Slučaj Kamerades: Šta posle cenzure u kulturi u Srbiji

Sa protestnog skidanja izložbe foto kolektiva Kamerdas iz Kulturnog centra Beograda. Sve fotografije: autorka teksta

Živimo u državi čiji ministar kulture i informisanja smatra da je "neprimereno" u instituciji kulture mešati politiku, jer je na "takvim mestima, kultura jedino polje u kojem politika ne bi trebalo da postoji". Osim što su politika i kultura oduvek bile i biće usko isprepletane, ovaj stav ukazuje da je izražavanje političkih stavova u državnim institucijama kulture dobrodošlo samo ako se ne dotiče kritike vladajućih struktura. No-no.

Gušenje slobode govora i kritičkog sagledavanja realnosti, cenzura i autocenzura u državnim kulturnim ustanovama ni najmanje nisu neočekivane pojave u zemlji bez koherentne kulturne politike, gde godinama ne rade najveći nacionalni muzeji zbog neregularnosti u tenderima za rekonstrukciju, gde se samovoljno i pod kojekakvim opravdanjima zabranjuju nagrađivane predstave i ukidaju nepodobne izložbe, gde se sa neverovatnom lakoćom poteže "državni udar", tabloidno linčuju novinari i izvode na sud pojedinci koji govore protiv ljudi bliskih vladajućem režimu i možda najvažnije za ovu priču, gde decenijama vlada sistem partijskog zapošljavanja.

Stoga, cenzurisanje izložbe dokumentarnih fotografija na temu "neprekidne cirkuske predstave pod nazivom: 'Predizborna kampanja'" kolektiva Kamerades u galeriji Artget u Kulturnom centru Beograda, uopšte nije neočekivan potez. Naročito ne u instituciji u koju je, na opšte nezadovoljstvo stručne i šire javnosti 2014. godine mimo propisa i konkursa, postavljena sadašnja v.d. direktorka i partijska ličnost Ivona Jevtić, čime je Privremeni organ grada Beograda nastavio da prati trend uklanjanja stručnih lica i potencijalnih političkih neistomišljenika sa rukovodećih pozicija.

Evo sažetka za one koji nisu pratili ovogodišnje incidente. Pod izgovorima da je "došlo do nesporazuma", da "nisu skinute fotografije nego posteri" koji su navodno "postavljeni bez njenog znanja" (iako je bila prisutna tokom postavljanja radova), te da su skinuti jer je za njih "potrebna posebna dozvola Zavoda za zaštitu spomenika" (iako Zavod i Zakon kažu da nije potrebna), po nalogu v.d. direktorke KCB-a i bez znanja autora i kustosa, 14. marta iz unutrašnjeg izloga galerije Artget uklonjene su četiri velike fotografije uništenih predizbornih plakata lidera različitih političkih partija. Skinute fotografije su bile autorska dela i integralni deo postavke "Dirty Season - Necenzurisano" foto kolektiva Kamerades, ali su postavljene u izlogu i očigledno bile previše vidljive za slučajne prolaznike.

Kameradesi su brzo reagovali povlačenjem izložbe u velikom pristustvu kolega, građana, aktivista i medija, izrazivši protest protiv cenzorskog čina i odbacili kao neprihvatljivu tvrdnju v.d. direktorke da je reč samo o "nesporazumu".

Momentalno se podigla prašina u medijma i na društvenim mrežama. Stručna i šira javnost složno i snažno izrazile su solidarnost sa Kameradesima. Zaposleni u KCB-u su osudili cenzuru izložbe. Srpski PEN Centar je uz najoštriji protest zatražio ostavku Ivone Jevtić, kao i asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije.

NKSS je ujedno i pozvala sve autore na bojkot KCB-a do smene v.d. direktorke.

Cenzorski čin je osudio i Nacionalni savet za kulturu. Međutim, predstavnik vlasti i gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević, i sam doveden preko noći na tu poziciju, rekao je da se "Sekretarijat za kulturu grada Beograda ne meša u upravljanje ustanova kulture", pa će "zauzeti stav" nakon što dobije zvaničan izveštaj Kulturnog centra Beograda.

I tu se, bar za sada, cela priča oko borbe protiv cenzure u kulturi završava. Mesec dana kasnije, ništa se nije promenilo povodom ovog incidenta i ništa ne garantuje da se slična situacija neće ponavljati. Sekretarijat ćuti i ne zauzima stav, Kulturni centar Beograda, šta će, nastavlja da radi kao da nikakvog problema nikada nije ni bilo, nestručna lica i dalje rukovode institucijama, a slučaj Kamerades polako počinje da bledi iz medijskog i kolektivnog sećanja. Podignuta prašina se slegla, a ubrzo su je zamenili novi događaji iz naše South Park realnosti.

Pošto se krug zatvorio dok smo rekli kunst, nameće se pitanje da li je uopšte moguće na ovaj način efektivno se boriti protiv cenzure, na istom igralištu?

- Jasno je da se odluke tog tipa donose direktno politički i bez previše obaziranja na struku, koja je svakako u podređenoj poziciji. Ono što je važno jeste istrajavanje u politici nepartijskog zapošljavanja i postavljanju pravih ljudi na javnim konkursima. Ovako, da budemo otvoreni, imamo prodavca nekretnina kao sekretara za kulturu grada Beograda i radnicu pošte na mestu direktora KCB - kaže Luka Knežević-Strika, član upravnog odbora NKSS, za VICE.

Ako se osvrnemo samo malo unazad, KCB je do skoro bio domaćin izložbama daleko veće političke težine, recimo Bogujevci / Vizuelna istorija krajem 2013. godine, koju je čak i policija morala da obezbeđuje zbog pretnji desničara. Takav programski koncept KCB-a, koji je direktno preispitivao glavne stubove režima ili se kritički bavio aktuelnim vlastima i suočavanjem sa prošlošću, nesumnjivo nije nešto što je baš uvek odgovaralo "naprednoj" političkoj strukturi.

Gradska vlast je zato postepeno izvela nešto što je danas prepoznatljivo kao "klasični prepad diletanata na javne institucije", objašnjava umetnik Vladimir Nikolić, koji je nakon iznenadnog uvođenja bijenalnog formata Oktobarskog salona i nepropisnih smena u KCB-u 2014. godine, uklonio svoju izložbu.

- Nisam video drugu opciju osim da povučem svoje ime iz KCB. To je za mene bio jedini prihvatljiv način da se postavim prema nasilju pre svega nad zdravim razumom, a zatim i strukom i umetničkom scenom kojoj pripadam. Bilo je očigledno i najvećem slepcu da politika i verovatno nečiji privatni interes, smutljivim izgovorima preuzimaju kontrolu nad institucijom u kojoj u tom trenutku traje moja izložba - rekao je Vladimir Nikolić za VICE.

Od tada je bilo samo pitanje trenutka kada će se desiti slučaj cenzure i druge posledice upravljanja institucijom osobe čiju su kompetentnost osporili i sami zaposleni u programskom sektoru KCB-a. Dve godine kasnije, ta očekivana i sasvim logična žrtva je izložba "Dirty season - Necenzurisano".

- Nije me toliko iznenadio ovaj slučaj koliko mi je bio zanimljiv ton kojim se direktorka obraća - rekao je za VICE Marko Aksentijević iz udruženja Ne davimo Beograd, nakon protestnog skidanja izložbe "Necenzurisano".

- Sve se stavlja u kontekst nesporazuma i govori iz prvog lica jednine, "Ja sam njima organizovala koktel, ja sam okačila na Fejsbuk". Potpuno neprepoznavanje pozicije na kojoj se kao direktorka nalazi. Mislim da je to odraz mnogo korenitijih problema koji se tiču toga koji ljudi dolaze na koje pozicije, nego što je pitanje neke sistemske cenzure. Zaista ne misilm da je to neko naložio, već da je iz iskrenog osećaja da ona gospodari tom kućom i potrebe da pospremi to dvorište nastao ovaj potpuno bespotrebni pičvajz. Ali bolje je da se ogole stvari nego da se pravimo da je bolje nego što jeste - zaključio je Aksentijević.

Stajanje čitavog programskog dela kolektiva KCB-a na stranu umetnika tokom povlačenja izložbe Kameradesa, kao i njihovo otvoreno suprotstavljanje direktorki kroz osporavanje njene izjave i postupka je nešto što nije izazvalo dovoljnu pažnju, a daleko je važnije od poziva na ostavku, smatra Luka Knežević-Strika iz NKSS.

- Ovaj čin bio je ne samo hrabar, nego i nesvakidašnji. Žao mi je što se na samom događaju nije desilo nešto više, što se situacija nije preokrenula tu i tada, u zahtev da ta žena prestane da bude direktorka, odmah. Ali ne samo ta žena i ne samo u KCB-u, već u svim institucijama gde se vd statusi nezakonito produžavaju u nedogled, zapošljavaju partijski ljudi i ignoriše struka - istakao je Knežević-Strika.

Šta onda sami umetnici, umetničke grupe, udruženja, zajedno ili pojedinačno, mogu da urade da bi se izborili za vlastiti integritet i slobodu izraza kada žele da izlažu u galerijama i državnim (i potencijalno instruisanim) instucijama kulture?

Milovan Milenković iz kolektiva Kamerades za VICE kaže da prvenstveno ne bi trebalo da postoji strah da se nešto (po)kaže, iako se čini da se ljudi na pozicijama nekada svojski trude da bude drugačije kada se pređe granica njihovog "ukusa".

- Ukoliko dođe do uskraćivanja slobode izražavanja neophodno je zajednički i pravovremeno reagovati, kako bi međusobna podrška uopšte imala smisla. Upravo se to desilo sa "našim slučajem", podržala su nas različita udruženja, organizacije i pojedinci (hvala im na tome). Na taj način se podigla prašina, pa je barem privremeno kompetentnost osobe na poziciji vd direktora dovedena u pitanje - kaže on.

- Ovakva vrsta pritiska je neophodna kako bi institucije shvatile da mi ne postojimo zbog njih, nego one zbog nas - dodaje Milenković.

Situacije poput protesta i javnog skidanja izložbe mogu da budu prostor za građane, umetnike i ljude povezane s kulturom da deluju u fizičkom prostoru i da se desi nešto iznenađujuće i neočekivano što bi ovakvu naopaku postavku stvari promenilo.

- Tu je jedino mesto s kojeg se može napraviti neka vrsta jakog čina. Jer institucionalne pozicije i pozicije govora s kojih je moguć jak čin su ili izgubljene, tj. uništene ili ih drže ljudi kojima ovakav sistem odgovara. I tu su moguća iznenađenja, ali ne treba očekivati da će odatle nešto početi, iako bih bio srećan ako u ovome grešim - smatra Luka Knežević-Strika iz NKSS, jedne od retkih asocijacija koja je još pre dve godine pozvala umetnike na bojkot KCB-a do smene sadašnje direktorke.

Potencijal za radikalnu borbu i delovanje, dakle, postoji, ali ne i njegova realizacija.

- Da su svi koji su bili na programu KCB pretprošle godine odbili da izlažu, govore, gostuju, time bi se blokirao njegov rad i vlast bi se suočila sa teškoćama u sprovođenju svoje odluke. Bilo bi povuci potegni, scena bi makar pokazala da je žilava. To bi bila i podrška zaposlenima u KCB koji su ućutkani i ucenjeni, pa i poniženi, jer svako od njih zna posao bolje od svoje direktorke. Sad je kasno da se čudimo što PTT službenica cenzuriše radove umetnika u sred Beograda - ističe Vladimir Nikolić.

Nikolić smatra da su umetnici u poziciji da se direktnije suprotstave kvarenju institucija u kojima izlažu jer, za razliku od zaposlenih u njima, nisu ucenjeni radnim mestom i egzistencijom. Međutim, evidentno je da se ta vrsta suprotstavljanja iz različitih razloga ne dešava, što je bio slučaj i sa izložbom Kameradesa. Pitanje je zašto onda umetnici pristaju da izlažu na ovakvom mestu, iako su svesni situacije.

Kameradesi kažu da su želeli da izlažu u Argetu uprkos sadašnjoj nesrećnoj podeli uloga (ili uloge). Kao razlog naveli su to je što je u pitanju najprestižnija i najcenjenija galerija kada se radi o programu koji se tiče vizuelnih medija i pre svega fotografije, kao i da im je poziv za izlaganje stigao od Ivane Tomanović, osobe koja se, po njihovom mišljenju, znanjem i osećajem za dokumentarizam izdvaja iz sivila naše scene.

- Nismo ulazili u preterana razmišljanja i podele uloga pre samog nastupa u Artgetu. Možda je trebalo, ali to ne bi puno toga promenilo, osim što bismo možda sami sebe na neki način cenzurisali i uskratili za nastup. Ovako, karte su otvorene, i mislimo da je iz današnje perspektive situacija sasvim jasna i poznata svima, čak i potpunim laicima koji nisu znali istorijat i celu priču oko postavljanja današnje direktorke na tu poziciju - smatra Milenković.

Reagovanja i protesti svakako mogu da služe kao povod okupljanja javnosti i struke, ali i da budu okidač radikalizacije samih reakcija, kada za to dođe trenutak.

- Mislim da je potrebno da stvaramo i negujemo razumevanje i solidarnost međusobno i da gradimo kanale komunikacije i širenja informacija koji nisu zasnovani na postojećim konvencijama, jer postojeće konvencije ne rade. Moramo, drugim rečima, krenuti od nule, ili vrlo blizu nule i oslanjati se jedni na druge, jer nas je tako više i mislim da će to vremenom postajati sve jasnije - kaže Luka Knežević-Strika.

Institucionalna cenzura iliti politika uređivanja, čak i u najdemokratskijim društvima, nije ništa novo i iznenađujuće - od trenutka kada rešite da izlažete svoj rad u državnoj ili gradskoj ustanovi kulture, automatski pristajete na neku vrstu "pregovora" o tome šta ćete i na koji način izložiti. Zato je i dosta teško boriti se protiv ovakvih stvari iz pozicije autora, koji na putu do deljenja svoje ideje sa publikom nailazi na više nivoa filtracije.

- Ukoliko je poruka takva da zahteva kanale komunikacije kao što su mediji, ili izlagački prostori u širokom smislu, onda je dosta teško preskočiti donosioce odluka. Kod nas se na pozicije dolazi po političkoj odluci, a onda ti postavljeni moraju da se bore svim silama za ideale svojih postavljača, odnosno nalogodavaca. Naopak je sistem i treba ga podrivati na svakom koraku, kao i uvek, vedrim duhom, dobrim idejama i alternativnim platformama i pristupima - smatra Milenković.

Internet pruža mogužnost da prikažemo sve što želimo, pa je tako izložba Kameradesa dobila stalno virtuelno stanište, dostupno svima koji nisu mogli da je vide zbog njenog prevremenog povlačenja. Sporne fotografije nedavno su prikazane u okviru izložbe "Tretman lika političkog lidera" u galeriji O3one. Prostori poput nezavisnih galerija, ulica, kao i različitih internet platformi predstavljaju jedinu moguću alternativu za umetničko delovanje slobodno od cenzure.

- Jedino u slučaju savremenih medija i prisustva na internetu, pojedinac ima makar prividnu slobodu da uređuje svoj sadržaj tako da može da se izrazi baš onako kako želi bez obzira na okolnosti, pošto su mogućnosti cenzure tu dosta ograničene - ističe Milenković iz Kameradesa.

Pored galerijskog, sve prisutnije je i izlaganje u javnom prostoru. Postavljanje radova u prolazima, na autobuskim stanicama, šetalištima i drugim mestima ima svoju draž i efekat, iako nema istu težinu kao kada bi bili postavljeni u državnoj instituciji kulture.

- Za ovakav vid "izlaska u javnost" često su neophodne dozvole nadležnih institucija, koje skoro isto toliko često nemaju razumevanja. Ipak i one mogu da se zaobiđu, a da se zakon ne krši. Tako smo, pre par godina, zbog birokratskih peripetija fotografije izložili na pločniku savskog šetališta, ispod Brankovog mosta. Povratne informacije o izložbi koje su došle do nas bile su iznenađujuće pozitivne. Pored toga, uvek postoje prostori koji privremeno mogu da posluže kao izložbeni, isto tako postoje i galerije koje su spremne da izlažu ono što drugi neće ili ne smeju - kaže Milenković.

Cela priča se na kraju svodi na činjenicu da od cenzure i slučaja poput Kameradesa preventivno može da nas odbrani samo funkcionalan sistem i institucije dovoljno jake da se odupru partijskim interesima kao jedinim vredostima. Možemo i da pokušavamo da delujemo u alternativnim i nezavisnim prostorima, nadajući se da će ostati slobodni i da i njihov opstanak jednog dana neće biti doveden u pitanje.

Jednačina je na kraju dana potpuno jednostavna: institucije kulture vode oni čije smo nalogodavce sami izabrali. Deo odgovornosti za to ko rukovodi ovim ustanovama je samim tim i na nama samima i, kao što su slučaj Kamerades i mnogi drugi pokazali, često nemamo mogućnost da direktno utičemo na njihovo funkcionisanje.

Predstojeći izbori u Srbiji zato predstavljaju jednu od mogućih prilika da budemo hrabri i pokušamo da u korenu promenimo bar neke od stvari za koje smo se, tako strastveno reagujući na kršenje slobode, više puta glasno zalagali.

A možemo i da prihvatamo da nam neko drugi po vlastitom nahođenju kroji sudbinu i zauvek se pomirimo mrakom. U tom drugom slučaju, nećemo više imati pravo da kukamo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu