Šešelja znam iz Knina '91, i neću ga zaboraviti

Vojislava Šešelja sam prvi put video u Kninu 1991. godine. Bio je mnogo mršaviji nego danas i nosio je neke odvratne naočare sa zatamnjenim staklima. Rat u Hrvatskoj je postajao sve izvesniji. Iako su prve žrtve već pale i iako su svi već bili do zuba naoružani još uvek je postojala nada da će pobediti razum. Još uvek je bilo živo mnogo ljudi koji su se sećali onog prethodnog rata. Jovan Rašković, tadašnji vođa krajinskih Srba, je bio jedan od njih. Bio je spreman da učini sve da se to zlo spreči. Čak je održao tajni sastanak sa Franjom Tuđmanom, verovatno najomraženijom ličnošću među Srbima u tom trenutku.

Jovan Rašković je bio principijelan čovek. Svojevremeno je, kada je Šešelj u vreme Jugoslavije robijao zbog famoznog verbalnog delikta, stao na njegovu stranu i pomagao mu.

Šešelj mu je to vratio tako što ga je, u trenutku kada su glave padale zbog mnogo lakših reči, proglasio za izdajnika.

Umesto da učini pametnu stvar i da u predvečerje rata pokuša smiriti usijane glave, Šešelj i njegovi tadašnji partijski drugovi su na vatru dolivali benzin. I nisu bili jedini. Takvi ljudi su se viđali širom Jugoslavije. Na svim stranama. Klanjali su se različitim bogovima ili se nisu klanjali nijednom, ali su imali tu zajedničku crtu duboke mržnje prema drugima i prezira prema svojima. Poluintelektualni ugursuzi nedorasli sopstvenim fantazijama. Šešelj je samo prototip takvog političara. Najkrupniji i najglasniji, možda i najmoćniji. Ali se u svojoj suštini ni po čemu nije razlikovao od gomile drugih likova naše tragedije.

Dve godine kasnije ću prvi put proći kroz Velagiće, muslimansko selo pored Ključa. Tu sam prvi put svojim očima video kako rat zaista izgleda. Ni jedna jedina kuća u selu nije ostala čitava. Spaljene zidine su bile pune polupismenih grafita. Između ostalih, nepoznati autor je na jednoj od ruševina napisao i Šešeljevo ime.

Kasnije će mi razni ljudi pričati razne priče o mrtvima koji su plivali Sanom. O ubistvima čitavih porodica u Prijedoru i Sanskom Mostu.

Stupni do, Ahmići, Uzdol, Doljani, Ovčara, Škabrnja, Markale, Tuzla, Heliodrom, Lora, Pakračka poljana, Grubori, Manjača, Sijekovac, Srebrenica. Kao metronom u praznoj sobi odzvanjaja geografija naše sramote. Srpske, hrvatske, bošnjačke.

I malo je prostora da se sva mesta nabroje. Onih nekoliko civila, uglavnom starih, koje su u mom selu ubili pripadnici Varaždinske gardijske brigade su samo jedan klik tog metronoma.

I sve to zlo koje nas je zadesilo je posledica neodgovornih i besnih reči izrečenih u vremenu kada je svačija ljudska dužnost bila da se bude odgovoran i smiren. Ne kaže se uzalud da je olovka je ubila više ljudi nego mač. A Šešelj je bio prvosveštenik takve retorike.

Ali nije jedini. Oslobađani su i drugi. Ili su umirali pre optužnica ili za vreme suđenja. Ono što je razočaravajuće jeste to što su oni danas nacionalni heroji. Svi počinjeni zločini i zločinci se peru sapunom nacionalnog interesa. Oni su naši. Oni su nam stvarali države. Oni su krvarili. A to što je ponekad posledica njihove demagogije poneko spaljeno selo ili pobijeni civili je nebitno. Ionako su to Balije, Turci, Mundžosi, Četnici, Trofazni, Ustaše. Sve je to smrdljiva banda.

Ako toliki srpski, hrvatski i bošnjački ratnohuškački ološ šeta slobodno i dalje lupeta gluposti po državnim strukturama banana republika, što ne bi i ovaj? Kad je bal, nek je maskenbal. Danas su mnogi od njih, poput Aleksandra Vučića ili Tomislava Nikolića ugledni političari. Premijeri, ministri. Prijatelji i poslovni partneri evropskih i svetskih političara.

Zašto onda ne i Šešelj? Šta je on gori od onih koji su ga slepo sledili tih godina? On je, u krajnjem slučaju, iskreniji u svom zlu. Ne krije mržnju i ne skriva se iza novootkrivenih evropskih manira, diplomatskih prijema, skupih odela i vina. I zbog toga je drugačiji od bilo kog latentnog šoviniste iz koga će progovoriti zlo tek kada se stvori kritična masa za to, a koji će u međuvremenu pričati slatkim i neiskrenim govorom ljubavi i prosperiteta.

Uskoro Srba u Krajini više biti neće. Ono malo starijih što je ostalo će polako tamo gde svi idemo na kraju. Ista sudbina čeka Hrvate i Bošnjake u nekim mestima gde ih je nekada bilo jako mnogo. Ludaci su delimično postigli svoje ciljeve. Ali to što je neko bio uspešniji ga ne čini manje moralno odgovornim za to zlo.

Šešelj je krivac za to. I Milošević i Tuđman i Izetbegović. I jedan i drugi i treći i četvrti su, kao i još mnogi, krivi ne zato što su pucali iz pištolja u potiljak civila, zapalili kuću ili dom kulture, silovali ili mučili zarobljenike. Krivi su zato što su zlo rata inspirisali. Pusta sela, spaljene kuće i mrtvi su indirektne posledice njihovih govora.

Blizu onih Velagića je i Šušnjar. Većini ljudi potpuno nepoznato mesto. Ljudi su u istoriji učili o Jasenovcu i Jadovnu, Kragujevcu i Kraljevu. Ali niko nije učio ništa o Šušnjaru. Među nekoliko hiljada Srba i Jevreja sa područija opštine Sanski Most i okoline, koje su tamo, u Drugom svetskom ratu, pobile hrvatske i muslimanske ustaše je i desetak mojih rođaka.

Haški tribunal postoji upravo zato da mesta zločina ovog rata ne bi bila kao što je Šušnjar bio zaboravljen. Da se ti svedoci naše sramote ne pretvore u svoje suprotnosti i opravdanja za nove pokolje i ne stvore nove ludake koji će retorikom zloupotrebljavati žrtve kako bi širili mržnju i tako gradili svoje političke karijere.

Kao što je Jugoslavija pogrešila i iz svojih unutrašnjih političkih potreba iskrivljavala istinu o mestima kao što je Šušnjar, pa joj se to vratilo u lice pedeset godina kasnije, tako i danas Srbi, Hrvati i Bošnjaci nemaju volju da se suoče sa zločinima i zločincima koji su počinjeni u ime jednih drugih i trećih.

Naprotiv, nazivaju aerodrome, škole i ulice po njima. Haški tribunal, koji je trebalo da bude svetlo koje bi nam pomoglo da izađemo iz spirale klanja i mržnje, podbacio je u svojoj osnovnoj svrsi: Da svima sudi ravnopravno i pravedno. Tako je opet otvorio prostor za pogrešna tumačenja, zloupotrebe žrtava i nove mržnje.

A mi ćemo opet zaboraviti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu