Jedan od prvih privatnih pogrebnika u Beogradu o biznisu i smrti

- Primetio sam da se tamo nešto događa - priča nam Nebojša nakon što nas je smestio u svoju kancelariju u Rakovici.

Na istom mestu je pre trideset i jednu godinu registrovao prvo privatno preduzeće za prevoz posmrtnih ostataka na opštini Rakovica i jedno od prvih u Beogradu u to vreme.

Zajednička prijateljica me je upozorila da im kuća, u kojoj im se nalaze i radne prostorije, liči na kuću porodice Adams, osim ako je nisu renovirali u međuvremenu.

Jesu. Kuća je danas okrečena u urednu, narandžastu boju.

- Kada sam počinjao da se bavim ovim poslom, Jugoslavija je bila dovoljno stabilna i jaka. Radio sam u državnoj firmi. Nije bilo potrebe da razmišljam o nekom privatnom poslu. Ali, neka intuicija i volja da hoću sam, sa svojih deset prstiju, da napravim neki svoj život onako kako ja to zamišljam, naterala me je da pronađem čime bih mogao privatno da se bavim - počinje priču Nebojša.

Danas se bavi istim poslom, zajedno sa suprugom i troje dece.

- Moj posao je bio da vozim jednog od najjačih finansijskih direktora u staroj Jugoslaviji. Bio sam profesionalni vozač i ništa mi nije nedostajalo. Ali, ja nisam statičan tip. Meni je troje dece raslo, sve mi je bilo malo, kratak dan i kratka noć. Tako sam krenuo da istražujem sebe.

- Jednog dana sam se vraćao sa posla i upecao jedan taj auto na semaforu. Polako sam krenuo za njim, za njim i uspem nekako da ga parkiram desno i pitam šta je to i o čemu se radi - kaže.

Tada je od, kasnije će se ispostaviti, budućeg kolege, saznao da je narod rezervisan, da ne veruje privatnom sektoru, naročito ne privatnim pogrebnicima. Ali da posla ima.

- Uslov je bio da si profesionalni vozač. To me je sve zagolicalo. Taj čovek mi je ponudio da mi proda auto. Doći do pogrebnog auta u to vreme nije bilo lako. To si samo viđao na slici i na filmovima i imali smo državne automobile - priča Nebojša.

Ljudi ni danas ne veruju preterano privatnicima u ovom poslu. Nebojša kaže da su danas starije generacije najnepoverljivije. Mediji redovno pišu o crnom tržištu u sektoru pogrebnih poslova i privatnicima koji "deru ljude suočene sa gubitkom najbližih."

- To je zbog toga što sistemski nismo napravli pravu priču u državi što se ove industrije tiče - kaže.

U vreme kada je on registrovao firmu, čak ni ljudi koji su radili na registraciji u opštinama nisu znali da je moguće registrovati firmu koja se bavi prevozom posmrtnih ostataka.

- Tada nisi mogao nigde u zemlji da kupiš auto za prevoz posmrtnih ostataka, kaže.

Jedini način bio je kupiti specijalno vozilo, a specijalna vozila su u to vreme bila bolnička vozila.

- To nam je odgovaralo za ove naše pakete. Kupovali smo vozila hitne pomoći i farbali ih u crno. Ja sam u to vreme ovaj posao posmatrao kao što bih danas posmatrao ovu ekspres poštu. Kao novi posao koji je u povoju, nisam imao pojma šta mene tu sve čeka. Taj čovek koji me je na početku kao uputio i u priču, više je to uradio da bi mi prodao auto, nego što je meni učinio uslugu- priča mi Nebojša.

Kod kuće ga nije sačekalo oduševljenje supruge i dece. Kaže da ni tada, kao i ni danas, niko ne voli da priča o smrti, "ni da pomene mrtvaka."

- Kao da im je bilo muka u želucu. Kod nas je smrt na neki način paganski običaj, smatra se ružnom i bezveze. Kao da se ovim poslom bave neki tamo, posebni ljudi. A to su normalni ljudi koji se ovim profesionalno bave. Isti ljudi kao i mi. Samo, imaju jak stomak - priča mi Nebojša.

Kada se porodica složila da je prevoz posmrtnih ostataka u stvari posao, Nebojša je na počeo da odlazi u Deligradsku ulicu, u centralnu beogradsku kapelu.

- Parkirao bih se pored taksista i čekao priliku. Pecaroški, kao taksista, nema tu mnogo razlike. Tada sam preko noći postao uličar - do juče sam imao kravatu, bio doteran, ispeglan, sa finim poslom, ja samo otvaram i zatvaram vrata i držim tašnu mom direktoru - priča.

Kada je počeo, u Beogradu je, kaže, radilo desetak privatnih prevoznika posmrtnih ostataka. Kada im se pridružio u Deligradskoj, najveći problem mu je bio da prokljuvi kako prići mušterijama.

- To nije išlo lako. Naš narod smrtne slučajeve gleda ovako - samo da prođe brzo, što brže. Mračno je i prljavo i ne treba da se misli preterano tome. Sada, ja sam prvi put stajao ispred kapele, neko tu plače, muka mu je, u bolu i žalosti, a ja treba nešto da ponudim. Onda priđeš toj osobi kao čoveku i to je početak - priseća se Nebojša.

Prvih deset dana nije imao ni jednu jedinu vožnju, potrošio je sav benzin i počeo da razmišlja o tome da vrati auto koji je kupio od kolege i ponovo se okuša u prethodnom, "finom" poslu. Ali, onda su ga kolege kaže, uvele u posao. Ubrzo više nije radio sam.

Danas pogrebno preduzeće u kojem radi cela Nebojšina porodica ima sajt koji se redovno ažurira i Fejsbuk stranu. Pre trideset godina, imali su samo majka Dudu, prvu sekretaricu koju su zaposlili i jednu od najodgovornijih da tada primenjivane marketing strategije uspeju.

- U ovom poslu telefon zvoni najviše tri puta. Kada se desi smrtni slučaj, ljudi su nestrpljivi, nemaju živaca da čekaju. Ako sačekaš da telefon zazvoni i treći put, verovatno si već izgubio mušteriju - priča Nebojša.

Prvi put se reklamirao u "Politici". Želeli su da reklamu stave zajedno sa ostalim oglasima, ali im je Nebojša tražio da oglas "nekako odštampaju" na strani na kojoj su umrlice. Iako je, kaže, u ovom poslu, najbolji marketing direktna preporuka.

- Tata, dođi. Nešto u vezi sa džamijom - u prostoriju je ušla Zlata, Nebojšina ćerka, tražeći pomoć oko zahteva mušterije.

Posao je uspeo da preživi devedesete, rizičan rad na terenu u Bosni i bombardovanje 1999. pa i danas cela porodica radi na istom mestu.

Za razliku od brata koji se direktno bavi kontaktom sa ljudima i spremanjem pokojnika, Zlata je u životu videla dva pokojnika. Ona se bavi organizacionim delom posla.

- Najvažnije je saslušati ljude. Svako ima svoju muku i problem kad se desi smrtni slučaj. Naše je da razumemo i izađemo u susret. E sada, najteže je preseći tu njihovu tugu i krenuti sa poslom. Ljudima moraš da budeš ceo na raspolaganju, sve da učiniš, ali i da budeš taj koji vodi - priča mi Zlata.

U Srbiji nema balsamovanja i to ovim ljudima otežava posao.

- Pokojnike doterujemo onoliko koliko možemo kada u obzir uzmeš da nema balsamovanja, nego je na nama da zaustavimo prirodni proces raspadanja - kaže Zlata.

To je posao kojim se u porodici bavi njen brat Rade. Pripremi pokojnika pridaju ogromnu pažnju.

- Priprema uključuje stavljanje pelena, oblačenje, frizura, šminka, lakiranje ili retko, izlivanje noktiju. To ne naplaćujemo i to mnogo znači porodicama pokojnika - priča mi Rade.

Da ovim može da se bavi otkrio je na terenu kada je pomagao ocu sa iznošenjem pokojnika iz kuća i stanova, a naročito iz vikendica - to su smrtni slučajevi koji se prijave tek posle nekoliko dana, kada telo već počne da se raspada.

- Skoro mi je jedna mušterija donela komplet šminku i sliku, znali su tačno kako žele da našminkam pokojnicu. Kada su je videli, rekli su da sam je oživeo. Koliko god se ovaj posao nekome činio morbidnim, postoje i te pozitivne strane - priča Rade.

Rade je i menadžer prodaje, sa mušterijama ugovara koje usluge žele.

- Deo ljudi te prvo gleda kao da si tu da bi im uzeo pare. To je zbog negativnih iskustava koja su imali ranije ili za koja su čuli. Privatnici zarađuju na smrti, tako se priča - objašnjava Rade.

Politika njihove firme je da uvek krenu od osnovnog paketa usluga.

- Taj odnos sa državnim pogrebnim službama je loš. Jer danas postoje i oni, a postojimo i mi i tu smo da igramo u istom timu. Time se povećava kvalitet usluge, a to je poenta u svakom poslu - objašnjava Nebojša.

Pre trideset godina, kada je u pogrebnom automobilu čekao suprugu ispred fabrike u kojoj je radila, seća se da su kolege pljuvale po kolima.

- Ono naše "pu, pu, pu daleko bilo". Pre trideset godina su se pokojnici do groblja prevozili konjima, traktorima i frezama sa prikolicom. Danas je ipak mnogo drugačije - kaže.

Menja se odnos ljudi prema smrti, kaže. Smrt je sve manje tabu.

- Sada se govori i o tome da su nam potrebna groblja za kućne ljubimce, što je odlično - kaže Zlata.

Ostaje jedino kremacija. Kremaciju danas obavljaju jedino državne službe, a ne mogu sve same - za kremaciju postoje liste čekanja.

- Kada sam počinjao, gledao sam filmove i taj Zapad, kako se tamo sahranjuju ljudi. Sve je to izgledalo lepo, ali je bilo tamo negde, ne ovde. Kremacija je na Zapadu decenijama poverena i privatnicima, kaže Nebojša.

Zazvonio je telefon u kancelariji. Nebojša nas je pozdravio. Požurio da se javi pre trećeg zvona.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu