South Park je bila serija za internet pre nego što je internet postao popularan

U septembru je počela da se emituje 19. sezona serije Saut Park na Komedi Centralu. Gledaće je milioni ljudi, milioni drugih neće. U ovom trenutku, serija je neizbežni šraf u mašineriji komičarskog sveta, uzima se maltene zdravo za gotovo u svojoj misiji da uvredi i uzdrma. Ali nije uvek bilo tako.

Odrastao sam pred kraj kulturoloških ratova devedesetih, tako da je Saut Park u mom konzervativnom domaćinstvu, naravno, bio zabranjen. Moji roditelji su mi pre toga već odavno zabranili Simpsonove, smatrajući da ta serija poslušnu decu pretvara u bezobraznu, poput klinaca na drugom kraju ulice. Onih što govore "u vražju mater" i "guzica", i kamenjem razbijaju prozore napuštenih kuća. To ju je, naravno, činilo 50 puta privlačnijom.

Ali Simpsonovima je 1997. godine već izmicala titula uzbudljivog, kontroverznog crtaća. Već su bili pretvorili svu poslušnu decu u bezobraznu. Međutim, dok su Simpsonovi zagovarali pristojni, za roditelje u krajnju ruku prihvatljivi televizijski huliganizam, Saut Park je bila čista anarhija. U očima mojih roditelja, ta serija pretvarala je decu koja su već iskvarena u decu koja će jednog dana završiti u zatvoru.

Drugim rečima, Saut Park je još u ranim danima prešao moralni Rubikon. Plašio sam se da ih gledam. Kad konačno i neizbežno jesam, delovalo je da su moji roditelji bili u pravu. Stariji klinac koji mi ih je prvi put pustio 'ladno bi mogao da je sada u zatvoru. Krao je stvari iz zabave. Ušao bi u prodavnicu, otišao do odeljka sa alkoholom i samo ga izneo iz radnje. Njegova tajna bila je odsustvo srama. Išetao bi mrtav 'ladan kao da govori: "U redu je, ne paničite, samo kradem ovo." Naravno, obožavao je Saut Park.

Kad se malo udaljite od Saut Parka kao kulturne ikone i pogledate Saut Park kao običnu televizijsku seriju 1997. godine, šokantno je da je potrajala ovoliko. Njena animacija s crtežima isečenim od kartona bila je primitivna i to ne na simpatičan način. Te rane epizode izgledaju prljavo, odbojno i pokvareno. U poređenju sa njima, bezdušna produkcija Hana-Barbere u fazonu "jesu li ih crtali falsifikatori po skladištima?" delovala je maltene glamurozno. Imala je jedne od najiritantnijih, najagresivnijih glasova na televiziji svih vremena. Njen ton bio je naglašeno pogan, skatološki i amoralan.

Ali činjenica da su moji roditelji, i roditelji širom zemlje, znali za nju i našli vremena da je mrze značilo je da mora da je neprikosnoveni hit. I bio je. Gotovo preko noći, postala je najpopularnija stvar u gradu. Trebalo joj je svega pet meseci da postane najpopularnija serija na Komedi Centralu svih vremena, sa prosečno dva milion gledalaca po epizodi. Premijeru druge sezone gledalo je 6,2 miliona gledalaca. (A konfiguracija televizijskog terena izgleda potpuno drugačije danas, tako da ću ovo pomenuti pre zbog kognitivne disonance nego poređenja, ali Stiven Kolber je imao samo 400.000 gledalaca više za prvu epizodu svoje nove večernje emisije.)

_________________________________________________________________________

Velike mačke iz zaliva

Poenta je u sledećem: bez obzira na to koliko su kulturološke buke proizveli vladavina Džona Stjuarta i uspon Stivena Kolbera, Komedi Central ne duguje svoj status njima — duguje ga Treju Parkeru i Metu Stounu. Oni su svojeručno izvukli kanal iz crne rupe repriza i Dejli šoa kog je vodio Kreg Kilborn. Oni su definisali mrežu. Oni su Komedi Centralu pružili razlog da postoji.

Bez tog istorijskog konteksta, ono što je Saut Park uspevao da postigne nekažnjeno, a i dalje to radi, deluju nemoguće. Uspeli su da preskoče uobičajeni uspon do priznanja glavnog toka. Do 1999. godina postali su multimedijalna franšiza, sa igračkama, majicama i filmom. Uspeli su da nagovore Džoa Stramera da im u jednoj epizodi otpeva pesmu. Uspeli su da nagovore Džordža Klunija da glumi psa u drugoj. Ma uspeli su da nagovore Normana Lira da im bude konsultant serije 2003. godine.

I mada bi bilo suviše lako svesti ružnu priču o ulozi Ajzaka Hejza u seriji na fijasko sa Sajentologijom i groteskni način na koji je ubijen njegov lik, činjenica da je čovek u ovoj seriji proveo deset godina je, kad se sve sabere i oduzme, ludačka. Ajzak Hejz je čovek koji je koautor pesama kao što su "Soul Man", "Hold On, I'm Comin'" i "When Something is Wrong with My Baby" za Sema i Dejva. Da nije bilo Ajzaka Hejza, možda ne bi bilo ni Sema i Dejva. Ajzak Hejz je čovek koji je snimio Hot Buttered Soul, album koji je spasao etiketu Steks posle odlaska Sema i Dejva, i smrti Otisa Redinga. Ajzak Hejz je morao da nasledi Otisa Redinga i uspelo mu je. A to je bilo nemoguće. A onda je napisao temu za Šafta, pesmu toliko dobru da bi snimiti je trebalo da je nemoguće.

A eto ga 1997. godine, pristavši ne samo da bude na istoj planeti kao Trej Parker i Met Stoun, već da izgovara sve što su za njega napisali. Za samo godinu dana, to je značilo snimiti inadžijski vulgarnu sprdačinu od pesme " Chocolate Salty Balls", koju je od svih ljudi producirao Rik Rubin.

Da sve bude luđe, to nije ni izdaleka najkontroverznija stvar koju je serija ikad uradila. Taj se nemogući rekord obarao rutinski, zahvaljujući tome što se jedna epizoda snimala samo nedelju dana, zbog čega je Saut Park prvi crtać koji je mogao da prati aktuelne vesti kad god je hteo i da zavlači ruku u osinjak. Uzmite na primer epizodu " Hell on Earth 2006", koja se sprdala sa smrću Stiva Irvina svega nedelju dana nakon samog događaja.

To je seriji obezbedilo hiper-tematsku relevantnost koju nije imao nijedan crtani film pre nje. Politika "izbaci je za šest dana" omogućila je Parkeru i Stounu platformu kojom su, ako su želeli, mogli da primoraju ljude da obrate pažnju. Oni su promenili čitavu ideju važnosti koju polučasovna serija može da ima na kablovskoj televiziji. Izbegli su prokletstvo brze opskurnosti koje je zadesila većinu originalnog kablovskog programa, kao što je, na primer, Dream On na HBO-u.

Ali ono što ovu seriju čini institucijom, uprkos stalnom riziku da tematizovanjem postane efemerna, jeste internet. Parker i Stoun su seriju učinili otpornom na budućnost i spasli je od pada popularnosti kablovske televizije. Saut Park je savršeno osmišljen za konzumaciju na internetu onako kao što nijedna serija iz devedesetih nije bila. Skinuli su bezosećajnu antisocijalnu estetiku interneta pre nego što je internet preuzeo vladavinu. Šale i ritam bili su glasni i brzi — serija je govorila ono što ima da kaže onoliko bezobrazno i spontano koliko je to uopšte bilo moguće. Rudimentarni animatorski stil serije značio je da ne možete da uništite njene detalje digitalnom kompresijom, uglavnom zato što nema detalja koje biste mogli da uništite. Bili su preteča dominacije internet distribucije. U vreme dok je Blokbaster još delovao kao stabilno tradicionalno preduzeće, godinu dana pre skandala sa Monikom Levinski, ljudi su već piratisali epizode Saut Parka.

Koliko god serija bila ogroman hit na kablovskoj, Saut Park najviše smisla ima na internetu. Sva moralna panika i protivljenje tokom kulturološkog rata devedesetih deluju blago u doba lako dostupne pornografije. Izgovoriti reč "sranje" 162 puta u jednoj epizodi nije ništa posebno na mestu gde izgovaranje reči "sranje" 162 puta predstavlja savršeno validnu rečenicu. Na internetu postaje očiglednije da je ono što je nekad delovalo šokantno na televiziji zapravo pokušaj dvojice prijatelja sa koledža da nasmeju jedan drugog. Odjednom sve to postaje normalno, lišeno bilo kakvog potencijala da šokira.

Sad kad je njihov kulturološki senzibilitet postao dominantan, Parker i Stoun mogu slobodno da kažu kako su bili prvi. Tako da čak i ako Saut Park nekim slučajem sutra nestane sa Komedi Centrala ili iz repriznih termina na drugim stanicama, to znači da će nam zauvek u amanet ostati kao istorijski artefakt: serija za internet pre nego što je bilo ko znao šta bi to moglo da znači.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu