Prvi marš za kanabis u Beogradu neće biti zabavnog karaktera

O dekriminalizaciji i legalizaciji marihuane u Srbiji se već dugo priča. Ali, samo se priča. Za to vreme se mnogi i dalje pitaju do kada će im pretiti novčana ili kazna do tri godine zatvora za pola grama vutre (koji moraju da nose u gaćama) u kojoj žele da uživaju posle napornog dana. Istina, postoji mogućnost oslobađajuće presude ako si u ranim dvadesetim, imaš stalno zaposlenje i pokažeš iskreno kajanje pred sudom. Da li poznajete nekoga ko ispunjava sve ove uslove?

Ako želite da izbegnete kazneni registar, sve što treba da uradite je da uplatite novac u humanitarne svrhe ili pristanete na društveno koristan rad ili se podvrgnete odvikavanju od droge. Zvuči kao previše sranja za jedno nedeljno duvanje.

To posebno može biti naporno za one čija je potreba veća od nekoliko grama. I tu ne mislim na zloupotrebljivače kanabisa. Mislim na one čije je zdravlje ugroženo, one koji boluju od raka, multiple skleroze, epilepsije i ostalih bolesti za koje se smatra da korišćenje kanabisa pomaže u tretiranju njihovog stanja.

Od cele priče o "lekalizaciji" marihuane u medicinske svrhe ništa se konkretno ne dešava. Stvoren je samo još jedan problem (kako za koga) - ljudi u očaju nabavljuju neproverena ulja na crnom tržištu.

To je ujedno i jedan od razloga za događaj pod nazivom "Kanabis marš", koji je najavljen za 4. septembar na Trgu Republike u Beogradu. Udruženje građana "Inicijativa za promenu zakonske regulative kanabisa" (IRKA), zakazalo je okupljanje "najveće obespravljene manjine u Srbiji", kako stoji u opisu događaju na Fejsbuk stranici. Kažu da "po zvaničnoj statistici, oko 400 hiljada osoba koristi kanabis u Srbiji (6 odsto), i da se skoro nigde u svetu, osim u nekoliko diktatorskih i islamističkih država, ne odgovara krivično za posedovanje. Ili je legalno ili prekršajno kažnjivo."

Marš za marihuanu Kopenhagen 2015

Okej, znamo kako marševi za marihuanu izgledaju u svetu, ali kako će to izgledati u Srbiji, u Beogradu?

Pozvao sam IRKU da saznam o čemu se radi i razgovarao sa Draganom Alargićem, aktivistom Udruženja koji je u njemu od samog osnivanja.

Uhvatio sam ga u gužvi oko pripreme, pa sam odmah prešao na stvar.

VICE: Ćao Dragane. Reci nam, ko ste vi i šta radite?

Dragan Alargić: Mi smo građansko udruženje koje se bori za promenu zakonske regulative o kanabisu, tačnije za oslobođenje biljke, prvenstveno u svrhe lečenja. To nam je poenta. Broj obolelih i preminulih, posebno od kancera, stravičan je. Od 2012. se više ne objavljuju statistike, a 2011. je (objavljeno) da oko 30 hiljada ljudi godišnje umire od kancera. Srbija je u samom svetskom vrhu, po crnoj statistici, nažalost. Ja sam autom prešao 35 hiljada kilometra od januara ove godine. Pričam sa ljudima, pomažem im da dođu do biljaka i ulja koja im mogu pomoći u lečenju. Njima su davali po mesec dana života, sada je prošlo godinu dana, a oni su i živi. Samo ja znam preko 100 ljudi koji su živi zahvaljujući ulju od kanabisa. Tako da se mi prvenstveno borimo za legalizaciju u medicinske svrhe. Da se ljudima što pre omogući lečenje nekim alternativnim metodama poput kanabisa, ali i bilo kog drugog lekovitog bilja. Mnogo ljudi ima loše iskustvo sa standardnom, belom medicinom koja često daje više neuspeha nego uspeha u lečenju.

U principu, mi smo za legalizaciju biljke generalno i u svakom obliku, ali pošto je ovo alarmantno stanje i pošto je odavno odzvonilo vreme za čekanje, mi smo napravili IRKU, kao udruženje građana i obolelih od onih bolesti koje se mogu tretirati kanabisom. Od kardiovaskulranih bolesti, dijabetesa, multipleskleroze, epilepsije do kancera.

Ako je to prvi cilj, šta je drugi?

Drugi cilj je oslobađanje cele biljke. Brisanje iz krivičnog zakona koji kanabis karakteriše kao opijat, pošto to nije opijat. To je jedna bogom dana biljka koja u sebi sadrži jedan psihoaktivan sastojak i ništa više. Kao i još neke biljke koje apsolutno nisu zabranjene nigde, poput, recimo, jedne vrste žalfije koja se zove salvia, a koja ima halucinogena dejstva i nije zabranjena.

Mi nismo mišljenja da je ova biljka droga, naprotiv. Mi se apsolutno zalažemo da se iz zakona izbriše minimalno dozvoljena doza THC-a, od 0,3 posto. To je čista propaganda koja nema nikakve veze sa realnošću. Posebno što mi raspolažemo sa preko 600 naučnih i medicinskih studija sa renomiranih univerziteta i bolnica širom sveta. U kontaktu smo sa svetskim naučnicima koji po 45 godina rade na temi endokanaboidnog sistema. Tako da više ne baratamo samo ličnim iskustvima, već i onim što je naučno dokazano i što je, sada već gotovo zvaničan stav američke vlade, da kanabis, odnosno THC, ubija ćelije kancera.

Kanabis pomaže i onima koji nisu bolesni, rekli bi sada mnogi od tih šest odsto uživalaca u Srbiji.

Tako je, samo što to nije više rekreativno korišćenje, već preventivno. S obzirom na to da mi smatramo da je kanabis lek koji deluje na sve - od psihe preko nervnog sistema, do kardiovaskularnog. Na ovaj ili onaj način.

Misliš kao vitamin C?

Isto tako. Dokazano je da kanabis sa ukupnim brojem kanaboida, i to samo ovim koji su do sada otkriveni i potvrđeni, leči mnogo bolesti. Ja sam kardiovaskularni bolesnik, imam hipertenziju, već dvadeset godina. Danas imam 37, znači sa sedamnaest godina mi je dijagnostifikovana hipertenzija prouzrokovana nepravilnim radom nadbubrega. Treba da pijem dva leka ujutru, dva leka popodne, dva uveče, doživotno!

Ja to ne radim sedamnaest godina. Tada nisam ništa znao, ali sam od kanabisa osetio boljitak, pritisak mi je padao, nisam bio napet, nema tahikardije, lupanja srca. Prošle godine sam imao infarkt, jebiga, bila je velika nestašica, lekove nisam pio. Sedam dana je pritisak divljao i divljao i onda me je pukao.

Naravno, nije svaki kanabis isti i to je ono što mi pričamo, to bi trebalo država da uzme pod svoje, u smislu lečenja, da se izdaje na recept i da ljudi jednostavno znaju šta i kako uzimaju pod kontrolom lekara. Zahtevamo da se i, kao u Španiji, otvore socijalni klubovi, da ko hoće kupuje od države, a ko želi i može da sam uzgaja. Dakle, to je pravo izbora. To su neka osnovna načela IRKE.

Na vašoj Fejsbuk stranici piše #STOP NARKO MAFIJI. Na šta mislite, na to što se za 10 evra dobija nešto više od pola grama?

Upravo tako. Još jedan od razloga zašto se zalažemo da država to uzme pod svoje. Pritom ne znaš šta su radili sa njom i gde je stajala da bi došla do nas. Ili je neko bacio lampicu, pa je rešio da svojih šezdeset dana straha naplati pet puta više. To i jeste poenta da se ljudima dozvoli da pod kontrolisanim uslovima uzgajaju za svoje potrebe. To može da se odredi koliko, devet, dvanaest biljaka, da čovek može da se podmiri. Da zna šta je, da je organski.

Reci nam nešto o maršu, kako je zamišljen?

Ovo je prvi marš na kome ćemo odavati poštu mnogima koji su preminuli i koji nisu stigli da se izleče. Ili su se lečili dok nije došlo do zastoja na crnom tržištu i onda su ljudi, nažalost, umrli. Ovaj prvi marš nije zamišljen da bude zabavnog karaktera. Zamišljeno je tako da se ljudi okupe na trgu u pet sati. Tada će nekoliko obolelih ljudi da ispriča svoje priče, od lečenja kancera, preko multiple skleroze, onih koji su ustali iz invalidskih kolica. Posle toga sledi šetnja do zgrade Vlade, Ministarstva zdravlja, RTS-a i svuda će se ostaviti jedan simboličan zahtev. Simboličan, jer ga ostavljaju isti ljudi koji su radnoj grupi u Skupštini takav zahtev već odavno predali, ali se time niko nije bavio. Ovo je jedna vrsta simboličnog prostesta zbog toga što su oni zaboravili na sve te ljude, iako su obećali da će se baviti njima.

Ovo je prvi put da se ovako nešto organizuje u Srbiji, osim jednog pokušaja početkom dvehiljaditih. Da li ste imali nekih problema u organizaciji?

Što se tiče prijave događaja, nikakvih problema nije bilo. Malih smetnji ima u smislu da tu i tamo nekakve kvazi-patriotske organizacije prete da će prekinuti okupljanje. Ne verujem da će od toga nešto biti, pre svega zato što će se tamo okupiti šarenoliko društvo. Od porodičnih ljudi, penzionera, mladih i osoba u invalidskim kolicima. Ako i dođu, biće ih sramota da bilo šta urade. U krajnjem slučaju tu je i policija tako da ne strahujemo od bilo kakvih incidenata. Mediji nas kuliraju, a svi su dobili dopis, čak smo i predsednika Vlade pozvali da se priključi maršu.

Pogledajte i VICE dokumentarac "Pušio sam vutru sa predsednikom Urugvaja":

Šta misliš, hoće li nekoga uhvatiti neizdrž da zapali buksnu na licu mesta?

Hoće, sigurno. Pričamo o tome u organizaciji. Ako dođe hiljadu ljudi, ti to ne možeš da kontrolišeš. Mi smo već kao organizacija zamolili ljude da to ne rade, čak sam i lično zamolio da se to ne radi, jer će, prema nekim mojim izvorima, stvarno hapsiti bilo koga. Rasturiće marš, i ništa nismo uradili.

Mi radimo na tome da sve to ispadne ovako kako smo zamislili ovog puta. A sledeće godine, da li ćemo da organizujemo marš sa paljenjem buksni ili nešto drugo, videćemo. Ja bih prvi zapalio džiont, ja sam taj koji se i slika tako javno, maskota IRKE koja pali buksne po celom gradu. Tako da sam jedan od onih koji kaže: "'Ajmo, svi!" Ali dok ne zapalimo svi, nego zapali petoro, tih petoro će najebati.

Dragane, hvala na razgovoru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu