Šta je potrebno da bi se uništila Islamska država?

Još i pre terorističkih napada u Parizu u prošli petak, zapadne države su bombardovale Islamsku državu u Siriji i Iraku, ali sudeći po retorici od prethodnih nekoliko dana, postoje velike šanse da će se napori za eliminisanje ozloglašene islamističke grupe pojačati.

Francuski predsednik Fransoa Olan zarekao se da će "uništiti Islamsku državu" i pozvao Sjedinjene Države i Rusiju da oforme "savez svih onih koji mogu da se bore protiv ove terorističke vojske u jedinstvenoj koaliciji". U Americi, kad političari ne objavljuju nameru da spreče sirijske izbeglice da uđu u zemlju , oni ističu potrebu da se porazi Islamska država najagresivnijim mogućim rečnikom . Došlo je do toga da je predsednik Barak Obama morao javno da se izjasni i ponovi očigledno , a to je da bi kopneni rat velikih razmera sa Islamskom državom bio "greška".

Ovo deluje kao odličan trenutak da se odmaknemo na čas i zapitamo šta bi NATO i Rusija trebalo da preduzmu kako bi srušili Islamsku državu. VICE je stupio u kontakt sa Omarom Lamranijem, vojnim analitičarem teksaškog vojnog analitičkog centra Stratfor i sa njim pretresao neke hipoteze kako bi stekao što bolji uvid u to šta bi bio rezultat nekih opcija. Evo našeg razgovora, koji je skraćen zbog dužine i jasnoće:

VICE: Na koje načine Zapad može jednom za svagda da porazi Islamsku državu?

Omar Lamrani: Mogu da se urade mnoge stvari kako bi se nanela šteta Islamskoj državi, ali da bi se ona dokrajčila u obzir moraju da se uzmu dva faktora. Mogli biste da je povredite kad biste napali izvore njenog finansiranja. Sjedinjene Države su očigledno uzele kao metu njenu naftnu infrastrukturu i energetsku infrastrukturu u današnjim napadima na pokrajinu Deir ez-Zor , kada su uništili 116 kamiona sa naftom. Videli smo da preduzimaju tzv. napade obezglavljivanja, kada kao metu uzimaju njihove vođe. Videli smo da preduzimaju propagandni rat, vazdušne napade, napade zaustavljanja neprijateljskog napredovanja, napade na njihovo logističko snabdevanje. Vazdušni napadi i udari na finansije imaju, međutim, ograničeno dejstvo, dok god se na kopnu ne pojave momci koji će se direktno sukobiti s Islamskom državom i zauzeti njenu teritoriju.

Jesu li dosadašnji upadi snaga Sjedinjenih Država naneli neku veću štetu?

Sve do sada videli smo veoma, veoma mali broj slučajeva kada su likvidirali vođe Islamske države a da nisu pribegli aktivnim napadima iz vazduha. Videli smo napad u istočnoj Siriji , kada su ubili lidera koji se bavio naftom. To su izveli ubacivanjem specijalnih snaga, ali to je veoma redak slučaj. Oni najavljuju da će to raditi češće. Videli smo i slučaj kada su spasli zarobljenike , ali to nije bio napad na vrhušku. U suštini, Sjedinjene Države govore o tome da će povećati broj napada i "strategiju RRR", što znači " Raka [najveći grad pod kontrolom Islamske države], Ramadi i redovni napadi ." A to podrazumeva više akcija komandosa i napada specijalnih snaga. Ali do sada, velika većina napada na vođe izvršena je iz vazduha dronovima i borbenim avionima.

Zar se svaki put kad Sjedinjene Države likvidiraju njihovog vođu ne pojavi neki novi?

Sjedinjene Države uporno ponavljaju da će, kad god ubiju prvog lidera, biti ubijen i njegov zamenik, što značajno usporava zamajac neprijatelja. Kad uporno ubijate vođe, to posle nekog vremena počne da deluje, i zaista, to je do određene mere tačno. To definitivno zadaje udarac Islamskoj državi. Ali smrtonosni udarac? Možete li da dokrajčite Islamsku državu samo ako im ubijate vođe? Ne možete. Sjedinjene Države će vam to prve priznati. One otvoreno govore o tome da bez kopnenih snaga ne možemo da dokrajčimo Islamsku državu. Bez zauzimanja teritorije na kojoj ona operiše, Islamska država će nastaviti da opstaje.

Obama želi da "intenzivira" postojeću kampanju. Da li više vazdušnih napada kao takvih mogu da dovedu do više presudnih, krupnih pobeda?

Pogledajmo šta se dogodilo u Sindžaru [gde su Kurdi izvojevali pobedu protiv Islamske države]. Kad imate vazdušne napade u sadejstvu sa elementima kopnenih snaga, to može da se pokaže kao prilično presudno. Ali vazdušni napadi sami ne mogu da izmene sliku na terenu. Islamska država može da se zaustavi do određene mere — može da se zadrži i spreči da zauzima nove teritorije. Videli smo šta se desilo u Kobanu, gde bi odbrambene snage verovatno bile pregažene da nije bilo vazdušnih napada Sjedinjenih Država. Sjedinjene Države mogu da odu tamo sa vazdušnim snagama i spreče dalje širenje Islamske države, ali kao što smo videli u slučaju napada u Parizu, ona je u stanju da načini štetu interesima saveznika u inostranstvu.

Pogledajte naš nagrađivani dokuemantarac "Islamska država":

Šta je najveća mana vazdušnih napada?

Vazdušni napadi ne mogu direktno da podrže snage sirijskog predsednika Bašara Al Asada. Tako smo videli da je Islamska država vremenom počela da napada mete koje nisu značajno pokrivene podrškom iz vazduha i to iskorišćava. Primeri su nedavno zauzimanje Mahina [ početkom meseca ], a pre toga Palmire [okupirani sirijski grad od svetskog arheološkog značaja koji je teško oštećen ove godine]. Dakle, postoje ozbiljna ograničenja u delovanju vazdušnim napadima. Oni mogu biti od izuzetne pomoći. Oni mogu biti ključni u osujećivanju ciljeva Islamske države. Ali sami po sebi nisu srebrni metak.

Da li postoji magični odnos napada specijalnih snaga, vazdušnih napada i napada lokalnih paravojnih snaga?

Ne postoji jasan korak napred koji niko ne preduzima. Uzmimo za primer Kurde, što je najbolja ilustracija za širu sliku sa kojom imamo posla. Kurdi su se pokazali kao veoma efikasni u borbi protiv Islamske države na samom terenu — konkretno u severoistočnoj Siriji, ako govorimo o YPG [uglavnom kurdske odbrambene snage koje se bore protiv Islamske države]. Oni su pokazali da mogu da nateraju Islamsku državu u povlačenje. Problem je, međutim, dvojak: pod jedan, Kurdi mogu da operišu samo u severoistočnoj Siriji. Oni nemaju podršku naroda uz čiju pomoć bi mogli da idu dalje od severoistočne Sirije, zato što su mala demografska kategorija u velikoj sirijskoj državi. Oni nemaju korene u narodu da bi mogli da napreduju dalje na arapsku teritoriju. Oni tamo ne bi bili efikasni. Nemaju brojčanu nadmoć i nemaju istorijsku vezu sa tom teritorijom. Ne poznaju je dobro. A tu je onda i drugi problem: Turska. Tursku izuzetno brine kurdsko pitanje. Oni ne žele da podrže nijedan potez koji će im dati veću moć. Videli smo kako su ih napali iz vazduha kad su pokušali da pređu Eufrat na zapad . Tako da su u određenom smislu Kurdi samo delimično rešenje. Oni mogu da nanesu štetu Islamskoj državi u severoistočnoj Siriji i jednom delu Iraka, ali na njih se ne možemo u potpunosti osloniti.

Olan tvrdi da će Francuska "uništiti" Islamsku državu. Hoće li Francuska kročiti nogom na kopno?

Nisam video nijedan nagoveštaj koji jasno ukazuje na to da će Francuska ući tamo sa kopnenim snagama. Video sam izveštaje u kojima se razmatra mogućnost slanja specijalnih snaga, kao u slučaju Sjedinjenih Država.

Dakle, ako kopnena invazija nije izvesna, kako će izgledati udružena međunarodna strategija?

Vidimo kako se menja dinamika, javlja se želja za okončanjem sirijskog sukoba. Razlog za to je velika pažnja koju lojalna, pro-Asadovska strana i pobunjenici koji nemaju veze sa Islamskom državom posvećuju jedni drugima. A to Islamskoj državi daje mnogo više prostora za delanje na obodima, priliku za zauzimanje teritorija i tako dalje. Ako postignu sporazum, obustavu vatre ili mir u nekom trenutku u budućnosti, biće mnogo lakše boriti se protiv Islamske države. To je nešto sa čim će Rusi, Amerikanci i Francuzi morati da se slože i oni to znaju. Problem je kako stići do toga, budući da su obe strane toliko posvećene svojim predstavnicima na terenu — mislim na sirijske snage protiv pobunjenika.

Da li to znači da je neophodno naterati lojaliste i pobunjenike da se pomire?

To je lakše reći nego uraditi. Nije tako jednostavno samo povikati: "Ajde da potpišemo taj mirovni sporazum i zajedno se borimo protiv Islamske države!" Te države su izuzetno sumnjičave jedne prema drugima. Sjedinjene Države ne veruju Rusiji, a kad je Rusija započela vazdušne napade u Siriji, rekli su da idu isključivo protiv Islamske države, ali je 80 odsto njihovih napada bilo usmereno protiv pobunjenika, a ne Islamske države. Postoji prilično veliki jaz koji je teško premostiti. Možda ćemo doživeti više napora ka postizanju tog mirovnog sporazuma, ali to je daleko od obavljenog posla.

Recimo da Sjedinjene Države i njeni saveznici uspeju da se dogovore sa Rusijom. Šta mogu postići zajedno?

Nerado se upuštam u spekulacije i hipoteze, ali ako strane sile uspeju da postignu sporazum, onda je važno da kad uđu u istočnu Siriju u obzir uzmu istorijsko nezadovoljstvo lokalnog življa. Možda biste tada uspeli da okupite vojnu silu koja će uspeti nešto da uradi. Posebno u idealnom svetu, kad bi se lojalisti i pobunjenici udružili protiv Islamske države — to bi bila jedna veoma, veoma, moćna sila. Ona bi mogla da porazi Islamsku državu. To bi za Islamsku državu prosto bilo previše i uspelo bi da ih istera napolje. Ali urođena netrpeljivost i tenzije neće nužno nestati, naročito ako Asad i dalje ostane na vlasti. Problem sa hipotetisanjem jeste taj da pobunjenici neće sarađivati sa Asadom. Jedno je ukloniti ih vojno, ali onda se vraćate na prvobitni problem.

Može li biti legitimnog sirijskog režima bez Asada?

Ako nije Asad, to će i dalje biti neko ko se pobunjenicima ne dopada. Ako se to drastično promeni, tada govorimo o jednoj potpuno drugačijoj situaciji. Tad govorimo o situaciji u kojoj Rusi i Iranci kažu: "U redu, odustajemo od Asada. Ugodićemo pobunjenicima." Uspećemo da shvatimo sa kojim pobunjenicima treba da pregovaramo. Govorim o mnogim faktorima koji svi moraju da stvarno dobro da prorade kako bismo stigli do tačke u kojoj imamo ujedinjene snage pobunjenika — u tom trenutku bivših pobunjenika — i lojalista koji bi ušli u istočnu Siriju da se bore protiv Islamske države.

A zaobilaženje pitanja ko je na vlasti u Siriji nije opcija?

Postoji mnogo prepreka na putu do tog idealnog scenarija. To ne može da funkcioniše ako prvo ne razrešite sirijski građanski rat. Islamska država neće biti poražena dok god se ne okonča sirijski građanski rat.

Nakon toga, kako biste se postarali da se Islamska država ne vrati?

Ako ne razdvojite Islamsku državu od sunitske zajednice u Siriji i Iraku u kojoj ona deluje, onda ćete uvek imati mogućnost povratka istog problema. Ne smete da zaboravite šta se desilo u Iraku posle povećanja broja trupa i Anbarskog buđenja , i dalje smo tamo videli džihadiste, nisu bili potpuno uništeni, već samo eliminisani u značajnoj meri. Nasilje je bilo drastično opalo. Ali to je zato što je, u velikoj meri, sunitska zajednica bila uključena u pregovore. Ponuđen im je izlaz iz krize. Rečeno im je da stvari mogu da se poboljšaju za njih, da nešto može da se dogovori sa Bagdadom, sa vladom. Ali to se na kraju nije desilo i istorijsko nezadovoljstvo sunitske zajednice u Iraku i Siriji omogućuje da se grupe poput Islamske države i drugi džihadistički akteri neprestano vraćaju na scenu.

Postoji li neka druga opcija?

Možete da pokušate da izazovete unutrašnji revolt. To bi mogla da bude vaša neočekivana karta. Mogli biste da potražite nezadovoljne ljude pod Islamskom državom i navedete ih da se pobune. Možda ćemo uspeti da uklonimo Islamsku državu, ali i dalje nam ostaje situacija u kojoj će se neka druga grupa poput Islamske države, ili njen naslednik, pojaviti na istoj teritoriji.

Hoćete li da kažete da Zapad mora malo da uspori i bude strpljiv ili tome slično?

Suočeni smo sa situacijom koju je veoma, veoma teško razrešiti za kratak vremenski period. U tome je, mislim, suština. Ovo je istorijski problem, ukorenjen u istorijskim nezadovoljstvima sunita, šiita, porodica, granica, nacionalnosti i religija. Veoma je teško preko noći rešiti problem koji je tu već neko vreme i samo je pogoršan tokom poslednje decenije ratova.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu