojkama. Na početku kolone je bila stražarka sa plavom mašnom u kosi, a na kraju smo bili nas trojica. Put je vodio preko „Kruga", dvorišta nalik na parkić po kome devojke nemaju pravo kretanja. Koračanje se čulo glasnije nego inače jer se sneg već topio, pa je sve bilo gackavo. Devojke su se spremale i šminkale četiri sata pa im je bilo jako bitno da se ne isprljaju.

Kada smo stigli, još uvek nije bilo nikog, jer se čekalo da devojke prve uđu, takav je protokol. Glavna mesta su ona gde leđa mogu da se okrenu zidu i odakle se vide ostali stolovi. Jako brzo su se sporazumele, i samo uz pomoć pogleda su uspostavile koja će gde da sedi. U tišini su gledale ka vratima na kojima je stajao jedan stražar mrkog pogleda, a iznad njega su bili okačeni baloni. Momci su krenuli da ulaze u prostoriju, prvo odlazili do nadležnog da pokupe svoje torte, a potom ih nosili za svoj sto. I dalje sam stajao pored devojaka, po strani. Iako su odavno znali da ćemo ih snimati za Novu godinu, nismo bili sasvim sigurni kako će momci odreagovati na naše prisustvo. U proteklih šest meseci smo uspeli da dopremo do određenih momaka i pokažemo im da nismo tu samo zbog dobrog kadra, već da nam je jako drago što provodimo naše vreme sa njima. Iako nas je većina zgotivila, uvek je postojala određena tenzija kada su svi tu, jer je nemoguće snimati cinkaroša pa mangaša, i na taj način ukaljati reputaciju jednog od mangaša. Jednostavno, tamo postoje pravila, što formalna, što neformalna.

Bend je počeo da svira, pa se samim tim i tenzija spustila. Deluje čudno, ali ljudi postaju znatno pažljiviji, pozitivniji i otvoreniji kada dođu praznici, pa je tako bilo i u Kruški. Devojke su se rotirale za stolom, dok su im momci polako prilazili i sedali za njihov sto, svako pored svoje. Pored tri od devojaka bile su prazne stolice jer one nisu bile u vezi. Ljubavna veza se u domu održava uz pomoć retkih tajnih pisama koja se švercuju i još ređih sakrivenih poljubaca o kojima sam samo slušao. Iako svaka ima svoju ljubav, usamljenost i monotonost znaju da pomere čoveka pa se samim tim i simpatije jako brzo menjaju. Tokom 364 dana u godini njihova ruta kretanja je od paviljona do radionice u kojoj rade (vešeraj, krojačka), ili kuhinje u kojoj jedu tri puta dnevno. I samo na tom putu one mogu izdaleka videti momke kako dobacuju sa Kruga. Zato proslava Nove godine ima mnogo veći značaj za njih nego za nas koji smo na slobodi.

Jako brzo je pao prvi ples jer od 19.30h do 1.30h nema vremena za gubljenje. Prostor ispred bine je postajao sve krcatiji, a momci i devojke sve opušteniji. Kako su se svi opustili (osim stražara), tako je i mene obuhvatio njihov vajb i počeo sam da snimam sakrivene poglede, raspevana lica, dodirivanje ruku ispod stola. Jako čudo svi oni deluju na mene, u pozitivnom smislu. Slavio sam svoju najbolju Novu godinu tamo, a da pritom nisam popio ni kapi alkohola. U jednom trenutku mangaši su me pozvali da sednem za njihov sto i popijem sok sa njima. Pitali su me kako se provodim i zašto sam toliko lud da sam došao u zatvor da slavim Novu godinu. Bilo mi je glupo da im kažem kako mi je to najbolja proslava ikad, jer iz njihove perspektive to izgleda dosta drugačije - oni bi bili bilo gde drugde. Neki nezadrživ nalet pozitivnih osećanja i zdravih misli me je naterao da im to ipak kažem, posle čega su me ponudili cigaretom. Nisu mogli da poveruju kako me ne smaraju upaljena svetla, bend bez sluha, to što nema alkohola, što nas gleda Veliki brat, ali ja o tome nisam ni razmišljao jer me je radio njihov vajb i neverovatno jaka energija. U sred razgovora je krenulo odbrojavanje, pa sam brže-bolje poleteo ka kameri kako bih zabeležio trenutak čestitanja. Čestitanja su im raznovrsna, od dugog zagrljaja, preko stiskanja ruku i jednog poljubca u obraz, pa sve do vikinškog udaranja prsa o prsa gde se opet prepoznaje ko je sa kim u kakvim odnosima. Nisam ni shvatio, ali posle par minuta čestitanje je već bilo gotovo, pa sam spustio kameru sa ramena kako bih im poželeo da izađu što pre.

Poslednjih sat i po svi su se potpuno prepustili prazničnom raspoloženju, pa tako i mangaši i stražari. Stražari su sklanjali poglede od poljubaca između momaka i devojaka, mangaši su zagrljeno pevali uz svaku pesmu i po prvi put dozvolili da ih snimam. Najveći utisak na mene je ostavio jedan par koji je naizmenično pokušavao da nadglasi muziku. Jedno drugom su vikali iz sveg srca „VOLIM TE!". Tada sam shvatio da razlog mog prisustva tamo nije više prvenstveno film, već da su to oni. Oni, i ta njihova energija koja me čini srećnim. Kako kratka reč za ogromno osećanje.

U pola dva, stražari objavljuju fajront i svi polako uzimaju svoje torte, pozdravljaju se sa nama i odlaze u svoje paviljone. Dom kulture je ostao prazan, ali energija se i dalje osećala. Mislim da sam ja jedina osoba koja jedva čeka da se tamo vrati.