Šta vam niko ne govori o životu posle mentalne bolesti

Kada sam imala 17 godina, javio mi se anksiozni poremećaj koji se pojačao kada sam se u 21. godini preselila u London. Prouzrokovao je agorafobiju, klaustrofobiju, depresiju i iznurujuću fobiju od onesvešćivanja. Neko mi je u to doba rekao da ja ne živim, već bitišem.

Pre nego što ovo počne da liči na autobiografiju pod nazivom „Jadna ja", znajte da sam od 2014. počela da se oporavljam. Ali život posle mentalnog oboljenja je zanemareni deo naše šire rasprave o mentalnom zdravlju. U "Budućnosti na umu", vladinom strateškom izveštaju o lečenju mentalnih oboljenja kod mladih ljudi, reč „oporavak" se pominje samo dvaput, na više od 80 strana.

Jedna od 25 osoba u Velikoj Britaniji pati od generalizovanog anksioznog poremećaja i jedna od 10 mladih osoba ima neki problem sa mentalnim zdravljem, kaže predstavnik za štampu dobrotvorne organizacije Promislimo o mentalnim bolestima, „od kojih će polovina celog života imati mentalnih problema". Dobar broj ovih ljudi će se oporaviti, i biće im dostupni saveti i podrška. Ali veliki deo oporavka čini sposobnost da se živi samostalno, a tome jedva da se razgovara.

Endi Bel, zamenik direktora dobrotvorne organizacije Centar za mentalno zdravlje, kaže da, sa stanoviša nege, kod oporavka nije važno samo da pokušamo da „sredimo" nekoga. „Kod oporavka je važno razumeti da njime treba da se bavimo iz perspektive osobe o kojoj se radi", kaže on – i da ne sme da bude jednoobrazan. „Mnogi kažu da je za njih najvažnije da li je pomoć koju dobijaju fokusirana na stvari koje oni žele, kao što je sređivanje prebivališta ili karijere". Meni to ima smisla. Nakon što nešto ostavi tako razarajuće posledice na vas, povratak kontrole i nezavisnosti je najbitniji korak u procesu oporavka.

Svačiji put do oporavka je drugačiji, ali stručnjaci su saglasni oko pet opštih tačaka. Kao prvo, kaže predstavnik za štampu Promislimo, važno je da prihvatimo svoju bolest: „Prihvatanje može da pomogne da napraviš promene i korak ka postizanju novih ciljeva. Može da pomogne da čitaš o svojoj bolesti i razgovaraš sa ljudima koji imaju istu dijagnozu."

Rejčel Bojd, menadžerka informacija dobrotvorne organizacije Um, kaže mi da to znači da treba biti strpljiv sa samim sobom. „Važno je imati na umu da je rešavanje mentalnih problema proces, i da nije uvek jednostavan. Možda će ti više pomoći da se fokusiraš na razvijanje načina da se nosiš s tim, umesto da se trudiš da se otarasiš svakog simptoma koji tvoj mentalni problem izaziva".

„Ako u bilo kom trenutku imaš pogoršanje i lošije se osećaš, ili se simptomi vrate, pokušaj da ne budeš razočaran ili ljut – stvari mogu da se poprave i popraviće se, ako otkriješ šta ti koristi i šta ti pomaže."

Bel kaže da lokalni domovi zdravlja i socijalne službe mogu da pruže podršku ljudima tokom oporavka, tako što će im pomoći da prebrode strah ili tešku depresiju, i da rade ono što žele – što je drugi ključni deo oporavka. Kaže da je važno pridružiti se aktivnostima svojih vršnjaka, napraviti korekcije gde god da su potrebne, i potražiti podršku koja će vam pomoći da to uradite. Promislimo preporučuje male i postepene promene u načinu života, kao što su dobrotvorni rad, novi hobi ili telesne vežbe.

To zvuči jednostavno, ali pomaže da se osećamo kao da imamo kontrolu nad sopstvenm životom i oporavkom, čak iako moramo da se prilagođavamo. „Ako si zbog svoje bolesti izgubio posao, vezu ili bilo šta drugo", kaže predstavnik za štampu Promislimo, „ima različitih načina da se nosiš sa time u okviru oporavka. Neki ljudi pokušavaju da povrate nešto što su izgubili, a drugi traže nove prilike". Bel kaže da ako radiš u dobroj sredini u kojoj si prihvaćen i nisi stigmatizovan, povratak na posao ili nalaženje novog posla je veliki korak u oporavku. „Posao može da bude deo rešenja, a ne problema".

Imati nadu je ono što sledi, kaže on, i uz nju znati „da je moguće imati lep život sa i bez simptoma". Promisli savetuje da se čita o oporavku drugih, ili da se pristupi grupi za podršku u kojoj ljudi dele svoje priče: „Za neke ljude, manjak samopouzdanja i negativan stav mogu da budu prepreke za nadu u budućnost. Prepoznavanje ovih problema i razumevanje da mogu da budu povezani sa bolešću može da bude prvi korak ka buđenju nade".

Poslednji deo oporavka vezan je za pristup službama i mogućnošću da se sa nekim razgovara, „bez obzira da li je to vaš opšti lekar, član porodice ili organizacija kao što su Um ili Samarićani", kaže Bojdova iz Uma. „Ima raznih načina za lečenje problema sa mentalnim zdravljem, i to zavisi od toga šta vam se čini ispravnim, i od toga na koji način vaša dijagnoza utiče na vas. Tretmani kao što je kognitivna bihevioralna terapija (KBT) su za neke ljude efikasni. Vaš lekar takođe može da ispita da li bi vam lekovi pomogli u lečenju simptoma vaših problema sa mentalnim zdravljem", i kaže da treba razmotriti i alternativne tehnike, od hipnoterapije do grupa za podršku i tehnika opuštanja.

Iako su dokazi o tome šta funkcioniše za oporavak na terenu i dalje tanki, ove godine se završava eksperimentalni dvogodišnji program u okviru koga se održavaju lokalni kursevi oporavka za 80 hiljada odraslih ljudi. Cilj je da se istraži kako ljudi održavaju svoje mentalno zdravlje posle bolesti, i ta otkrića će poslužiti za osmišljavanje lokalnih službi pomoći. Napredujemo.

Moja bolest je ostavila pukotinu u mom životu, u kojem bi trebalo da se nalaze prijatelji, iskustva i napredak u karijeri, ali sam napredovala od toga da se plašem da izađem iz kuće, do toga da sam u stanju da zadržim posao i steknem osećaj relativne stabilnosti. Možda me niko nije pripremio za moju bolest, ali treba da učinimo šta god možemo da bismo bili u stanju da razgovaramo o onome što se dešava posle.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu