Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Germany

Prošle nedelje, održao se četvrti tradicionalni Unseen Photo Fair (izložba neviđenih slika) u Amsterdamu. Među mnogim fantastičnim radovima, našla se i izložba studenata fotografije sa druge godine fakulteta umetnosti u Lozani. Predvođeni Holanđaninom Erikom Keselsom, projekat je naslovljen - Osramoćeni. Studentima je rečeno da budu kreativni i da se spreme da budu ismejani. Ukoliko nisu spremni da se suoče sa tim, onda je očigledno da nisu ni za taj posao. Zadatak je bio jednostavan: "Budite hrabri i pripremite nešto zbog čega ćete u isto vreme da se osetite slobodno, ali i osramoćeno. U principu, rizikujte i osećajte se komforno što ćete izgledati kao idiot u isto vreme."

Potrebno je mnogo hrabrosti da biste bili iskreni pred potpunim strancima. Za neke umetnike, rad im je predstavio razrešenje sukoba sa samim sobom. Za neke je to samo osmeh. Na kraju, najvažnije je što su umetnici kreirali radove koje ne bi nikada da se nisu suočili sa sobom.

Evo i radova, sa izjavama umetnika:

Ovaj dnevnik fotografija predstavlja moju svakodnevnu borbu sa bulimijom. Stan u haosu, stvari koje koristim da bih povratila, nedostatak hrane u kući, promene na telu, sve je to kreacija poremećaja ishrane sa kojim se suočavam.

Kada sam imao 17 godina, čuo sam roditelje kako vode ljubav. Nikada to nisam uspeo da zaboravim. Zbog ovog projekta, zamolio sam ih da se poljube ispred mene, najstrasnije i najduže moguće. Pokušao sam nekako da procesuiram taj trenutak i oslobodim se tenzija koje me prate od tada.

Teško mi je da prihvatim kako izgledam. Veoma sam stidljiva. Zato sam dopustila ljudima da interpretiraju moj portret onako kako oni žele. Osetila sam da ću time što ću izložiti sebe, dati gledaocu potpunu kontrolu nada mnom i da ću tako izgubiti kontrolu nad sobom. Uspela sam ovako da vidim sebe kroz tuđe oči.

Rođen sam na jugu Tajlanda i živeo sam tamo do desete godine. Bilo je prostitutki i lejdibojeva koliko hoćeš blizu kuće u kojoj sam živeo i sećam se da sam ih se bojao bez razloga. Valjda kao dete nisam mogao da se osvestim kako žensko telo može da ima tako dubok muški glas.

Otac mi je preminuo u požaru. Dok sam prolazila kroz pepeo i onoga što je ostalo u kući, naišla sam na fotografiju sa venčanja mojih roditelja. Ova srećna kliše fotografija krije tužnu realnost veze koja je bila osuđena na propast od samog početka.

Kada sam imao pet godina, imali smo dadilju koji se zvao Žil. On je bio neizostavan deo naše porodice više od godinu dana. Jednog dana, nakon što je otišao od nas, čuo sam vest da je mladić uhapšen zbog pedofilije - ispostavilo se da je to bio Žil.

Ne volim moj nos. To je jedina stvar koju vidim kada pogledam svoje fotke. Ovo je jedini način da ljudi vide šta ja vidim svaki put kad se pogledam u ogledalo.

Pokušao sam da pomirim očeve rođake, koji se nisu videli godinama. Martina je rekla ne. Klaudin nije odgovorila. Fransoa mi je rekao da bi to bilo baš komplikovano.

Ovo su fotografije koje su ostale od njihovog slomljenog odnosa.

Život nije uvek lep - nekada je uznemirujuć, nekada čudan, nekada groteskan. Ove fotografije su antidot uvek savršenim životima i selfijima koje ljudi trude da predstave na društvenim mrežama. Ovo je iskrenost običnog života.

Pratite VICE na Twitteru, Facebooku, Instagramu