Šta sam naučio radeći leti u zabavnom parku

Za tinejdžere su letnji sezonski poslovi ispit zrelosti, baš kao i bubuljice na čelu i verovanje da će posle srednje škole nastaviti da se druže sa svojim školskim drugovima (Žao mi je, klinici. Jednostavno nećete.). Iako većina tinejdžera završi tako što rade za minimalac u nekom restoranu ili prodavnici, određeni broj njih doživi iskustvo ljigavog, tužnog života zaposlenog u zabavnom parku.

Pre nego što su nezavisni filmovi kao što je Adventureland doneli čamotinju, okrutnost i zebnju među mase, ja sam ih živeo, provodeći leta kada sam imao 14 i 15 godina radeći na raznim karnevalskim igrama u Heršiparku, „Najslađem mestu na svetu". Heršipark je pre više od jednog veka osnovao mag čokolade Milton S. Herši, kao zdravo mesto za njegove zaposlene i njihove porodice na kome su mogli da se opuste između smena u fabrici. Ono što je počelo kao teren za bejzbol, park i vrteška u predgrađu Harisburga, prestonice Pensilvanije, tokom decenija je preraslo u zver sa opasnim vožnjama koja može da stane rame uz rame sa Siks Flegsom i Sidar Pointsom.

Pošto smo odrastali u malom gradu nadomak Heršija, Heršipark je bio obavezno „prvo zaposlenje" za moje vršnjake i mene. Park je bio veliki sezonski poslodavac, zapošljavajući čak i četrnaestogodišnjake, dok je većina trgovaca u okolini zapošljavala mlade tek kada napune 16 godina. Mogli su da biraju pčelice iz 12 lokalnih škola, ali nisu bili previše zahtevni u procesu zapošljavanja. Ako biste se prijavili i uspeli da se suzdržite da tokom razgovora za posao ne opsujete, posao vam je bio zagarantovan, i sledeća tri meseca biste radili sa svojim drugarima.

PROČITAJTE: Šta sam naučio radeći kao sezonac u Bakingemskoj palati

Sećam se kada sam prvog dana došao u park, pomalo nervozan, ali uglavnom uzbuđen (ponajviše zbog prilike da se udvaram devojkama iz svih krajeva severoistoka Sjedinjenih Država). U doba kada sam ja počeo da radim u parku, više nije bilo uličnih prodavaca čokolade. Umesto njih, pojavile su se gomile porodica i najezda bučnih jevrejskih klinaca iz letnjih kampova sa severa države Njujork. To bistrooko, živahno dete je ušetalo u park jednog junskog jutra 2000. godine, a par godina kasnije izašlo je iz njega kao blazirani seronja. Ono što sledi je samo par primera stvari kojih se sećam, i pitam se kako to da nije bilo više hapšenja, a stvarno me čudi kako to da niko nije poginuo.

Po tvojoj uniformi se vidi kojem plemenu pripadaš

Svaki valjani monolitni entitet će početi da te lomi od samog početka, apsurdnim i dehumanizujućim uniformama. Heršipark se u tome nije razlikovao. Prve godine sam radio u odeljenju za igre, i morao sam da nosim asimetričnu majicu s kragnom i na vertikalne pruge, sive, tamno plave boje i boje trulog senfa. Što se tiče pantalona, izbor nam je bio ograničen na neverovatno uštirkane, nabrane mornarske pantalone ili šorts. Na kraju svake smene, predao bih svoje ukaljane prnje u perionici, i dobijao čiste za sutra. S jedne strane, bilo je dobro što nisam sam morao da perem radnu odeću, ali s druge strane, to je značilo da je juče neko drugi prdeo u tom šorcu. Srećom, izbor obuće je bio relativno neobavezan. Ako ne radiš u kantini, gde moraju da se nose patike koje se ne klizaju, obuća ti je bila poslednji bastion individualizma.

Osim što se po njima moglo videti u kojem odeljenju radiš, uniforme su predstavljale i prećutnu hijerarhiju u parku. Subkultura tematskih parkova, ispod osmeha mrtvih očiju i prinudne ljubaznosti, je plemenska i puna klika, a razlika u uniformama je to samo još više raspirivala. Najveće grupe zaposlenih su grupa za vožnje i grupa za hranu, za kojima slede malo manje grupe igara, čistača i prodavaca. Ima i manjih grupa, kao što su oni koji rade na garderobama, fotografi i maskote – ali one su dovoljno male da nemaju nikakav status u kastinskom sistemu.

Uniforme su varirale u stepenu ljigavosti, ali hijerarhija poslova se nije mogla zaobići. Čak i kao tinejdžerima, većini nas je bilo jasno da je mnogo gore provesti leto čisteći ispovraćanu piljevinu ili rizikovati toplotni udar u džinovskom, antropomorfnom kostimu čokoladice „Tvizlers", nego stajati četiri sata u mestu i rukovati nekom vožnjom, ili prodavati korn-dogove. Ali to ipak nije bio zatvor, i niko te ne bi grdio kada bi se zbližio sa pripadnikom neke druge grupe. Svejedno, većina zaposlenih se držala pripadnika svoje grupe. Na kraju krajeva, to su bili ljudi sa kojima će tog leta provesti mnogo više vremena nego sa svojim školskim drugovima.

Do sredine leta moje druge godine, kada smo prešli na nekakve glupave dresove za bejsbol, zaposleni na igricama su imali najgore uniforme. Odeća drugih grupa je bila jednostavno bezlična, ali naša je bila uvreda za oči. Svi su se slagali da je fotografima upala sekira u med, jer su imali elegantne, sive majice sa kragnom i platnene pantalone koje su mogli da ponesu od kuće (što je značilo da bi im pristajale). Ovih dana umem dovoljno hipsterski da cenim ironiju nošenja takvih uniformi, kao i da ih posedujem, ali tada me je svrbela više nego da sam seo na vrh mravinjaka, i želeo sam da se presvučem u svoju „kul" skejtersku odeću.

Besplatne stvari imaju svoju cenu

Jedna od prednosti povezivanja sa zaposlenima iz drugih krugova je ta što možeš da se šetkaš unaokolo kao kralj, i da prikupljaš besplatne gluposti od svojih drugara iz drugih oblasti delovanja. Moj život se promenio jednog zagušljivog letnjeg dana, kada sam shvatio da mogu da priđem bilo kom prodavcu hrane i da izgovorim reči „magična voda" i da za džabe dobijem hladni, penušavi „sprajt". Ako mi se prijela piletina, samo je trebalo da priđem devojci za štandom, koju sam poznavao iz škole, i kažem „došao sam da pokupim narudžbinu menadžera plavog tima", ili neku drugu glupost koja bi mi pala na pamet. Na taj način bi gosti ostajali u neznanju, a ja bih mogao da se davim u nezdravoj hrani u parku. Ove šeme su funkcionisale i kada sam bio u uniformi, i kada sam bio u civilu. A ako bi prodavac bio nov i samo me bledo pogledao kada izgovorim tajnu šifru, ja bih mu objasnio šta šifra znači. Zahvalan zbog toga što je time postao član ekskluzivnog kluba, ispunio bi mi želju i produžio taj ciklus. Sva je prilika da je u to bilo umešano svega dvadesetak nas, ali u to vreme sam se osećao kao don Korleone, kome na uličnim tezgama poklanjaju pomorandže.

Naravno, to smo krili od menadžera. Deca i u tako mladom uzrastu nauče da postanu dvolična. I samo su najdvoličniji od nas opstali. Tih par leta sam se zaista izveštio u laganju, veštini koja će mi dobro poslužiti u kasnijoj karijeri.

Ali nisu svi uspevali da se izvuku kada su poklanjali stvari. Sećam se jednog kolege koji je upravljao igrom pecanja na magnet, koja je bila namenjena maloj deci. Roditelji su se isprsili sa dobrih 30 dolara, ali njihov mališan nije osvojio nijednu nagradu. Odrasili su ga sa žaljenjem obavestili, „To je to, mili. Izvini", i dete se, pošto je dete, zacenilo od plača. Moj kolega je zgrabio najmanju lutkicu od dva centa i dao je roditeljima. „Hej, izgleda da si ipak nešto osvojio!" Dete se smesta oraspoložilo, roditeljima je laknulo i tiho su se zahvalili klincu za tezgom.

Ubrzo je bio pozvan kod šefa na razgovor. Nakon pregledavanja snimaka sa sigurnosnih kamera, klinac je otpušten zbog „krađe imovine koja pripada kompaniji". Očigledno je bolje pustiti goste da odu razočarani, nego dati jednom šesnaestogodišnjaku manevarskog prostora da donese odluku i nekome pruži prijatno iskustvo u parku. Videvši kako se to odigralo na karmički nepravedan način, počeo sam da prezirem beskompromisnu birokratičnost nižih rukovodilaca. Naučio sam lekciju. Možda je bezveze razočarati nekoga, ali na prvom mestu moraš da misliš na sebe.

Uvek postoji način da se izigra sistem

Nisu samo sokovi i privesci nestajali bez traga. Mnogi klinci su mažnjavali i keš, naročito u odeljku sa igricama. U tom resoru nije bilo predvidljivog dnevnog pazara. I dok je u reklamnoj robi i u hrani lako voditi inventar, kada u igru uđe dolar, igrač ne mora da završi igru sa nečim opipljivim. Za mnoge zaposlene koji su se po ceo letnji dan znojili za 8 dolara na sat, ovo iskušenje je bilo preveliko. Šta da očekuješ kada gomili petnaestogodišnjaka poveriš sav taj novac?

__________________________________________________________________

Saznajte više o tinejdžerima: VICE profil meksičkog toreadora Mišelita Lagraverea, koji je postao najmlađi borac protiv bikova u istoriji sa 14 godina

__________________________________________________________________

Glavna šema je bila otprilike ovakva: Za svaki dolar koji uzme zaposleni na igricama, on zgazi malu pedalu na podu kabine i spušta dolar u svoju kecelju, kada vrati kusur. Ove pedale su ekvivalent mašinicama za brojanje koje koriste pripadnici obezbeđenja ispred klubova. Otkucani dolar bi u idealnom slučaju na kraju dana morao da se slaže sa dolarom u radnikovoj kecelji. Ima kamera, ali nema ih uvek iza kabine, gde se čuva pazar. Kradljivi operater igrica bi se pravio da je zgazio pedalu pet, deset, 20 puta zaredom, onda bi otišao pozadi da zameni nešto, i stavio bi dolare u vrednosti odgovarajućih klikova u cipelu. Većina dece koja su učestovavala u ovakvim šemama bi na kraju dana imala para da nešto pojedu i popiju posle posla, ali najbezobrazniji koji su radili na najpopularnijim igricama kao što je „basket izazov" bi ponekad maznuli na stotine dolara, kao što sam iz prve ruke gledao u više navrata.

Ali ne mogu da kažem da nije bilo onih koje su uhvatili i tužili za ovakve i druge finansijske malverzacije. Kada se neko sutradan ne bi pojavio na poslu, uvek bismo otkrili zašto. Odreagovali bismo hladno.

„Pa, jasno je da nije trebalo da uzme novčanik koji je gost zaboravio".

Sećam se kada je jedan kolega to izgovorio, ne sa visokomoralnog stanovišta, već kao prekaljeni muljator, svestan da bi takav plen menadžment namerno mogao da postavi kao zamku, što je u ovom primeru i bio slučaj. Još jedna naučena lekcija: Ako plen izgleda suviše dobro, to verovatno nisu čista posla.

Zabavnije je raditi naduvan

Lično, nikada nisam bio zagovornik duvanja na poslu. Ja bih se čak i od jednog malog dima previše spetljao da bih mogao da rukovodim neprekidnom paradom interakcije sa mušterijama. Osim toga, kada sam radio u Heršiparku, samo sam povremeno koketirao sa tom supstancom. Ali neki od mojih kolega bi nadmašili čak i Čarlija Šina u funkcionalnoj adikciji. Slobodno se može pretpostaviti (mada je to i veliki kliše) da ne možeš da baciš mačku u zabavni park, a da ne pogodiš zaposlenog pod uticajem THC-a, ali u odeljenju hrane je bilo bar dvoje heroinskih zavisnika koji su tokom smena pripremali hranu, a onda trčali u toalet da šmrknu još malo horsa, da bi do pauze mogli na miru da kljucaju, a i pauzu bi proveli kljucajući na parkingu.

A bilo je i starijih klinaca koji bi na kraju smene izvadili koks. Kul klinci sa koksom mudro nisu nudili kokain mlađima, već dvadesetogodišnjim devojkama koje su uvezene iz istočne Evrope pod izgovorom da su tu na „studentskoj razmeni", a u stvari su bile tu samo da bi ih izrabljivali.

Razlog za ovo – osim zbog očigledne činjenice da tinejdžeri vole da eksperimentišu s drogama – je taj da je rad u zabavnom parku dosadan. Klinci iz moje školske oblasti uglavnom potiču iz više srednje klase, imaju dobar džeparac, ali nimalo prave kulture, koncerata i raznih sadržaja na koje bi mogli da ga troše, i prirodno (i tragično, za par mojih prijatelja), neki drogama pokušavaju da utole glad za nečim smislenim.

Neko se karao na tvojoj omiljenoj vožnji

Na mnogo načina, rad u zabavnom parku je bio kao letnji kamp: bili smo tinejdžeri prepuni hormona, blizu jedini drugih, i nije bilo moguće da se malo ne zezamo jedni s drugima. Dobro smo znali gde nema kamera, zabadali se tamo i privatavali. Lično mogu da garantujem za drvene staze ispod mosta koje vode do bazena s delfinima, i šupicu prekrivenu azbestom – ali to su samo kapi u moru tinejdžerskih skrovitih mesta kojih ima po celom parku.

Nije uvek u pitanju bio seks. To je doba kada su klinci najgori, i ponekad je seks bio maliciozno osvajanje teritorije. Sećam se par momaka koji su se kladili sa kojim radnicama bi mogli da spavaju. Jedan je izabrao devojku za koju je mislio da ovaj drugi ne bi mogao da odvuče u krevet, i kladili su se u 10 dolara. Kasnije te nedelje, momak koji je prihvatio izazov se vratio sa pauze za ručak sa osmehom od uva do uva i obavestio svog drugara da je pre par minuta dobio opkladu.

„U redu, daću ti još deset dolara ako odeš i kažeš joj da si je jebao za 10 dolara".

I tačno to su i uradili. Iako u određeno doba moramo da budemo na određenom mestu, bilo je dovoljno pauza i blejanja po parku posle smene da bi čovek mogao sebi da dozvoli takvo dangubljenje.

Još jedan seksualni sport za momke u parku je bilo i vrebanje gostiju. Udvarali bi se devojkama koje su došle u park sa drugovima ili porodicom, posle smene bi se našli s njima negde u parku, gde bi ih zaposleni pipkao na nekoj manje popularnoj vožnji, ili bi mu popušila u grmlju, ili u gorepomenutom mračnom ćošku. Rastali bi se, ona bi se vratila svojima i, pošto se ovo dešavalo pre buma društvenih mreža, verovatno se više nikada u životu ne bi videli. Iako se to dešavalo dobrovoljno i (obično) u legalnom uzrastu, takvo ponašanje je baš bilo nitkovsko.

Ništa od toga nije zaista važno

Ono što mi je bilo omiljeno dok sam radio u Heršiparku je bila iskonska spoznaja da sam tu samo privremeno. Da je to nešto toliko nebitno za ostatak mog života, da mogu (i jesam) da se ponašam kao da sam na bahanalijama. Mi nećemo završiti kao „stari" radnici, koji imaju dvadeset i nešto godina, i došli su tu peto leto zaredom.

To je bio letnji sezonski posao koji sam mogao da obavljam sa samozadovoljnim samopouzdanjem pametnog tinejdžera kome celog života pričaju da je osuđen na uspeh. Ovo se događalo pre recesije, i taj posao je trebalo da mi bude samo jedan u nizu privremenih poslova, dok se penjem lestvicom udobnosti srednje klase. Sve se to događalo pre surove stvarnosti posle 2008. godine, kada mi je ubijena svaka nada da mi je „uspeh zagarantovan". Mnogo pre nego što sam završio koledž i ponovo se prijavljivao na konkurse za takve poslove, sa novostečenom poniznošču i voljom da radim bilo šta da bih sastavljao kraj s krajem.

U Heršiparku sam naučio da svoj posao ne shvatam suviše ozbiljno, i kako da prepoznam pogrešne ljude. A onda, godinama nakon što sam otišao iz njega, Heršipark me je naučio da cenim posao koji imam, i kako da prepoznam one na koje mogu da se oslonim, a ne samo one sa kojima mogu da se provodim. Pored ovih širih ideja, i dalje sam vešt u karnevalskim igricama koje sam nadgledao nedeljama. I da zadržim plaćenički ton ovog članka, poznat sam po tome što sam te veštine koristio da bih stekao finansijsku korist, u retkim trenucima kada bih se obreo u nekom tematskom parku, ili na nekom keju. Kada bih video nekog tipa da se muči sa igricom sa rotirajućim kalemom, samo bih došao da aparata pored njega, pobedio i ponudio mu da mu prodam nagradu za razumnih 50 dolara.

Ne znam da li bismo moje male životne lekcije koje sam naučio u tematskom parku mogli da nazovemo moralističkim, ali svakako su pragmatične. Ne talasaj, uzmi šta možeš (ali ne previše), i odjebi odatle, pre nego što te to mesto uništi. Od tih leta sam radio na brojnim radnim mestima u različitim oblastima, i na svakom mestu je bilo besplatne „magične vode". Bez obzira da li je u pitanju nešto tako trivijalno kao što je kancelarijski materijal ili besplatne grickalice, ili malo smelije kockanje, kada sam ubeđivao poslodavca da mi pokloni „sada suvišni" MekBuk Pro, jer sam prelazio na drugi posao, imam dugu karijeru dobijanja besplatnih stvari, koja je verovatno započeta tih leta. I zato, hvala ti, Heršiparku. Možda mi je vreme koje sam proveo u tebi bilo znojavo i bolno, ali sada barem na mojim naočarima ima dovoljno ružičastog stakla da bih te se sećao s ljubavlju. Voleo bih da mogu da kažem to isto za tvoje slatkiše.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu