​Seksualna radnica se priseća trojice najgorih klijenata

Lične oglase na Locantu sam počela da razgledam iz zezanja, sa cimerkama. Bili su uobičajeni: njušači gaćica, sponzori. Imala sam privremeni posao, ali i dalje sam se uklapala u kliše „sirotih studenata", to jest, previše kafa s mlekom, nedovoljno para za nove cipele.

Takođe sam imala i mnogo prosečnih sastanaka zakazanih preko Tindera, sa momcima koji su bili u fazonu „pivo, fuca, bleja, teretana", koje nije trebalo da kliznem nadesno. U suštini, pomislila sam: Koliko bi loše moglo da bude? Znala sam da mi je okej da imam seks sa ljudima koji me ne privlače, a posle bih mogla da spiskam 500 dolara u Dimoksu na fensi garderobu, ili da ih sakrijem u fijoci sa čarapama moje siromašne drugarice – kako god, biću puna k'o brod.

Obično je uvek bivalo isto: posle nekoliko razmenjenih poruka, tražila bih da se prvo nađemo na nekom javnom mestu, da vidim da nije slučajno nekakav som. Nekada bi se našli na parkingu nekog tržnog centra, a ponekad u nekom sumnjivom kafiću. Zaista nije bitno gde se nalazimo, uvek bih postala paranoična. Uvek sam sigurna da ljudi oko mene znaju šta se odvija, i da me žestoko osuđuju zbog toga. U suštini, seksualni rad bi bio u redu, da nema klijenata.

Susretala sam se sa dve vrste tipova: sa onima koji znaju šta rade, i sa onima koji daju oglas, ali ne očekuju da će se iko javiti.

„Čmar iznenađenja" mi je verovatno bio jedan od najgorih klijenata. Jednostavno se zaleteo i nabio ga dok sam ja bila okrenuta leđima. Bol je zaista bio iznenadan, i ja sam se okrenula i ošamarila ga, zaurlavši, „To nije u redu"! Posle je bio saosećajan povodom toga, ali to vam samo pokazuje koliko ljudi imaju izvitoperenu predstavu o seksu i saglasnosti. Delovao je kao emotivno inteligentan tip, iako možda pomalo usamljen, ali je takođe mislio da ima puno pravo da mi uđe u dupe bez dozvole.

Kada sam prijateljicama to ispričala, one su to tretirale kao ozbiljan seksualni napad, što pretpostavljam i jeste bio. Ali mene to nikada nije mučilo, i nadam se da će tako i ostati.

Tu je bio i jedan odvratni, ćelavi tip, koji se vozikao unaokolo u crnom Krajsleru (znate šta kažu za muškarce koji voze skupa kola). On je želeo sponzorušu koju će plaćati 500 dolara za jedno viđanje nedeljno. Ali u stvari mi je stalno slao poruke, dok sam na predavanjima, u tramvaju ili supermarketu.

Nakon jednog sastanka, pokupio me je i odvezao u svoju kuću u predgrađu. Kuća mu je u jednom od onih tipskih kvartova, gde su sve fasade i bašte iste, ali je iznutra bila prilično jedinstvena. Bila je puna porcelanskih figura konja. Na polici za televizor ih je bilo bukvalno na desetine. Da budem iskrena, da nije bilo toga, verovatno bih pristala. Umesto toga, sedela sam tamo sa šoljom vrelog čaja, žarko želeći da smesta odem.

Ništa nije toliko seksi kao konj od porcelana.

Kada sam mu rekla da hoću da idem, insistirao je na cigareti u svojoj praznoj garaži, što je bilo blago zastrašujuće. Pomazila sam njegovog psa, a on se požalio što mazim psa, a njega neću. Čak i dok me je vozio nazad na železničku stanicu, stalno mi je govorio kako želi da me liže, i da je zbog silnih godina iskustva sigurno bolji od bilo koga s kim sam bila.

A tu je bio i tip koji je voleo „prirodan seks". Njegova životna priča je bila interesantna, ali nikada nisam provalila koliko mogu da mu verujem. Navodno je pre nekoliko godina imao sličan odnos sa jednom sponzorušom, ali sve vreme ima ženu i dete na Filipinima, koji ne znaju šta on radi. Zbog toga mi je bilo zaista neprijatno, naročito kada sam shvatila da sam voljna da ignorišem svoj osećaj za moral za šaku dolara.

Kada smo se upoznali, skinula sam aplikaciju uz pomoć koje je jedna moja bliska prijateljica mogla da prati moje kretanje. Hotel je bio više nego skroman, lociran između prodavnice polovnih automobila i diskonta za tepihe i pločice. Ko uopšte odseda u takvim hotelima? Pretpostavljam da sada znam.

Kada smo ostali sami u sobi, nakon što sam očajnički pokušavala da izbegnem kontakt očima sa recepcionerom, njegov ton se iznenada promenio kada sam izvadila kondome. „Mislio sam da smo se dogovorili da ćemo to da radimo prirodno", neprekidno je ponavljao. Počeo je da se raspravlja sa mnom da ne može da svrši ako nije „prirodno". Da, kako da ne. Takođe mi je rekao da to nikada nije radio „prirodno", i da bi želeo da proba. Ali upravo si rekao… Takođe je rekao da mu je njegova prijateljica koja je medicinska sestra rekla da ne možeš da se zaraziš nekom polnom bolešću kada prvi put spavaš s nekim. Kako da ne.

Počela sam da se oblačim i spremam da krenem, jasno mu stavivši do znanja da neću da trpim njegova sranja, ali on se iznenada pokolebao, i pristao da ipak imamo seks s kondomom. Suprotno njegovim ranijim tvrdnjama, bio je gotov za manje od deset minuta.

Na početku mi je dao kaparu od 350 dolara. Ali kada smo izašli i stajali na parkiralištu, odbijao je da ode do bankomata i plati mi preostalih 150 dolara, kao da sam se složila da treba da mu dam nekakav „popust zbog kondoma". Dok smo se svađali, iznenada sam osetila sramotu zbog tipičnog prizora prostitutke koja vrišti na parkiralištu jeftinog motela. Demonstrativno sam otišla, blokirala njegov broj, i nadala se da je to kraj.

Posle tog tipa sam prestala time da se bavim. Nije da se zbog nečega kajem – odgovarajući klijent po odgovarajućoj ceni mi je davao mnogo slobode. Ali na kraju sam odlučila da jednostavno nije vredno svog tog nemira i nesigurnosti. Mada, nije sve bilo tako crno. Jednom sam od nekog tipa koji radi za Đinu Rajnhard dobila 1000 dolara za veče. Imala sam još jednog redovnog klijenta kome bih u kolima popušila za deset minuta, oprala zube, otišla u klub i spiskala pare čašćavajući prijatelje pićem. Urlala bih, slaveći: „10 minuta! Samo 10 minuta"!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu