Zašto neki ljudi čuvaju previše životinja

Svi znamo nekog ko pomalo suviše voli mačke. Obično ih imaju dve – Moli i Oskara – a planiraju da usvoje treću ("Flekicu", zbog one njene totalno predivne šare). Njihove biografije na Tinderu i Tviteru ponosno obznanjuju da su "lude žene sa mačkama!" i na desktopu imaju sačuvan folder Lolcats. Ali za sada još nisu mumificirane u hrpi mačjeg izmeta .

One nisu, poput Teri , kasirke koja se pojavila u američkoj TV seriji Hoarders, nagomilale leševe skoro 100 mačaka u svom zamrzivaču . One ne maze, poput Teri, mrtve mačke, u suzama se izvinjavajući njihovim leševima zato što nisu želele da ove umru. Zašto? Zato što u stvarnosti uopšte nisu "lude žene s mačkama" (ili muškarci).

Gomilanje životinja je psihijatrijski problem stvarnog sveta. U Sjedinjenim Državama se svake godine beleži od 900 do 2.000 slučajeva, a životinjske žrtve procenjuju se na 250.000. Iako slučajevi u Americi deluju rasprostranjenije, ovde u Velikoj Britaniji priče o gomilanju životinja svako malo završavaju u naslovima novina, kao onaj par otkriven prošle godine koji je držao 15 pasa u skučenom prostoru svoje blokovske nastambe kod Vigana.

Uprkos tome, gomilanje životinja još nije završilo u DSM-u kao zvanični mentalni poremećaj. "Ne deluje kao jedinstven, jednostavan poremećaj", kaže doktor Rendal Lokvud, član Američkog društva za prevenciju nasilja nad životinjama (ASPCA) i stariji potpredsednik njihovih Projekata sudske medicine i sprečavanja surovosti. "U prošlosti se doživljavalo kao ponašanje zavisnosti i kao manifestacija opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Sada ga shvatamo i kao poremećaj vezivanja, gde je ljudima umanjena sposobnost da zasnivaju odnose sa drugim ljudima, a životinje popunjavaju tu prazninu."

To ne znači ni da su svi sakupljači životinja usamljene starije žene sa mačkama. Štaviše, doktor Lokvud to zove "beskrajnim pojednostavljivanjem". Sakupljači životinja su ljudi svih uzrasta, polova, orijentacije i rase, a njihovi ljubimci su jednako raznoliki. Bilo da se radi o držanju 400 zmija ili posedovanju preko 70 životinja u domu "do kolena u fekalijama ", ti ljudi postoje, i podjednako izazivaju i trpe patnju.

Otem, veb programerka iz Sjedinjenih Država, odrasla je sa majkom koja je gomilala životinje. U jednom trenutku, njena majka posedovala je 20 konja, pet ovaca, osam pasa, preko 20 mačaka i gomilu pacova, miševa, zamoraca, ptica, kokošaka, pataka, zmija i, kao kruna svega, žaba. "Sigurna sam da je bilo toga još. Teško mi je bilo da ih sve držim na broju", kaže ona.

Ali ne radi se samo o broju. Možete imati 600 mačaka i da ne budete sakupljač, dok god se starate o svima njima. Po definiciji, gomilanje životinja zahteva da osoba nije sposobna da se na odgovarajući način o svima stara, što dovodi do zapuštenosti, bolesti i smrti.

"Uvek je sebe smatrala ljubiteljem životinja", kaže Otem za svoju majku. "Ona je definitivno mislila da pomaže tim životinjama, mada mi je sada jasno da je mnogima od njih zagorčavala život."

"Mnoge, mnoge životinje su uginule pre vremena. I dalje ne mogu da se pomirim s činjenicom da su životinje umirale zbog zapostavljenosti. Pronalazili bismo mrtve životinje nedeljama nakon što su nestale, skrivene ispod kreveta ili kredenaca koji godinama nisu pomerani."

Da neko može da voli životinje ali istovremeno bude toliko neizmerno surov prema njima zvuči paradoksalno. To se dešava zbog nemogućnosti prepoznavanja da je patnja zapravo jedna od karakteristika opsesivnog gomilanja životinja, kaže doktor Lokvud.

"Poricanje je veoma uobičajeno i njega viđamo kod drugih oblika zavisnosti", kaže mi on. "Veliki deo gomilanja životinja zavisi od toga kako ljudi definišu sebe, a jedna od važnih stvari koje moramo da uradimo kad se suočimo sa sakupljačima je da uvidimo koliko je važan njihov lični utisak da nekako spasavaju te životinje ili im pomažu."

Pogledajte naš dokumentarac Velike zalivske mačke :

Otemina majka i dalje donekle živi u zabludi. "Mislim da nikad neće prihvatiti koliko su stvari bile loše", kaže ona. "I dalje ne znam zašto je to radila, a nisam sigurna da ću ikad saznati. Znam da joj detinjstvo nije bilo sjajno, ali nikad nije pričala mnogo o njemu, tako da ne znam detalje."

Nije samo Otem zbunjena ponašanjem tih ljudi. Gomilanje životinja nije čvrsto povezano ni sa jednim konkretnim poremećajem, a objašnjenja variraju od poremećaja zablude, poremećaja vezivanja, opsesivno-kompulsivnog poremećaja, zoofilije, zavisnosti, pa čak i demencije. Sakupljači životinja često pate od problema zapuštanja samih sebe, kao i problema koji se vezuju za zlostavljanje dece.

"Vrlo čest scenario sa kojim sam se susreo jeste da su mnogi sakupljači odrasla deca alkoholičara ili zavisnika od drugih opojnih sredstava", kaže doktor Lokvud. "Mnogi od njih takođe imaju problema sa bolestima zavisnosti. Sakupljači možda imaju neku vrstu predispozicije prema zavisnosti."

Luis*, tvorac softvera iz Sjedinjenih Država, iskusio je takvu vezu iz prve ruke, kada se devojka njegovog oca odala alkoholu i gomilanju životinja kako bi se psihički izborila sa posledicama lečenja od raka dojke. Tokom tog vremena, iznajmljivala je kuću od Luisa. Kada je završila u bolnici zbog sepse, porodica je saznala kakvu je štetu nanosila sebi, svojim životinjama i imanju.

"Na kraju je u toj kući bilo zatočeno možda 14 pasa i pet-šest mačaka. Moj tata je pronašao leglo mrtvih mačića u zamrzivaču, zajedno sa još jednom mrtvom mačkom ili više njih. Pronašli smo još mrtvih životinja kada je gomila predmeta pomerena", kaže mi Luis.

"Svuda je bilo izmeta. Bilo ga je toliko da se fermentisao u metan. Smrad je bio neizdrživ. Ekipa od četvoro ljudi u punoj zaštitnoj opremi sa eksternim bocama za kiseonik i dalje je morala da pravi pauze na svakih sat vremena kad su raščišćavali teren."

Luisove fotografije govore za sebe. On je na kraju potrošio između 30 i 40.000 dolara na saniranje štete koja je načinjena njegovom domu i dodatnih 50.000 na renoviranje. Podovi i zidovi su morali da budu zamenjeni zbog smrada. Ništa od nameštaja i instalacija nije moglo da se zadrži jer je bilo u suviše neprijatnom stanju. Ali još više je zabrinjavalo što očeva devojka nije mogla da prihvati šta je uradila.

"Sve je potpuno poricala. Kad su joj pokazali slike, rekla je mom ocu da mora da je neko drugi ušao i to uradio. Do tog trenutka, moj otac nije znao kako izgleda suočiti sa potpunim samozavaravanjem. On veruje da je na kraju počela da veruje u svoju fantaziju zato što je suočavanje sa užasom onog što je uradila sebi i tim životinjama bilo previše za njenu psihu. Potpuno se odvojila od stvarnosti."

Doktor Lokvud, međutim, kaže da su takvi slučajevi verovatno složeniji od običnih slučajeva poricanja. "Pitanje koje mi često postavljaju jeste: 'Zar oni ne mogu da vide ili namirišu problem?' Na nekom nivou, neuropsihologija sakupljača govori nam da oni imaju poteškoća da obrade emocionalne informacije zajedno sa opažajnim informacijama."

"Briga o životinjama je deo njihovog identiteta. Oni imaju fiziološke mehanizme za suzbijanje svesti o tome da nekome nanose bol i patnju. Prostim rečnikom rečeno, oni verovatno zapravo i ne vide šta se događa."

Luisova priča ima jasno vidljivu progresiju. Bolest je dovela do alkoholizma, zbog čega je očeva devojka izgubila posao. Kad su se kod nje javili simptomi dijabetesa, uključujući gubitak osećaja u šakama i stopalima, prestala je da čisti za sobom. Kad je kažnjena za vožnju u pijanom stanju, prestala je da pušta prijatelje u kuću i dodatno se otuđila od društva. Njene životinje, baš kao i alkohol, bile su joj jedina uteha – nešto što joj je pomagalo da izađe na kraj s krizom.

Ali šta ako su životinje bile početak priče? Šta ako nisu posledica, već uzrok mentalne bolesti?

Češki biolog Jaroslav Flegr jedan je od mnogih naučnika koji je povezao parazit Toxoplasma gondii sa mentalnim i poremećajima ponašanja kod ljudi. I gde se taj parazit najčešće pronalazi? U mačijim govnima.

"Sindrom lude žene sa mačkama" je termin koji opisuje vezu između T. gondii i psihijatrijskih stanja. Parazit izaziva toksoplazmozu, za koju se zna da izaziva promenu u nivou dopamina, što zauzvrat može da izazove šizofreniju, opsesivno-kompulsivni poremećaj, hiperkinetički poremećaj i promene raspoloženja. Naučnici su ga povezali sa povećanim rizikom od samoubistva . Ali doktor Lokvud nije previše uveren u to. "Ne polažem previše u tu ideju", kaže on. "Izučavanja su pokazala da glodari izloženi toksoplazmi počinju da gomilaju hranu, ali isto se ne može primeniti na ljude. Gomilanje životinja ima mnogo više veze s tim kako doživljavate sebe."

"U literaturi nisam pronašao ništa što bi ukazalo na više nivoe antitela toksoplazme kod sakupljača za razliku od nesakupljača – tako da je prilično nategnuto povezati studije o životinjama sa zaključkom da to na neki način utiče na ponašanje ljudi."

"Mnogo je verovatnije da vas to što ste sakupljač izlaže toksoplazmi. Ne radi se o uzroku i posledici – radi se o posledici i uzroku." U tom slučaju, čini se da još nema razloga poslati gos'n Micka da spava sa ribama.

Dakle, ako volite svoje mačke i plašite se da će se ta ljubav otrgnuti kontroli, verovatno nema razloga za brigu. Neće svako postati sakupljač. "Moraju postojati druge osnovne komponente", kaže doktor Lokvud. "Genetska komponenta postoji kod opsesivnih poremećaja uopšte, a čini se da je gomilanje životinja porodična karakteristika. Čini se da postoje istovremeno biološke i razvojne komponente. Često veoma neorganizovano detinjstvo utiče na sposobnost osobe da formira snažne i stabilne odnose sa drugim ljudima."

Jedno je, međutim, sigurno: doktor Lokvud kaže da je gomilanje u porastu. "Koren mnogih gomilanja je anksioznost – a mi živimo u teskobnim vremenima. Živimo u vremena ekonomskih pritisaka, a takve stvari potencijalno pojačavaju problem gomilanja životinja."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu