Umetnica Sara Debevec o tome kako je baviti se alternativnom umetnošću van Srbije

Beograđanka Sara Debevec, umetnica perfomansa koja je nastupala na alternativnim scenama širom sveta, a između ostalog u Londonu, Berlinu, Njujorku kao i na prestižnim festivalima od Glastonberija, Bestivala ili Latitude priča o svojim iskustvima za VICE Srbija.

Interaktivno pozorište ili "Immersive theatre" je u poslednje vreme reč dana u krugovima alternativne umetnosti Londona, Njujorka, Tokija i drugih svetskih metropola. Kao deo alternativnog pozorišta, koji nastoji da ponudi nešto drukčiju formu publici naviknutoj na tradicionalnu pozorišnu predstavu, interaktivno pozorište bez sumnje reflektuje interese i potrebe jedne velike grupe zaljubljenika u angažovanu alternativnu umetnost kojoj nema mesta u mejnstrim medijima.

To je pozorište koje omogućava publici da bude deo predstave, da bude deo njih na svojim atipičnim binama u napuštenim zgradama, podrumima, skvoterima, zapravo bilo gde.

U srcu tog vrlog novog umetničkog sveta, našla se i jedna naša mlada umetnica performansa, Beograđanka Sara Debevec koja u poslednjih nekoliko godina nastupala na pozornicama tog umetničkog podzemlja, u svetu koji je otkrila slučajno a koji se nepovratno uvukao u njenu kožu.

Sara Debevec je gotovo čitav život provela izvan Srbije. Sa samo dve godine se sa roditeljima preselila u Varšavu gde je završila osnovnu i srednju školu. Nakon toga je u Londonu studirala sociologiju a, kasnije, i magistrirala urbanistiku.

Neznajući do kraja čime bi htela da se bavi počela je da radi u marketingu. Pošto joj posao nije bio interesantan, odlučila je da upiše kurs avangardnog „circus" kabarea u Kulturnom centru „The Roundhouse" u Londonu, gde je upoznala umetnicu performansa Marisu Karneski koja će joj, ispostaviće se, potpuno promeniti životni put i životnu filozofiju. Karneski ju je ubrzo uvela u magični svet veština. U to vreme Sara živi u Kemdenu, kultnom delu Londona, centru avangardne umetnosti, odakle crpi energiju i gde joj se otvara jedan svet koji je dotad tek na momente naslućivala da postoji; svet koji slavi pojedinca u svom izvornom obliku, svet potpuno suprotan šablonskom koji nam se nameće kao obaveza.

Nekako u to vreme Sara će ostvariti svoju prvu solo kabare predstavu, i tada će joj se potpuno otvoriti apetiti za „circus" kabareom što će je na kraju odvesti na put po svetu u kojem će, kroz, novi talas alternativne umetnosti pokušati da dobije svetsku umetničku potvrdu.

Njen talenat je u Londonu bio i vrlo brzo potvrđen jer je nakon manje od tri meseca dobila takozvani VIP Artist Pass, te je počela da izvodi svoje tačke, na raznoraznim festivalima poput Glastonburija, Bestival i Latitude u Engleskoj.

Sara, tada u svojim ranim dvadesetim, naleće na jednom od tih festivala u bekstejdžu na Roberta Smita, frontmena kultnog benda The Cure; ona shvata da je to svet u kakvom želi da živi i da je umetnost ono čime bi htela da se bavi. Korporativni svet liberalnog kapitalizma joj je i dalje realnost fizičkog života, alternativna umetnost je, međutim, Sarino stanje svesti. Sate i dane provodi ubeđujući članove svoje porodice da se ona ne oseća dobro u koži marketing i komjuniti menadžera, da kao najmlađa u porodici arhitekata, inženjera i naučnika želi da krene u svet umetnosti.

U isto vreme Sara je počela da piše i poeziju, a počinje i da se bavi nečim što bi se moglo nazvati budućnošću pozorišta, to jest onim što se u engleskom jeziku zove immersive theatre. Ipak, počeci su vezani za Marisu Karneski i „circus" kabare. kroz koj je dobila glavnu ulogu 2011. u Marisinom performansu "Tarot Village" koji je baziran na interaktivnom čitanju tarot-karata u malom selu misterioznog sveta. U ovom performansu, publika je mogla da doživi svoje lično čitanje tarot-karata time što su mogli da upoznaju i da popričaju sa svakom od tri karte koje su im bile podeljene. U selu gde su karte „čekale" na svoje klijente kao gejše, Sara je, zajedno sa Marisom, režirala svoju ulogu karte „pravde" koja se nalazila u školi i koja je strogo objašnjavala izabranicima kako da se postave prema svojoj budućnosti.

VICE: Međutim, šta je zapravo to što Sara radi na scenama u Londonu, Berlinu, Budimpešti, Istanbulu, Njujorku?

Sara Debevec: Tokom performansa, jako retko možete da vidite moje lice. Većinom je pokriveno maskom neke životinje – kaže Sara u razgovoru za VICE Srbija i pojašnjava da je to način da metaforom pokaže ili ukaže na mračnu stranu života i sveta oko nas.

- Dosad sam nastupila kao vuk, konj, puž golać, bubašvaba, muva i moljac.

Zašto biraš te životinje, da li one imaju neku unutrašnju emociju, kakvu poruku prenosiš publici kroz glumu životinje?

- Životinje su mi uvek nekako bile draže od ljudi, a osim toga osećam da kao životinja bežim od polarizacije između muškaraca i žena. Prosto, pol za mene ne postoji kao društvena kategorija; samo čovek, samo ljudska tuga koja je u većini univerzalna. Osim toga, životinje igraju glavnu ulogu u pričama za decu koje treba da ih nauče o tome kako da budu dobri i moralni ljudi. Smatram da ima još puno toga što treba da naučimo, a zašto ne baš kroz životinje, kao i pre?

Važno joj je da naglasi da su priče koje piše za svoje performanse zapravo njene životne priče, neki detalji iz iskustva, obične dnevne sitnice ili velike tragedije kroz koje prolazi.

- Pričam o svom životu , zaista. Kroz metaforu, tu mogu bolje da sagledam sopstvene emocije i probleme.

U svom prvom performansu koji je izvela, Sara je bila divlji konj.

- Inspiracija za divljeg konja je imala u sebi elemente burleske, pošto sam na sebi imala provokativan, uzan, crni, kostim od lateksa. Htela sam da se poigram sa vizijom seksi žene u lateks kostimu i odlučila sam da nastupim kao – seksi konj! Posle kratkog uvodnog plesa, počela sam polako da se otkopčavam, međutim umesto da pokažem telo, grudi, ispod kostima mi je virilo konjsko krzno.

Priča o divljem konju je priča koju većina nas može da prepozna, jer ispostaviće se, prema Sarinoj ideji, da ma koliko konj izgledao atraktivan, njega će prevariti jahač (autorka mu je dala ime Bob) koji je izabrao da jaše drugog, njemu boljeg, konja dok je naš junak-konj ostao potpuno sam bez ikoga da ga jaše.

- Naravno, konj na kraju poludi i ubije i Boba i njegovog novog ljubimca.

Kroz ove basne modernog doba, Sara opisuje teške godine svog odrastanja. Sada, na pragu svojih tridesetih, ova umetnica performansa sa stavom seća se kako se često konformistički osećala jer se to od nje zahtevalo.

Puž bez školjke je bio, na primer, performans o odrastanju daleko od kuće, koje se opet Sara gotovo i ne seća, osim letnjih dolazaka za raspust. A ni to joj nije bilo previše interesantno jer, sama priznaje, nije imala društva u Beogradu. Ipak, vratimo se u Poljsku.

- Živeći u Varšavi morala sam da se adaptiram na novu sredinu, kulturu i ljude. To se postavljalo ispred mene i često sam se osećala kao da su svi oko mene normalni – ljudi sa korenima pa sam ih videla u svojim fantazijama kao puževe sa kućicom, dok sam se ja osećala kao da sam izgubila svoj dom i sada pokušavam da se pronađem u tom novom stranom svetu – Sara pokušava da nam dočara svoje uspomene, dok pije svoju jutarnju kaficu u svom stanu u Los Anđelesu gde se trenutno nalazi.

- Puževi me ne prihvataju pošto nisam kao oni, a istvremeno osećam dvostruku isključenost iz društva jer me više ni «golaći» ne osećaju svojom. Misle da sam pretenciozna, da se foliram i da sam namerno izgubila svoju kućicu samo da bih izgledala kao oni.

A konformizam jeste način života. Često ga vidimo kao puko preživljavanje „slabog" pojedinca, a svi smo, sigurno, bar jednom bili, na ovaj ili onaj način, u situaciji da se utopimo u tzv. mejnstrim, da prosto ne iskačemo iz prihvatljive slike datog društvenog trenutka. Sara Debevec je kroz priču o pužu golaću vrlo eskplicitno pokazala kako tragično stoji pojedinac odnosu na cunami konzervativnog društva nespremnog na prihvatanje drugačijeg.

Francuski filozof Volter je davno primetio da je „naša bedna vrsta tako napravljena da oni koji koračaju po dobro utabanoj stazi uvek gađaju kamenjem one koji ukazuju na nove puteve". I zato Sarina paralela o pužu bez kućice tako oštro, a istovremeno da nikog ne uvredi seciranjem ukazuje na globalnu metastaziranost društva 21. veka. Suprotno konformizmu je bunt, razbijanje stereotipa ponašanja većine i sledstveno tome ukazivanje na mogućnost drukčijeg shvatanja društvenih normi.

Sredinom prošle godine Sara je dobila ponudu da učestvuje u Njujorškoj tromesečnoj umetničkoj rezidenciji u Salem Art Works, a posle je i iznajmila apartman u Bruklinu i nastavila da živi u Sjedinjenim Državama gde ostvaruje svoje prve američke nastupe.

- U Njujorku su me inspirisale bubašvabe pošto je jako teško naći stan u kojem nema bubašvaba. Na samom početku su mi se gadile ali vremenom sam shvatila da mogu da živim zajedno sa njima i da ih polako analiziram… posmatram. Počela sam da se divim njihovim veštinama i koliko su zapravo jake i izdržljive. Iz te početne premise, nastao je novi performans.

Videla si sebe kao bubašvabu, nebitnu u svetu kome živiš?

- Interesantna paralela u celoj priči je to da sam bila opkoljena bubašvabama u tom stanu u Bruklinu, u jednom od najtežih trenutaka u mom životu - kad mi je umrla sestra Tamara. Jednog dana moj novi cimer je odlučio da obloži stan otrovom za bubašvabe, a sledećeg dana kad su jadne bubašvabe počele da umiru, ja sam se probudila sa začepljenim nosom i crvenim oteklim očima – dobila sam alergijsku reakciju na otrov za bubašvabe! Tako mi je palo na pamet da za svoj sledeći performans bude o izdržljivosti i borbi za život koju svi moramo kad-tad da prođemo.

Sara kaže da je teško u par rečenica objasniti šta znači alternativni umetnički performans. Za nju je ples - performans, kabare je performans, gluma je performans.

- Zapravo ja umetnost vidim kao energiju koju individua predstavlja u formi pokreta, reči, slike, performansa. Treba imati osećaj za prostor i vreme. To je kao 3D slika koja može da se doživi.

Iako je ušla u svet performansa kroz kabare, ova Beograđanka je vremenom počela da prestavlja svoje radove u prestižnim kulturnim centrima i galerijama. Trenutno je u Sjedinjenim Državama solo umetnica koja dobija pozive na saradnju od brojnih galerija i pozorišta.

- Kad sarađujem sa drugim umetnicima i režiserima, uglavnom su to interaktivni performansi - ili immersive theatre.

O tome je nedavno Gardijan objavio veliki članak, nazvali su ga budućim „big thingom" u umetnosti?

- To je već velika stvar u velikim gradovima sveta,

Šta to znači, približi nam malo tu vrstu umetnosti?

– Interaktivni performans je performans je osmišljen kao jedan veliki filmski set u kojem se nalaze umetnici performansa. Publika, koja dolazi na set, ima slobodu da ide gde god hoće pošto se performans istovremeno odigrava na raznim mestima. To je jedna jako interesantna umetnička forma pošto je publika sama po sebi deo predstave.

Takvi perfomansi znaju da traju danima bez prekida?

Recimo, prošle godine sam igrala jednu od glavnih uloga u interaktivnoj pozorišnoj produkciji „The Shells" u Berlinu. Na sedmom spratu umetničke zgrade Green House, u 500m2 prostora.

Dve rediteljke Kirsten Brandt i Jos Porath su izgradile čitav mali grad baziran na čuvenoj serji Dejvida Linča - Twin Peaks u kome se nalazi mala prodavnica, čuveni Diner, kuća Lore Palmer; kuća Bobija Brigsa, hotel, lekarska soba i noćni klub. Njih dve su došle na jedan od mojih performansa u Londonu i pitale me da li bih htela da učestvujem u njihovom interaktivnom teatru. Rekle su da žele da režiram nekoliko tačaka koje bi mogla da predstavim u noćnom klubu, u njihovom Twin Piksu.

Sari se ova ideja jako svidela, a kako kaže ceo doživljaj je je bio veoma specifičan pogotovo što je performans trajao pune dve nedelje, dan i noć.

- Pošto je prostor bio ogroman, ljudi koji su dolazili mogli su i da prenoće i u Twin Piksu. Jedan mladić, kome se toliko svideo performans i koji je proveo nedelju dana sa nama, na kraju je dobio kecelju i posao u čuvenom Dineru.

Sara trenutno boravi u Los Anđelesu u gde se priprema za njen sledeci performans "Fish Tanks" koji će se održati u poznatom LA teatru "Highways Performance Space", osmišljenom prevashodno za eksperimentalnu umetnost i performans.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu