Šta tvoja profilna fotka na Fejsbuku kaže o tebi

Ne znam za vas, ali veliki deo možda urušavajućih stubova moje ličnosti izgrađeno je na Fejsbuku, prihvatanjem i aktivnostima na ovoj društvenoj mreži koja upravlja mojim životom još malo pa deset goina. Au. Da, sad sam se setio i kako:

Sećam se prvog dana. Dana kada sam otvorio nalog na Fejsbuku. Nebo je bilo plavo i obasjano suncem. Beli oblaci plutali su visoko nada mnom. Bio sam na fakultetu, pun nade i otvoren za nove mogućnosti. "Iplatiću sve kredite tokom života", usklikivao sam u sebi. "Haha, moja diploma iz lingvistike će mi puniti račun do kraja života!" Naša ortakinja Džejn koja je živela u bliziji i jedina imala vaj-faj (niko od mojih cimera nije hteo da se bakće sa uvođenjem vaj-faja, pa smo živeli bez vaj-faja), pomogla nam je svima da otvorimo naloge. "To je kao neki sajt za sve fotke sa žurki koje hoćete da kačite", objasnila nam je. Odmah smo se svi zaljubili u Fejsbuk. Plavo, belo, veze. Svakog dana, novo obaveštenje o novom "prijatelju", novi album fotki iz provoda prethodne noći. "Moraš da postaviš profilku", rekla mi je Džejn. I onda sam to uradio. Pažljivo sam razmišljao koju, birajući između čak pet fotki koje su mi bile pri ruci u to vreme. Stajao sam. Sedeo. Čučao. Razmišljao o izboru pred mojim očima. I ovo je bila ta. Ovo je bila fotka koja je najbolje predstavila ko sam i za šta se zalažem:

Ne, ovo nije tvoja baka, sveža posle operacije katarakte koja će joj ulepšati život, jer će najzad moći ponovo da vidi sve, bez one zrnaste magle koja joj je uništila prethodnih šest meseci gledanja serija i kvizova: Ovo je, prijatelji moji, dvadesetogodišnji Džoel Golbi, moron koji na žurci u kući nosi naočare za sunce i kardigan, jebote. Kardigan. Da pogledamo još neke od vrhunaca moje Fejsbuk ličnosti poslednjih godina:

O, da, kako se ludo zabavljam. Ova fotka može da bude potpisana: "Volim da cirkam… I da se provodim sa ortacima!"

Au, ima ih još. Još dragocenijih i nimalo sramotnih uspomena sa prijateljima. Bože, sećaš li se kad je nošenje bedževa na majicama bilo fora? Ne, u pravu si, to nikad nije bila fora. Ali sam ih uvek skidao sa majica pre nego što ih operem da ne bi zarđali. Ludi dani. Ludi, ludi dani.

Dobro, sad kad sam ojačao sebe pogledavši te praistorijske i sramotne profilne fotke na Fejsbuku, vreme je da zaronim i u vaše. Samo jedna fotoka, zar ne? Mali, ali hrabri amblem koji te prikazuje u najboljem izdanju, pokazuje te u najboljem svetlu i otkriva ljudima ko si i šta si. Jedna mala skromna predstava o tebi. Nema sad tu šta mnogo da se kopa. Nije vredno. Nije nimalo vredno. Ali hajde ipak da prelistamo te fotke.

Radiš za VICE kao urednik na društvenim mrežama.

Skoro sam stopostotno siguran da ćeš, ako ti pošaljem poruku sa nekim lošim vestima - da sam upravo ostao bez posla, ili nešto tako, kuća mi je izgorela do temelja, svih mojih 18 pasa ljubimaca uginulo je posle napada nekog virusa - odgovoriti sa bar dva mrtvoozbijna emotikona i bar jednom rečju "dušo".

Prosto ne možeš da zaboraviš tih par puta kad si se zabavio u životu.

Ti si ona faca na poslu koja u polušali svakog dana u pet to pet viče: "Pab?" Ljudi su, čoveče, zauzeti, imaju planove. Imaju ozbiljne planove pored tih tvojih, da provedu veče trošeći lovu koju nemaju na turu pića koja im se ne pije, sa ljudima koje gledaju čitavog dana. Dereš se preko cele kancelarije, obraćaš se svakom živom, moliš i kukaš. Gledaš skoro pa iscrpljeno i uzvikuješ: "Ne mogu da verujem da niko ne želi da ide na piće!" Najzad je petak, stigla je i plata, svi hoće na piće. I onda ti insistiraš da se ide u neki kafić gde te znaju, umesto u prvi do posla, i kad konačno svi stignu do tamo, happy hour je već gotov, pa svi potroše dvaput više nego što su planirali, a ti se praviš da je to najgotivnije veče na svetu a duboko u sebi znaš da te niko od njih ne gotivi i niko ne želi da te sluša i vidiš kako ljudi šapuću i gledaju u tebe, a veštački se keze kad ih pogledaš, pa odjednom svi kreću u isto vreme, gubiš ih, odlaze, i niko ne kapira da su tvoji pozivi na piće u stvari pozivi u pomoć, da si blizu toga da postaneš alkoholičar, da si sam i usamljen, da najviše želiš da te neko prigrli i priča sa tobom, da te sasluša, i onda uhvatiš prvu žrtvu, nekog tamo iz ofisa kome ne znaš ni ime i dereš mu se pijano u uvo da te slika. I poziraš sam, sa velikim, ogromnim glupavim osmehom jer ne možeš da se smeješ iskreno na fotografijama jer znaš samo da se foliraš. I onda shvatiš: da, to si ti, to je tvoja suština, tvoj krst, tvoja profilna Fejsbuk fotka.

Na telefonu imaš specijalnu aplikaciju koja ti javlja koliko je još dana do božića, a jednom si pokrenuo blog o zdravoj ishrani u kojoj svaki od tri glavna posta (Mart '14, Septembar 14', April '15, i sada je blog označen kao "u mirovanju") ima 800 reči o tome koliko je velnes važan, kako se fenomenalno osećaš sad kad više ne jedeš hleb i onda još jedan isti recept za pesto.

Uvek si gost na venčanjima, zar ne, nikad nisi ni sa mladine, ni sa mladoženjine strane, nego običan gost, u finom odelu ili lepoj haljini, da bi prosto popunio broj, i mislim da je to zato što si uvek večna rezerva, ili onaj prokleti +1, a izgleda da svima ponestaje tih koji popunjavaju broj gostiju, pa svi oni koji planiraju venčanje imaju tvoj broj negde, a ti to ne znaš jer ne pratiš ništa od svega toga i nemaš partnera, pa te ili pozivaju kao tog +1 ili ako im je neparan broj gostiju, a ti ionako prezireš venčanja, mada, s druge strane, klopa je besplatna, niko ne može da provali da li si dao poklon ili nisi, pa šta fali da sediš malo tamo, popiješ više nego jedno piće i odslušaš govore ljudi koje više nikad nećeš videti i čuti, a u sebi misliš, brate, sreća moja što mi se ovo nikad neće desiti, zamisli da moram nekom da držim govor. I sva sreća što te niko nikad neće ni pitati, jer se onda napiješ i počneš da đuskaš kao da ti je najbolje na svetu, a u stvari ne možeš da prihvatiš tu istinu da nikad nećeš naći pravu ljubav, ma ni lažnu, ostaćeš sam na ovoj jebenoj planeti sve do apokalipse, ništa ne možeš da shvatiš ozbiljno pa čak i da ti život zavisi od toga. Ali opet, dobro izgledaš u tom odelu i šta fali da jednom u sto godina obučeš nešto drugo, a ne samo majicu i farmerke.

Cela priča oko životinja koje smo usvojili je da treba da nas smekšaju, da dokažu da možemo da budemo odgovorni, da možeš da održiš neko biće u životu, a ta će te životinja nagraditi slepom, odanom i bezuslovnom ljubavlju, a ti ćeš je upiti i onda je smlaviti u nešto duboko, ružno i mračno što ćeš da iskoristiš da bi iskamčio bezvredne lajkove na Fejsbuku ili Instagramu. To je tvoj život sada, kao vlasnika kućnost ljubimca: kad praviš ovakve poze sa životinjom za selfije, u stvari govoriš: "Ja sam nisam vredan bezvrednog Instagram lajka". Kažeš: "Jedini način da utolim sopstvenu žeđ za selfijima je da preokrenem ideju o selfiju i slikam se sa ljubimcem, jer nisam dovoljno upadljiv da se sam pojavim na digitalnoj fotki, ali ovaj nevini pas ili mačka jeste. A životinja je jedina koja ima dovoljno strpljenja da izdrži 20-minutnu sesiju snimanja selfija sa tobom. Ako ništa drugo, selfi sa kućnim ljubimcem je najsebičniji od svih. I ovakvom fotkom to pokazuješ.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu