Šta sam naučila o životu i smrti pozirajući gola

Postala sam svesna sopstvene smrtnosti juna prošle godine, neposredno posle svog 27. rođendana. Počela sam da radim kao umetnički model deset godina ranije, ali sve dok mi činjenica da ću pre ili kasnije umreti nije prodrla do svesti, nisam povezala poziranje i večni počinak.

Iako svi znamo da nas portret beleži kao subjekta u jednom konkretnom, prolaznom trenutku, nikad o tome nisam mislila na taj način. Nisam zamišljala budućnost u kojoj će slika biti podsetnik na davnu prošlost, jer je za mene poziranje postojalo samo u sadašnjosti. Poput vožnje vozom, posao modela bio mi je način da sedim mirno a istovremeno radim nešto. Idem nekuda. Mislim o stvarima. Pretvaram se u umetnost.

Prvi put sam pozirala za kurs skulpture u Severnom Halifaksu; časovi za amatere u ulici Gotingen imali su prosečno tri polaznika nedeljno. Kao i većina tinejdžera, bila sam nesigurna oko svog tela, pa sam se nadala da ću prevazići te probleme ako budem naga pred strancima. Rekla bih da sam ih tako dobro prevazišla da sam i dalje nesigurna, i dalje imam telo, ali više ne brinem ni o jednom ni o drugom. Kasnije sam se istim poslom bavila da bih zaradila, ali to mi nije išlo kako treba. Craigslist oglas sedamdesetogodišnjeg slikara naveo je da su mu potrebni ženski modeli, a meni to nažalost nije zvučalo sumnjivo. Prijavila sam se, dogovorila tezgu, i bila duboko uznemirena čim sam stigla u studio.

Slikar je mirisao na antiseptike i radio u majušnoj sobi; stan mu je bio na prelazu iz Vest Enda u predgrađe. Pokazao mi je svoj portfolio koji je sadržao iskrivljene prikaze žena u seksualnim pozama iz vulgarnih uglova. Tražio je da se skinem – nije izašao iz sobe dok sam to radila – a onda je tražio da raširim noge. Nisam to uradila, pa je prišao stolu na kom sam sedela i sam ih raširio. Nisam mu se više vraćala.

Sa 24 godine, počela sam da poziram za Rozi Lemb, moju prijateljicu slikarku. To vreme, iz današnje perspektive, je bilo moje doba sazrevanja. (Naravno, i 27 godina je doba sazrevanja, kao i svako drugo, ali 24-ta je bila posebno prelomna.) Sada poziram samo za Rozi. Ne da bih prevazišla manjak samopouzdanja, i ne zbog novca, nego zato što mi prija da radim sa njom.

Prvog puta, Rozi mi je rekla da nađem udoban položaj na stolu sa dušekom. Legla sam na stomak i prekrstila ruke ispod glave. „Savršeno," rekla je. „Ostani baš tako". Uzela je marker i nacrtala krugove na podu da obeleži položaj nogu stola i svog štafelaja, da se perspektiva ne bi menjala. Samolepljivom trakom je obeležila moje laktove, glavu, kukove, i stopala, kao i ivicu jastuka koji sam držala. Kad god bismo napravile pauzu, ili ako bismo nastavile nekog drugog dana, zauzela bih identičnu pozu.

Bio je to tako udoban položaj, tako udobna situacija, da mi se često dešavalo da zaspim dok me slika. Dok sam bila budna, pričale smo o omiljenim kolumnama iz Njujorkera, o filmovima, o umetničkim iskustvima – sličnostima i razlikama između pisanja i slikarstva. Nismo pričale dok je radila na licu, pa sam mogla da je posmatram.

Dok Rozi slika, izraz joj odaje duboku koncentraciju, kao da ulaže veliki fizički napor. Kao da gradi kuću, a ne slika sliku. Konstantno me gleda – kao da gleda kroz mene, kao da sam predmet, subjekat, prvi plan i pozadina, kao da sam već slika. Četkama poredi uglove i konture mog tela sa ravnim linijama.

Volim da gledam kako bira boje i da nagađam kojom od njih će oslikati koji deo tela, ali to je praktično nemoguće predvideti. Shvatila sam da je boja ljudske kože, mesa, u stvari kombinacija raznih boja. Narandžasta, zelena, ljubičasta, žuta: kod Rozi se sve one slažu. Nekad uzme improvizovan papirni ram i gleda me kroz njega, jer joj je tako lakše da vidi konačnu sliku. Rekla sam joj da radim nešto slično kad pišem: zamislim da gledam film snimljen po mom romanu, i onda zapišem to što se u filmu dešava.

Obe smo zaključile da je u prvoj sesiji Rozi uspela da me savršeno predstavi – prepoznala sam ne samo svoj lik već i svoje raspoloženje, svoje biće. Prošlo je samo par sati i slika još nije bila gotova, ali rekla sam joj da mi je „naslikala dušu". Pa ipak, dok je radila na slici tokom sledećih nekoliko nedelja i meseci, povremeno se nervirala jer je imala utisak da je kvari. Kad bismo završile sesiju, ona bi okrenula sliku ka radijatoru ili ka zidu da je ja ne vidim. Nisam znala ništa o slikarstvu, ni o tome šta se od modela očekuje, ali sam pokušala da je razuverim: „duša je još tu."

Ironično je da sam tek sa 27 godina shvatila da nisam besmrtna, imajući u vidu da su mi u 15 godini otkrili do tada neviđenu kombinaciju dve vrste leukemije. Jednu od njih zvali su „Prirodni ubica." Doktori su rekli mojim roditeljima da verovatno neću preživeti, ali eto, još sam tu. Imala sam vere u medicinu: nisam dozvolila sebi da brinem o smrti. Na kraju su doktori i naučnici dokazali da sam im s pravom verovala, a možda sam zato s vremenom razvila zabludu o besmrtnosti, misleći da „neće grom u koprive."

Tog juna, dva događaja su me naterala da shvatim da neću večno trajati.

1. Umro mi je deda. Nije neočekivano; bio je star, lošeg zdravlja već godinama, i baka kaže da se često molio da ga smrt poštedi muka. Ali kad je smrt najzad došla po njega, bila sam zatečena. Znala sam da dolazi, ali nekako sam mislila da nikad neće stići.

2. Dan kasnije, dobila sam dijagnozu pred-kancerogenog stanja grlića materice. Kakav neobičan termin. Pred-štagod zvuči čudno, kao neka hipoteza ili obećanje a ne stvarno stanje. Sećam se da sam u studentskom gradu mog malog koledža čula kako neko nekom kaže „Šta ti znači pred-diplomac? Zašto se tako predstavljaš? To je kao da kažeš nekome da mu pred-jebeš majku."

Bila sam sama u iznajmljenom stanu u Parizu kad su mi stigli rezultati koji potvrđuju da su ćelije mog grlića materice dostigle pred-kancerogeno stanje. Odmah mi je zastao dah – sećam se da nisam mogla da udahnem. Pošto sam neposredno pre toga iskusila uslugu u nekoliko različitih francuskih klinika, i pošto je bilo previše rano da zovem bilo koga kod kuće u Torontu, samo sam izguglala „pomoć zdravlje rak". Ekran mi je bio zamućen od suza, pa sam kliknula prvi link. Ispostavilo se da je Irska u pitanju.

Žena koja se javila bila je tako ljubazna i strpljiva da sam se samo još više zaplakala. Objasnila sam joj o čemu se radi jecajući, ona me je pažljivo saslušala a zatim odgovorila svojim slatkim raspevanim akcentom: „Da razjasnimo. Jeste li vi irska državljanka?"

„Ne!" zavapila sam. „Da li živite u Irskoj?" upitala je, i dalje savršeno ljubazno. „Ne!"

„Pa dobro onda, ne znam kako to ide u Francuskoj, ali evo šta bih vam ja rekla da ste ovde u Irskoj…"

Od svih ljudi sa kojima sam razgovarala pre i posle intervencije, ona mi je najviše pomogla. Čak smo nekoliko dana kasnije ostale u kontaktu preko i-mejla. Moje stanje nije bilo neobično; hirurški su uklonili lezije koje su se pojavile i sad me nadgledaju, ali nema nikakvih indikacija da će dalji tretman biti potreban. Ipak, najteže od svega bilo mi je da prihvatim da nisam bila u pravu: hoće grom u koprive. Grom udara gde god hoće.

Vraćala sam se kod Rozi u studio jednom ili dvaput nedeljno tokom proleća i leta dok je radila na toj prvoj slici. Kad sam u Švajcarskoj pocrnela, morala je da mi zatamni kožu; srce mi je bilo slomljeno a potom sam se opet zaljubila, što verovatno nije promenilo ništa na slici za većinu posmatrača, ali kad je ja pogledam, sve znam. Rozi je htela da se šminkam malo ili nimalo, ali da koristim istu boju laka za nokte kao i prvog dana; svidela joj se bledo plava nijansa, mislila je da dobro ide uz ostale boje i opšte raspoloženje na slici. Lak se zvao Metamorfoza, a slika prosto Harijet.

Rozi je počela da radi na Harijet u trećem mesecu trudnoće, a završila neposredno pre porođaja. Bila je u ranjivom stanju u to vreme. Pitala se kako će joj se život i posao promeniti kad bude postala majka, da li će moći da zadrži prostor koji joj je bio potreban da nastavi da slika. Govorila je otvoreno i iskreno o teškoćama i radostima koje život jedne umetnice nosi. Ja sam bila naga, ali i ona je bila izložena.

Tokom prethodne tri godine, nekad sam joj pozirala dva puta nedeljno, nekad jednom mesečno, a nekad ne bih pozirala mesecima. Rozi je uradila – ili još radi na – desetak mojih slika, plus jednu skulpturu i jedan bareljef. Od nekih je odustala i preko njih slikala novu osobu, a nekad je mene slikala preko radova započetih sa nekim drugim. To dodaje osećaju trenutka sadašnjeg, osećaju prolaznosti, ali takođe govori nešto o snazi slojeva. Ako se na slici radi nekoliko nedelja ili meseci, onda postoji čitav svežanj trenutaka uhvaćen ispod konačne verzije. Nije kao fotografija, koja hvata samo le moment décisif, već čitava istorija stvaralačkog procesa.

Martin Gejford u svojoj knjizi Man with a Blue Scarf opisuje vreme koje je proveo kao model Lusijena Frojda, i pita: „Šta onda slika autor portreta? Osobu koja traje postojano uprkos vremenu, ili samo neprekidnu mutaciju ljudskog bića u određenom trenutku i na određenom mestu? Dobro pitanje."

Moja prijateljica Hana je pozirala za Rozi nekoliko godina pre nego što se vratila u Švedsku. Meke klasične lepote, deluje kao sa neke Vermerove slike: nežno i krhko. Jedna njena slika mi je oduvek bila posebno draga: leži na boku, grudi i stomaka okrenutih ka posmatraču, dok joj kukove i noge pokriva siva tkanina – koja više liči na prazninu nego na ćebe. Gleda dole, nekako tužno, skoro ranjeno, ali ipak sa dubokim mirom. Pitala sam Hanu na šta je mislila dok je pozirala, a ona se nasmejala: „Trajalo je mesecima, svašta sam mislila!" Ovo je bilo pre nego što sam i sama počela da poziram – još nisam znala za efekat slojeva.

Slike koje Rozi radi su mi drage između ostalog zato što lično znam mnoge njene modele, ali njena dela ne cene samo poznanici. Na kraju krajeva, kad su u pitanju portreti slavnih slikara, više nas zanima sam rad – potezi kičice, perspektiva, boje – nego identitet modela, ili do koje mere prikaz na slici liči na original. Nije me briga ko su na primer modeli na slikama Lusijena Frojda, ni ko su bili izletnici na Dejeuner sur l'herbe. To me ne zanima. A da ih kojim slučajem poznajem, sigurno ih ne bih pitala o čemu su mislili dok su pozirali.

Poznati citat koji se često pripisuje Rembrantu glasi: „Svaki portret je autoportret". Iako su slike na kojima se ja pojavljujem deo Rozinog opusa, i u budućnosti će biti zavedene pod kategoriju „Rozi Lemb" a ne „Harijet Alida Li", dok me Rozi slika proces zaista deluje kao dvosmerna razmena. Slike ne bi postojale da nismo obe bile tu: one nas obe sadrže i obe predstavljaju.

Harijet je pre par godina kupio čovek koga ne poznajem i verovatno nikada neću sresti. Tek se ponekad zapitam šta on vidi u toj slici; pošto imam vrlo jasnu ideju šta slika znači meni, njegova perspektiva mi nije važna.

Ubrzo posle mog junskog otkrovenja, pomenula sam Rozi svoje strahove za ručkom između dve sesije. „O, naravno," odmah je shvatila. „To je onaj najveći strah. Ali zar nije divno biti živ ovde i sad?"

Volim da poziram jer tako imam priliku da postojim isključivo u sadašnjem trenutku,da postanem intenzivno samosvesna a u isto vreme sebe potpuno zaboravim, da zaboravim da sam smrtna. Ali ono što će mi značiti u budućnosti – za deset ili trideset godina – je prikaz mene iz ovog vremena. Nisam mislila o poziranju kao putu ka besmrtnosti, ali kako se gomilaju moje slike, sve više ih vidim kao zapis vremena koje smo Rozi i ja provele zajedno. Neće učiniti da ona ili ja živimo večno, ali ovekovečiće nešto opipljivo.

Harijet za mene prikazuje devojku u sred razgovora, nesvesnu svoje nagosti, nesvesnu onoga što je čeka u životu, i neopterećenu time.