​Rumunske mašinovođe su nam ispričale kako izgledaju samoubistva u metrou

U kabini mašinovođe metroa postoji jedno crveno dugme. Veliko je i istaknuto, deluje kao pečurka. To je dugme koje se koristi u slučaju samoubistva, i zvanično je poznato kao kočnica za slučaj opasnosti. Mogu da prođu godine a da ga niko ne pritisne, ali mašinovođa Stefan Kapatana prislanja ruku na njega svaki put kada se približava stanici. U tih nekoliko sekundi pre nego što izađe iz tunela, njegov mozak je spreman da tresne to crveno dugme jednako brzo kao kada bi pokušao da ubije muvu. Oprezan je zato što živi u neprekidnom strahu da bi ga sećanje na osobu koja bi se ubila tako što bi se bacila pod njegov voz opsedalo do kraja života.

Kapatana je postao legenda u „Metroreksu", bukureštanskom metro operateru. Smatraju ga za mašinovođu koji može da predvidi pokušaj samoubistva par sekundi pre nego što do njega dođe. Četiri puta su se ljudi bacali pod njegov robusni voz, ali su ostajali nepovređeni, pa su mu čak govorili i „dobar dan", kao da se nisu upravo suočili sa smrću.

Ljubav te natera da odeš i na platformu na drugoj strani

Poslednji put se suočio sa potencijalnim samoubicom pre dve godine. Bilo je rano jutro, na stanici metroa Titan. Stefanova kompozicija je ulazila u stanicu brzinom od 80 kilometara na čas. Ugledao je putnika, koji je u daljini izgledao kao čioda,, kako stoji na ivici tunela, u onom sjajnom krugu koji se proteže duž platforme. Shvatio je da nešto nije u redu, pa je bez oklevanja pritisnuo kočnicu za slučaj opasnosti. Voz je kočeći izašao iz tunela, uz škripu koja bi mogla da probije bubne opne. Naredna sekunda je proticala kao usporeni snimak – kočnice su zaustavile točkove, gvozedni točkovi su klizili niz šine, mašinovođa je skočio iz svog sedišta, a mladić je silovito skočio sa ivice platforme. „Tako je lepo skočio, sa ispruženim rukama, kao da skače u bazen. Bio je visok, pao je na obe šine, i da sam ga pregazio, isekao bih ga na tri dela".

Ali nekim čudom, voz se zaustavio na samo šest santimetara od momkovog vrata. Iako nepovređen, ipak je bio zaglavljen ispod voza. Stefan Kapatana je postupio po propisama i kontaktirao otpravnika, a onda je dao javno obaveštenje, nepominjući reč „samoubistvo": „Usled nekih tehničkih poteškoća… putnik je skliznuo na šine… voz će sačekati u ovoj stanici". U svom tom ludilu, seća se da mu je prišao jedan putnik (iako potpuno svestan da je čovek zaglavljen ispod voza), tražeći kavgu: „Kretenu, zakasniću na posao"! Ali mašinovođa nije imao vremena da odgovori. Dok su čekali hitnu pomoć, on je sišao da pogleda suicidnog čoveka u oči. Bio je mlad i svež kao ruža, ali je sav sklupčan zvao upomoć. Onda ga je mašinovođa pitao zašto je to uradio. „Izvadi me odavde, i reći ću ti". Kasnije je saznao da ga je ostavila devojka.

Od 43 metro linija na kojima je Kapatana vozio tokom 30 godina službe, nekim čudom je doživljavao pokušaje samoubistva samo na jednoj. Svaki put je to bila jedna te ista: linija broj 5. I svi su pokušali da se ubiju zbog ljubavi. Seća se jedne žene koju je ugledao na platformi, „kao tačkicu u daljini koja se poigrava s mojim umom". Ona je skočila, on je prikočio. Bila je mlada i veoma lepa. „Osećala se na alkohol, i zabranio sam čuvarima da je odvedu u policiju pre nego što se malo oporavi. Ali čuvari su verovatno bili oduševljeni zbog toga što je bila lepa, i pustili su se, verovatno kada im je ona rekla da joj je dobro. Istog trenutka kada je bila slobodna, pokušala je istu stvar na suportnoj platformi, na stanici Titan". Izbegla je metak po drugi put, jer je pogrešno procenila iz kog izlaza iz tunela će se voz pojaviti.

Zbog ljubavi je morao da spasava i jednog inženjera, 2000. godine. Čovek je otkrio da ga je žena varala s drugim, kod kuće u Rumuniji, dok je on naporno radio u inostranstvu. Možda to nikada ne bi ni otkrio, da mu žena nije zatrudnela, iako se nisu videli barem devet meseci. Zbog toga je izgubio razum. Došao je i legao na šine. Kapatana ga možda ne bi ni video, da promaja čoveku nije podigla rub od kaputa, koji je izgledao kao da neko maše zastavicom.

Najgori način za samoubistvo

U maju prošle godine, jedan tridesetosmogodišnji muškarac je skočio na šine na stanici Univerzitatea. U pitanju je bio pravnik po imenu George Dumitru, službenik čuvenog biznismena Dana Adameskua, koji je bio pod istragom zbog podmićivanja nekih sudija. Prijatelji su ga poznavali kao advokata čije je geslo glasilo „ne bi trebalo da radiš ništa zbog čega noću ne bi mogao da spavaš". Dumitru je pao između vagona, i nije umro na licu mesta. Živeo je još nekoliko minuta, u agoniji od bolova. Raluka Popesku je student koji je bio u vozu iza onog pod koji je advokat pao. „Na stanici Romana su počeli da kruže tračevi da je još uvek živ. Javno su objavili da se dogodilo samoubistvo, i svi su počeli da urlaju kako će zakasniti. Onda su dva studenta dolila ulje na vatru kada su rekli da nije fer što je rešio da se ubije tokom saobraćajnog špica, zbog čega će svi zakasniti na posao", seća se Raluka.

_________________________________________________________________________

Kineske elitne telohraniteljke

Istraživanja pokazuju da je ekstremno glupo ubiti se tako što ćeš se baciti pod voz. „Istraživanja samoubistava u metro sistemu u Montrealu, u Kanadi, su pokazala da je stopa preživljavanja zapravo veoma visoka, ali su posledice dramatične, pošto žrtve ostaju višestruko hendikepirane. Ovakvom načinu samoubistva obično pribegavaju oni čiji je to prvi pokušaj samoubistva, i misle da je nepogrešiv. Ali greše", kaže psihijatar Gabrijel Diakonu. A pored svega ostalog, ovakav način samoubistva utiče i na život mašinovođe.

Stefana Kapatana je izuzetak u „Metroreksu". Dok smo razgovarali, iza nas se zaustavila jedna kompozicija. Pogledao ju je iskusnim okom i smesta primetio svog kolegu. „To je Džordž; on je prošao kroz mnogo… egzekucija". Teško bira reči da opiše šta se događa ljudima koji pokušaju da se ubiju. Džordžu je jedanaestoro ljudi skočilo pod voz. Nije izbegao nijedno od njih. Ali samo je dvoje umrlo. Ostali su izgubili udove. Ali Kapatana zna koliko mnogo je to pogodilo njegovog kolegu: „Posle druge egzekucije, ostario je preko noći. Bio je ekstremno istraumiran. Jednom sam ga pitao kako se oseća. Rekao mi je: „Poslednjem čoveku koga sam pregazio, na stanici Piata Uniri, krv je štrcala iz vrata kao piletu". Nema javne statistike o tome koliko ljudi se u Rumuniji baca pod vozove metroa, i koliko njih preživi, jer „Metroreks" krije te podatke. Takođe je nepoznato koliko mašinovođa pretrpi nervni slom kao posledicu takvih incidenata. Ali jasno je da se najviše od svega plaše samoubica.

Vitorita Kojok, pripadnica prve generacije ženskih mašinovođa, strahuje od dana kada će naići na nekog od njih. Zbog toga ima sopstvene mere predostrožnosti. „Normalno je da ti ostane moralna trauma. Na kraju krajeva, govorimo o ljudskom biću, ne o bubašvabi. Čak i kada vidiš bubašvabu, trebalo bi da pokušaš da je izbegneš, možda ima porod, zašto da je ubiješ, ako ne može da ti naudi? Svaki put kada uđem u kabinu, kažem, 'Bože, pomozi mi!', i na neki način se osetim zaštićenom…" Psiholozi tvrde da su emotivne posledice neverovatno snažne, i neke mašinovođe na kraju čak mogu da imaju iste simptome kao osoba koja je pokušala samoubistvo u metrou. „Prva faza kroz koju mašinovođa prolazi je psihičko-emotivni šok. Emotivni šok će kasnije dovesti do sindroma post-traumatskog stresa.

„Ako se šok ne leči u kratkom vremenskom roku nakon incidenta, subjekat može da izrazi osećanja koja mogu da dovedu do teške anksioznosti (napadi panike, nespokojstva, razdražljivosti), i ozbiljne depresije (okrivljavanje sebe, kajanje, patnja, nelagoda)", kaže klinička psihološkinja Alina Maria Blagol.

Pazite na prazninu. Zatvaranje vrata za prevenciju samoubistava

U većini civilizovanih zemalja, klizna vrata na platformama su instalirana da bi sprečila samoubistva ili slučajne padove sa platforme.

Vrata izgledaju kao ogromni izlozi i otvaraju se samo kada voz pristane u stanicu. Neke druge zemlje su otišle toliko daleko da su posvetile vreme istraživanjima načina da ljudi budu opušteniji i da ostanu na platformama. U Japanu su shvatili da je procenat samoubistava na stanicama koje su osvetljene plavičastim svetlom veoma mali, pa su instalirali plava svetla na svakom koraku. Niko tačno ne zna zašto plavo svetlo ima tako umirujući efekat, ali izgleda da je direktno povezano sa pozitivnim raspoloženjem.

U kontekstu modernizacije svoje infrastrukture, „Metroreks" će uračunati takve investicije, koje će doprineti opadanju ovog fenomena. Psihijatar Gabrijel Diakonu ima suptilniju perspektivu po ovom pitanju: „To je veoma pipava diskusija: kakve je mere „Metroreks" poduzeo da spreči takve incidente? Poređenja radi, ne možemo da kažemo da je arhitekta koji je projektovao most odgovoran za to što ljudi skoče sa njega. S druge strane, ako vlasti instaliraju klizna vrata na platformama ili na ivicama na stanicama, takve situacije će biti izbegnute".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu