Tragom studentskih protesta: Makedonija, kuća izlazeće nade

Kraj prošle godine obeležilo je nekoliko protesta i štrajkova. Od profesora i advokata u Srbiji, preko radnika „Aide" iz Tuzle koji su krenuli peške ka Hrvatskoj, očajni u nadi da će baš tamo naći mrvu sreće… Odemo li korak dalje, setićemo se kako je sve izgledalo po Bosni i Hercegovini u februaru, kako su gorile državne institucije… Iskra je odavno prerasla u požar, ali još uvek relativno lako kontrolisan.

Ako malo zavirimo u bližu istoriju protesta i štrajkova, setićemo se štrajka rudara u Trepči sa kraja osamdesetih godina, kao i protesta studenata u Prištini sa početka osamdesetih, ali i sredinom devedesetih, koji su bili usmereni, prvo ka po povećanju autonomije, a posle i protiv represije koju su na čitavom kosovskom društvu, što znači i na samom Univerzitetu, sprovodile snage Slobodana Miloševića.

Rudari su odavno prošlost, njihova moć gotovo da više ne postoji, ali zato postoje studenti i sagledavajući ono šta se dešavalo poslednjih godina na ovom našem balkanskom podneblju mogli bi reći da smo ušli u poprilično buran i značajan period u kom će se odlučivati o našoj, ali pre svega o budućnosti naše dece.

Od Zagreba i Beograda protesti studenata su se širili, spustili se ponovo do Prištine, gde su od zahteva za smenama dekana i profesora zbog plagiranih doktorata, prerastali u proteste socijalnog karaktera, protiv povećanja cena struje itd. Ali ako malo sagledamo situaciju na terenu koji je postao zatrovan onog trenutka kad su nacionalne zastave i mitovi ušli u prvi plan, onda teško da ima trusnijeg područja od Makedonije i Skoplja. Državu koja već godinama živi u nekoj vrsti zamrznutog konflikta, gde je svaki incident gledan kroz nacionalnu lupu, bilo Makedonaca, bilo Albanaca, koja gradi svoj novi identitet i lansira nove mitove pogodio je krajem prošle godine masovan studentski protest koji bi mogao konačno imati i posledice po čitavo balkansko društvo.

Nećemo državni ispit!

Sve je krenulo najavom uvođenja novih izmena amandmana u Zakonu o obrazovanju koje uvode obavezni državni ispit za svaki predmet, jedan u drugoj, a drugi u četvrtoj godini studija, a organizacija i realizacija ovih ispita bila bi u rukama ljudi koje bi imenovalo Ministarstvo. Za studente, profesore, ali i širu javnost koju ova problematika zanima ovo je direktni udar na autonomiju univerziteta, za pripadnike akademske zajednice i pokušaj pribijanja „poslednjeg eksera u mrtvački kovčeg autonomije", kako su to sročili u pismu Vladi Makedonije.

Ali pisma možda ne bi ni bilo da se prethodno studenti nisu pobunili. Nacija više nije bila bitna jer su svi stali pod jednu naciju i jednu zastavu čije boje i simbole najbolje oslikava studentski indeks.

Arben Hajrullahi je po nacionalnosti Albanac, a rođen je i odrastao je u Skopju. Objasnio je malo za VICE pozadinu slučaja iz pogleda jednog studenta.

- Imam 22 godine i živim u selu koje se zove Buković, tek malo izvan Skopja. Trenutno sam četvrta godina na Fakultetu za komunikacije, Odsek za odnose sa javnošću, kaže za VICE ovaj učesnik protesta.

Priznaje nam da studenti u početku nisu ozbiljno shvatili vladin predlog o uvođenju eksternih ispita nakon diplomiranja, iako je izazvao dosta pažnje. Kako se išlo korak dalje u detaljisanju, tako su i oni međusobno počeli više da pričaju o tome i odjednom su se našli na ulici.

- Prvi protesti krenuli su sa Javnog univerziteta Sv. Kiril i Metodij. Kasnije se proširilo na ostale. Vlada je nastavila da gura taj zakon. Prozivali su nas da nismo sposobni da razumemo o čemu se tu radi, kao i da nismo sigurno šta stvarno želimo.

Po Arbenu upravo takav stav Vlade je studente pogodio tamo gde nisu smeli.

- Organizovali smo, potom, jedan od najvećih protesta od makedonske nezavisnosti. Izašlo je oko 10.000 studenata u potrazi za autonomijom i svojim pravima. Nigde na svetu vlada ne vrši pritisak na studente testovima i to nakon što završe studije. Tu nema logike, a ne zaboravimo da uslovi za studiranje nisu ni blizu normalnima, kaže.

Arben je član Albanske studentske unije, najveće organizacije koja predstavlja albanske studente širom Makedonije, posebno na Državnom univerzitetu u Tetovu. Koliko su insistiranja na nacionalnim pričama i podelama postale besmislice na najboljem mogućem primeru objašnjava nam Arben.

- Smešna je činjenica da je ministar prosvete Albanac, član albanske partije koja je na vlasti. Na Univerzitu u Tetovu albanski studenti su većina, a već je svima poznato da na tom univerzitetu najviše nedostaju normalni uslovi, počev od zgrada do normalnih učionica. Njegova administracija je poznata po nedostatku kapaciteta. Imam prijatelje koji su diplomirali i čekali su mesecima, a neki i punu godinu da bi dobili diplomu, a šta bi tek bilo da su tražili neki drugi dokument ili transkript? Dobili bi ga možda nakon još dužeg perioda čekanja. Albanskim studentima nedostaju normalni uslovi studiranja i ovaj protest nije bio samo zbog eksternih testiranja, bar ne za albanske studente, ali pokazali smo svi solidarnost, jedinstvo i snažnu volju i saradnju. To je bilo više od protesta. Stali smo zajedno sa našim makedonskim prijateljima u borbi za naša prava jer ćemo jednog dana mi postati lideri ove države, objašnjava.

I profesori u akciji

Po uzoru na kolege iz drugih država nastalim na tlu SFRJ organizovani su studentski plenumi. A ni profesori nisu ostali imuni.

- Imali smo veliku podršku naših profesora koji su izašli i na ulicu sa nama, zajedno smo učestvovali u javnim debatama, pisali su o nama…Vrlo sam zadovoljan što mogu da dignu glas i kažu "Ne" ovakvoj opresiji.

Osnovan je i profesorski plenum, a jedna od profesorica koja je od prvih dana stala uz studente je Biljana Vankovska, sa Filozofskog fakulteta u Skoplju.

Nakon trećeg masovnog skupa sa studentima osnovan je i Profesorski plenum, nakon čega su, priča nam to profesorica Vankovska, podneli zahtev za učešće u radu parlamentarne komisije jer je Vlada ekspresno ne čekajući mišljenja univerziteta poslala zakon u parlamentarnu proceduru.

- Tim povodom smo se okupili i održali čas demokratije ispred zgrade parlamenta. Još skupljamo potpise profesora (oko 500 njih) a oni su odgovorili kontraspiskom profesora. U toku vikenda, onako iz vedra neba, vlada je sazvala debatu na kojoj bi naš rektor odabrao dva tabora (pet protiv pet profesora) koji bi govorili ZA ili PROTIV. Skup je zakazan za ponedeljak, a naš plenum je zaključio da nećemo u fini hotel, gde su nas zvali, nego da ćemo održati press. Dok se to dešavalo i na moju (ne)sreću, Premijer je direktno upao, prekinuo konferenciju ispred hotela da bi mi se obratio: „Izvolite profesorice, da debatujemo". Zatekao me je, ali sam mu mirno odgovorila da je kasno za ovakve razgovore i da su hoteli za turizam a ne za parlamentarizam". On je spremno pitao gde bismo mi da razgovaramo, a ja sam rekla da je zakon u parlamentu. I onda on je u svom drskom maniru rekao: „Dobro, onda vas čekamo tamo za 15 minuta". U našim redovima zavladala je blaga panika i jedva sam ih smirila. Ionako smo želeli skandal, scenu… I dobili smo duplu dozu. Čitava se kamarila preselila sa jednog kraja grada na drugi, zajedno sa ministrima, kontrašima profesorima i rektorima. Održali smo drugi press ispred parlamenta na kom smo rekli da ne ulazimo jer je premijer gost u toj insitituciji a ne domaćin i da je prekršio i Ustav i zakon, priča nam profesorica.

Vankovska napominje da je nakon toga bila meta najružnijih napada.

- Vređaju me ama baš svi, čak su pisali o mojoj ljubavnoj vezi (koja je stara 9 godina i javna), drugi me optužuju da sam bila glupa, da mu nisam znala odgovoriti, da sam čak i odglumila… Najgore od svega je što se naš Plenum sada podelio na frakcije. Jednu predvodi koleginica koja smatra da sam trebala premijeru opaliti šamarčinu i dići revoluciju, onako pravo na ulice! Drugi se slažu samnom da moramo iscrpeti sva sredstva da bismo onda imali legitimitet za nenasilni otpor.

Kao jedan od metoda tog nenasilnog otpora je i online peticija kojom pozivaju Predsednika Republike Makedonije da stane uz svoje kolege i studente.

U pozivu stoji: „Ljubazno vas molimo nas simbolički podržite potpisom peticije i da je prosledite dalje. Svesni smo da je ovo potez očajnika ali smo iskoristili skoro sve moguće načine žalbe kako bi urazumili Vladu po ovom pitanju. U ime nekoliko stotina profesora i 10.000 studenata unapred se zahvaljujemo."

Prvi i osnovni problem, kad su slična dešavanja u pitanju, a to je masovnost ovde kao problem ne postoji. Ono što je još važnije i što, ponovimo to, najviše ohrabruje je što na njima postoji samo jedna nacija – student. Ako su već rudari i radnici zanemarili da su tu gde jesu zato jer im je bilo bitnije koju će zastavu podizati, a ne da li će raditi i pod kojim uslovima, onda ovim studentima i profesorima treba dati apsolutnu podršku. Setimo se one stare, narodne koja kaže da na mladima svet ostaje. Ovoj omladini rado bih ga prepustio.

Ja sam potpisao. A vi?