​Teška vremena za kućne ljubimce

Domaće životinje odigrale su značajnu ulogu u istoriji ljudske civilizacije. Od kraja poslednjeg ledenog doba, ljudi su negovali odnose s faunom oko sebe u svoju korist. Današnji ljubimci su proizvod generacija i generacija selektivnog uzgoja. Dozvolili smo onima čije nam se osobine dopadaju da se razviju. Neko vreme to je bilo baš korisno.

Ali kako je nova tehnologija mnoge procese mehanizovala, neke su se pripitomljene životinje sve više cenile zbog svog društva a ne praktičnosti. Pripitomljene mačke koje su nekad proždirale pacove da bi zaustavile te štetočine i bolesti koje ove nose, postale su zavisne od hrane koju im daju njihovi vlasnici. Mnoge pripitomljene životinje postale su u suštini žive igračke, čiji se smisao postojanja sveo na zabavljanje vlasnika.

Pa šta, reći ćete. E, pa sa ukupnom svetskom populacijom mačaka procenjenom negde između 200 i 600 miliona, a pasa preko 500 miliona, bilo bi zanimljivo saznati koliko se ulaže u proizvodnju njihove hrane. U doba u kom su klimatske promene i nestašica sirovina sve veći problem, ne bi li ljubimci trebalo da se smatraju luksuzom bez kog se može? Zar ne bi trebalo apelovati na sve nas da dvaput razmislimo pre nego što nabavimo još jednog stvora koji zauzima zajednički životni prostor, proizvodi metan i troši meso? Možemo li sebi da priuštimo da držimo kućne ljubimce ako će nas to koštati same Zemlje?

Profesorka Brenda Vejl s Univerziteta Viktorija na Novom Zelandu misli da ne: "Ne bismo smeli da držimo ljubimce u količini u kojoj to činimo danas. Nerazumno je verovati da možete imati sve — decu, dva velika psa i SUV — i da to nekim čudom ne ostavlja nikakve posledice." Vejlovu zabrinjava toliko vidova savremenog života da je napisala Da li je došlo vreme da se pojede pas?: Pravi vodič za održivo življenje. Njena knjiga je prepuna brojki i računica koje pokušavaju da kvantifikuju dejstva različitih delova savremenog života i pokušava da utiče na ljude da se otarase navika sticanih vekovima.

Naravno, temeljno je dokumentovano da je naš globalni način života postao neodrživ. U izveštaju o klimatskim promenama koji je Svetska banka naručila 2012. godine, "Smanjite toplinu: Zašto se svet topliji četiri stepena mora izbeći", navodi se da će putanja kojom se trenutno krećemo biti "katastrofalna" i da je skretanja sa sadašnjeg kursa "od vitalnog značaja za zdravlje i dobrobit zajednica širom sveta". Kad bi svako živeo kao prosečni građanin Amerike, bile bi nam potrebne najmanje četiri Zemlje da bi to moglo da se podrži.

Kako, dakle, neko može da poredi dejstvo životinja sa onim koje ima, na primer, automobil? Razgovor o trošenju energije ume da bude apstraktan i neopipljiv. Matis Vekernagel i Vilijam Ris s Univerziteta Britanske Kolumbije u Vankuveru devedesetih su razvili ideju o "ekološkom otisku" i sa njim "globalni hektar". Upotrebili su prelepu, prostu jedinicu koju svi možemo da razumemo: površinu Zemlje. Izuzev nekoliko veoma izolovanih incidenata (ako novi vulkan stvori ostrvo, na primer), ukupna biološki obradiva površina Zemlje je tokom vremena praktično nepromenljiva vrednost. Od suštinske je važnosti da imamo dovoljno prostora da proizvodimo resurse koji će zadovoljiti naše potrebe. Ako to prestane da se dešava, život postaje neodrživ i mi plovimo brodom koji tone u kiselo more kroz izmaglicu ugljen dioksida.

Globalni hektar (gha) predstavlja parče zemlje 100m sa 100m, prostor otprilike veličine fudbalskog terena. Rečima Mreže globalnog otiska, to je "obradiva površina uz čiju pomoć se izračunava biokapacitet Zemlje i zahtev njenih stanovnika prema tom biokapacitetu. Za one koje zanimaju precizne brojke, svaki globalni hektar može da proizvede 135 milijardi džula energije godišnje. Idejom o globalnom hektaru praktično se izračunava prosečna ukupna proizvodnja Zemlje širom njene površine, nudeći jednu prilično zgodnu mernu jedinicu.

Sa sadašnjom svetskom populacijom od oko 7 milijardi ljudi i otprilike 12 milijardi hektara biološki obradive zemljane i vodene površine na raspolaganju, možemo da izračunamo da bi "ravnopravni zemaljski udeo" svakog ljudskog bića bio oko 1,7 gha. Prema tom merilu, možemo da vidimo da li različita društva koriste više ili manje od svog ravnopravnog udela. Da bismo ilustrovali tu razliku, recimo da je prosečan Amerikanac 2011. godine (najskoriji dostupni podaci) imao ekološki otisak od 6,5 gha, a Filipinac od 1,0 gha.

Ako ovu računicu izvedemo na domaćim životinjama dolazimo do nekih šokantnih rezultata. Na primer, izračunato je da prosečan nemački ovčar zahteva 0,36 gha zemljišta. Prema članku iz Nju sajentista "Koliko je zelen vaš ljubimac?", radi se o većem ekološkom otisku od onog koji pravi prosečan porodični automobil na dizel gorivo. Ne mogu da odahnu ni ljubitelji mačaka, zato što kućna mačka traži 0,15 gha. Šest mačaka ima iste prohteve na Zemlji kao jedan Indijac: 0,9 gha.

Primenivši pomenute brojke na ukupnu svetsku populaciju mačaka (400 miliona je neka središnja vrednost aktuelnih svetskih procena), one imaju ukupni ekološki otisak od 60 miliona gha. Ako se ista računica primeni na pse, uz pretpostavku da su svi srednje veličine (sa zahtevom od 0,27 gha), dobijamo brojku od 135 miliona gha za kućne pse. Zajedno to je 195 miliona gha. Ako vam to ne znači apsolutno ništa, a najverovatnije neće, zamislite da je to ukupni zajednički ekološki otisak jednog urbanog grada od 150 miliona stanovnika. Kad bi ove mačke i psi nestali, u pogledu ekološkog efekta bilo bi to isto kao da je nestalo dvaput više ljudi od stanovnika Velike Britanije.

Ali ne zaboravite, to su samo mačke i psi. Ako više volite da se na to gleda ovako, isti ekološki otisak ostavlja više od 475 miliona tojota lend kruzera koji pređu 10.000 kilometara godišnje, što je gotovo dvostruko više kola nego što se vozi u Sjedinjenim Državama.

Ali možemo li da verujemo ovim računicama? Profesor Ralf Toumi, šef grupe za Fiziku prostora i atmosfere na Imperijalnom koledžu u Londonu, rekao mi je: "Mislim da većina ugljeničkog otiska [ljubimaca] potiče iz zgrada, a ni njihova ishrana nije za zanemariti. Dakle, ako ovi ljubimci koji jedu meso žive sa ljudima, onda je lako pretpostaviti da je ta računica tačna."

Ako prihvatimo računicu koja je predstavljena u knjizi Vejlove, naredno pitanje je, da li nam je dovoljno stalo do toga da uradimo nešto po tom pitanju, i ako jeste, gde početi? Jedna opcija je podela ljubimaca u trenutnom vlasništvu između zajednica. Vejl predlaže da se ljudi ne oslanjaju više na ljubimce kao nekog ko će im praviti društvo: "Moramo da se postaramo da, u gusto naseljenim okruženjima, svako pripada jednoj maloj zajednici u okviru veće celine, tako da prijateljstvo i podrška stiže prvenstveno od ljudi. Jednom kad se uspostave te grupe, postaće lakše za, na primer, jednu osobu da se stara o ljubimcu sa kojim i ostala deca mogu da se igraju, hrane ga, izvode u šetnju, i tako dalje."

Za promenu, možemo držati sitnije životinje, kao što su zlatne ribice i kanarinci. One su same po sebi teže za deljenje, ali je njihov ekološki otisak minimalan u poređenju sa većim životinjama. Jedan nemački ovčar ima ekološki otisak kao 1.059 zlatnih ribica.

Ima i kontroverznijih ideja. Jedna od njih je da se podstiče vlasništvo nad jestivim domaćim životinjama, da se ljubimci odgajaju sa namerom da se pojedu. Druga ideja je politika jednog deteta primenjena na domaće životinje, koju je profesorka Vejl nazvala "sjajnom". Vejl je već pokušala da primeni pravilo isključivo jestivih ljubimaca u svom lokalnom kraju u Velingtonu, na Novom Zelandu. Na skali najekstremnijih reakcija, mogli bismo čak da uložimo usaglašeni napor da postojeća generacija ljubimaca bude poslednja, škopljenjem i sterilizacijom svih postojećih.

Da li se u toj tački sukobljavaju inače složni zagovarači brige za održivi život i dobrobit životinja? Kler Drejk, britanska predstavnica Ljudi za etičko postupanje prema životinjama (PETA), tvrdi da na pogrešan način razmišljamo o životinjama i mesu. Ona kaže da "uticaj pasa i mačaka na životnu sredinu, kad se uporedi sa uticajem mesa, jaja i mlečnih proizvoda, postaje beznačajan". Ona tvrdi da u ovoj raspravi moramo da uračunamo svu stoku i živinu koja se selektivno uzgaja kao hrana (krave, pilići, svinje i tako dalje) i njihove brojke. Umesto da pričamo o uzgajanju domaćih životinja da bismo ih pojeli, treba potpuno da izbacimo meso iz upotrebe.

Drejk ističe da tu leži srž problema: "Postati vegan jedan je od najefikasnijih načina da se borimo protiv klimatskih promena. Neverovatnih 51 odsto ili više globalne emisije gasova staklene bašte izaziva stočarska industrija, prema izveštaju koji je objavio Institut Vorldvoč. Uz to, izveštaj Ujedinjenih nacija zaključuje da je globalni zaokret ka veganskoj ishrani od izuzetne važnosti kako bi se izborili protiv najštetnijih posledica klimatskih promena." Prošle 2014. godine, uzgoj životinja za klanice i mlečne proizvode emitovala je više gasova staklene bašte od svetskog saobraćaja, prema izveštaju Čatam Hausa naslovljenom "Stočarstvo — Zaboravljeni sektor klimatskih promena".

Preostaje nam, dakle, nekoliko opcija, od blago neprijatnih do radikalnih: zaustaviti razmnožavanje ljubimaca, svu živinu računati kao domaće životinje a zatim sprovesti njihovo istrebljenje ili da svi masovno postanemo vegani. Ako biste morali da birate između svojih kola ili svoje mačke, šta biste izabrali? Koliko god velikodušno od vas bilo odreći se automobila da biste na posao išli biciklom, hoće li to praviti neku veliku razliku ako usput zadržite pet mačaka? Ako smo ozbiljno zabrinuti za održivost života i klimatske promene, moramo biti svesni da će uskoro možda nastupiti teška vremena za domaće životinje. Ako nismo, možda će uskoro nastupiti govnjiva vremena za čoveka.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu