Star Wars: Battlefront i nije neka igra

Dok gledam u nebesko plavetnilo Hota, još jedan X-wing pilot se neobjašnjivo zakucava pravo u liticu. Četiri pripadnika pobunjeničkih snaga trče niz hodnik da i zaglavljuju se u pokušaju da se mimoiđu. Luk Skajvoker se pojavljuje, svi bace po granatu na njega, Luk Skajvoker nestaje. Kao da sam u filmu!

Star Wars: Battlefront stavlja te u ulogu ili Star Wars dobrica li Star Wars zloća i pruža ti mogućnost da se boriš protiv drugih igrača onlajn koristeći lasere, svemirske brodove, i svemirske granate. Moglo bi se reći ili da je igra sasvim OK ili da je prilično sranje, u zavisnosti od dioptrije ružičastih naočara koje si voljno sebi natakao na oči. O zastrašujućem kulturnom aspektu ćemo nešto kasnije, ali da odmah raščistimo ono osnovno. Star Wars: Battlefront i nije neka igra.

Marketinška poruka izdavača je bila jasna, igra je namenjena ljubitelju Ratova zvezda a ne prosečnom gejmeru. Jasna je paralela sa onim klasičnim izgovorom "igra je za decu", samo što je ovo za nijansu više snishodljivo. Ovaj grub pristup znači da EA sleže ramenima i kaže da je igra za njih samo estetski sadržaj koji treba pasivno progutati, da video igre kao medij i ne nose naročit značaj.

Iskreno rečeno, taj mentalitet se oseća u igri. Ogromna količina truda je uložena da bi se estetika Ratova zvezda adekvatno prenela. Eksplozije prelepo odašilju starinske iskre nalik onima koje je Lukas koristio u originalnoj trilogiji, a laseri izgledaju i zvuče identično onima iz filma. Glas Darta Vejdera je doduše neobjašnjivo neuverljiv, ali ipak je uzbudljivo gledati ga kako šeta kroz sneg i tamani neprijatelje na kul načine - sve do trenutka kad sam igrač preuzme kontrolu.

Igrati kao Dart Vejder je sranje. Svaki napad i svaka kretnja su neopisivo robotizovani (da, da, on je većim delom robot, ali znaš dobro da na to ne mislim). Zabavu ubijanja običnih vojnika obično prekine neki džedaj, što znači da sledi dvoboj svetlosnim sabljama, što podseća na borbu dva pijanca zatvorenih očiju. Dakle zabavno za gledanti, užasno za učestvovati.

Letenje je još gore, kontrole su spore i nepouzdane kao kod starih arkadnih igara, samo što ovde ne postoji taj izgovor. Vazdušne borbe su dosadne i naporne, mape su previše male da bi dočarale slobodu leta, a mučno nišanjenje majušnih pešadinaca uz pokušaj da se usput ne zakucaš i sam o tlo prosto nije zabavno. Tokene koji otvaraju mogućnost letenja većina igrača počela je da izbegava, što je strašan neuspeh same igre.

Taj sistem sa tokenima pokušava da uvede demokratiju u zabavu; nasumično su razbacani, svima na raspolaganju, ali takva apstrakcija samo dodatno odvaja igrača od okruženja. Svet još više deluje kao prelepa mrtva priroda. U trenucima dok igra najbolje radi, spektakl može da zadovolji većinu nas - Supremacy ili Walker Assault modovi nude sav metež, svo oružje, i svu onu uzbudljivu muziku Džona Vilijamsa. Ali čim se pređe u neki od manjih modova, mane od kojih Battlefront pati više ne mogu da se sakriju.

Pre svega, pucanje je očajno. Savršeno su preneli izgled i zvuk oružja iz Star Wars filmova, ali to ne znači ništa ako oružje ne pruža dobar osećaj kad nanišaniš i pritisneš obarač. Značajno je bolje kad se igra iz trećeg lica umesto kao FPS, ali za većinu ljudi to nije prihvatljivo rešenje.

Drugi veliki problem - šta koji moj da radim osim pucanja? Apgrejdi se škrto otključavaju, moraš da odigraš ceo meč pre nego što dobiješ čak i običan termalni detonator. Razumem da hoće da postepeno uvedu manje iskusne igrače, ali jebem mu sve, dajte mi bar granatu.

Napredak je nepodnošljivo spor, što valjda treba da sakrije koliko malo sadržaja postoji u igri. Posle nekih pet sati borbe postaje moguće koristiti džetpek, a sve što mi u životu predstavlja prepreku do džetpeka ja najdublje prezirem. Šalu na stranu, u pitanju je traljava kvaka 22. Svaki apgrejd zahteva da igrač uloži veliku količinu vremena da bi pristupio novoj opremi, koja je nažalost neophodna da bi to vreme bilo manje dosadno.

Neko bi tvrdio da je igra optimizovana za kratko i sporadično igranje, ali potpuno suprotan pristup se nagrađuje. Oni koji najduže igraju dobijaju najbolje apgrejde, što samo čini da oni koji bi radije da uskoče povremeno na pola sata još više zaostaju. Par dana kasnije, nerviraće te što te konstantno ubijaju igračkama kojima ti još nemaš pristup, što čini igru još manje zabavnom.

Možda neopisivo uprošćen gejmplej sprečava nove igrače da budu zbunjeni od starta, ali ne sprečava ih da se dosađuju. Igra uklanja svu taktiku i suptilnost, oslanja se isključivo na opremu i veštinu. Doduše, ostale onlajn pucačine su posle višegodišnjih izmena novim igračima praktično nedostupne, pa možda težiti pojednostavljenju i nije tako besmisleno.

Ali jednostavnost bez elegancije predstavlja samo regresiju, a tu se po svemu sudeći našao i Battlefront. Ako se zanemare vizuelni "jebote-na-Hotu-sam" aspekti, igra je prepuna starih loših ideja. Co-op misije traže da nađeš pet skrivenih tokena na svakoj mapi, kao da je to još nekom zabavno 2015. godine.

Oflajn misije su uprošćene ali ipak zabavne jer pružaju mogućnost da osetiš poznatu atmosferu i teraju te da poveruješ da si stvarno akter filma, tj. trčiš okolo i mlataraš laserima bez previše problema. AI je govno ali šta ima veze? Stormtroopers i postoje samo da bi ih neko upucao, to im je definicija u rečniku. Sadžraj je mršav, dosadan, repetitivan; značajno je bolji u društvu, ali to važi za sve u životu tako da ne bih rekao da je neki izgovor.

Pošto u osnovnoj igri postoji samo par mapa i oružja, teško je ne biti ciničan pred luskuznom dodatnom cenom od 50 dolara koliko se traži za Season Pass DLC. Mala količina sadržaja podseća na Destiny iz 2014, ali ključne razlike su kvalitet i vremenski raspon. Borba u prošlogodišnjoj Bungie pucačini bila je tako dobra da većini nije smetalo da po sto puta prelazi isti sadržaj, dok Battlefront gubi svu draž posle samo sat ili dva.

Dakle o čemu je ovde reč? Izgleda prelepo, lepše za gledanje nego za igranje, tako da je možda namenjena ljudima koji hoće da se pohvale novim TV-om. Osim toga, u pitanju je samo nov i bezobrazno skup način da se zaroni u Star Wars. Koliko ta magija može da drži varira od osobe do osobe, ali kad popusti, ostaje samo smor.

Rado ću reći da Battlefront kao igra ne vredi ni vremena ni novca, ali da li vredi kao Star Wars objekat? Da li vredi ako obožavaš Star Wars? Sa te strane, jebiga, nemam pojma. Ja bolim originalnu trilogiju, čitao sam romane i igrao većinu igara dok sam odrastao, trenutno sam navučen na izvanredni Imperial Assault. Ali za fana Ratova zvezda, bilo je neobično videti da je 2015. ogroman deo planete potpuno skrenuo sa uma. Transformacija gik kulture u konzumerskog giganta stvorila je nekoliko monokulturalnih opsesija, a Star Wars je među najvećim od njih.

Danas živimo u svetu gde Hasbro ne stiže da proizvede dovoljno igračaka da zadovolji potražnju, iako likove koje one predstavljaju niko još nije video na filmu - možda su totalno sranje. Star Wars svet je i dalje fantastičan, ali Star Wars brend počinje da me plaši. Taj entitet ne prestaje da služi sadržaj publici koja nimalo ne želi da bude kritički nastojena, već je zahvalna što joj se nudi nova prilika da isti konzumira. To se dalo razumeti u neka ranija vremena, ali danas je Diznijeva nova mašina za pravljenje novca ipak na izdisaju, pa mi je sve teže da razumem taj fanatizam.

Dakle, ako voliš igre, ovo i nije neka igra. A ako voliš Ratove zvezda? Stvarno ne znam šta da ti kažem. Probaj da staviš po jednu punđu sa svake strane kofe a onda izdrkaš u istu zamišljajući da se zoveš Čubaka. Ako ti posle tog rituala ne zvuči suludo da baciš $50 na par sati plitke zabave, onda jebiga, samo izvoli.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu