Traume kroz koje prolazimo kad izgubimo kućnog ljubimca iz detinjstva

Sa 24 godine, odleteo sam od Bruklina do malog grada u Severnoj Karolini u kom sam odrastao zbog mog mačka Sajmona. Gluvi turski angora mačor živeo je sa nama od moje osme godine, ali bio je na izmaku snaga. Kad sam bio mali redovno je spavao u mom krevetu, a njegovo belo krzno nalazilo se svugde po kući, ma koliko mi usisavali. Sajmon je već godinama bio na lekovima za srce; mama mu je svake večeri davala terapiju, u početku pilule a kasnije injekcije.

Dok sam ja stigao, jadni mališa jedva da je mogao da hoda. Mama mi je rekla da će uskoro morati da ga uspavaju i dala mi da ga uzmem u naručje, ispostaviće se po poslednji put. Dok sam ga držao, odjednom mu je kroz telo bljesnula energija; istrgao mi se iz zagrljaja i odjurio u kuhinju. Čuli smo ga kako zavija, a zatim pada – iako je možda bilo i obrnutim redom. U svakom slučaju, kad smo ušli u kuhinju Sajmon je bio mrtav.

Od ovog smrtnog slučaja, neodoljivo me privlače priče drugi ljudi kojima su uginuli kućni ljubimci. Za odraslu osobu, smrt ljubimca iz detinjstva je nešto kroz šta se mora proći, prilika da se setimo da smo sa svakom godinom koja prolazi sve dalje od tog doba. Ali za razliku od iseljenja iz roditeljske kuće ili objave finansijske nezavisnosti, smrt može svakog časa da se desi, i to neočekivano.

U detinjstvu se obično po prvi put suočimo sa ovim fenomenom kroz smrt kućnog ljubimca, koja grubo obeleži prekid dečije nevinosti i osećaja besmrtnosti.

Nedavno sam prikupio priče raznih ljudi o uginulim kućnim ljubimcima. Karakteriše ih kako patnja tako i poneki dašak crnog humora, ali sve su te priče pokazale kao ključan deo životnog razvoja. Kad mi je jedan prijatelj ispričao kako je greškom izgladneo svog hrčka, zaključio je rekavši: „Ne znam da li je to bizarno smešno ili samo bizarno."

Imao sam negde 17 godina, a kucu po imenu Mini sam imao od svoje šeste. Bio sam u svojoj sobi, za kompjuterom, menjao tebove između Fejsbuka i pornografije. Baš kad sam hteo da potražim da li je nešto novo izbacila Đana Majkls, u sobu je ušla Mini teško dišući, pogledala me u oči, i legla mi preko radnog stola.

Par minuta kasnije, video sam da su joj leđa nekako čudno iskrivljena preko ugla stola. Dotakao sam njeno hladno ukočeno telo i shvatio da je uginula. Valjda se potrudila da dođe do mene da ne bi umrla sama.

Mama nije htela da nam uzme „pravog ljubimca" jer smo bili neodgovorna deca, pa je mom najmlađem bratu kupila beta ribicu. Dao joj je svoje ime, Džeremaja. Nekoliko puta su nam se dešavale nezgode, a moj brat nije ni primetio da se sa vremenom izmenjalo pet komada Džeremaja. Jednom prilikom sam negde pročitala da beta ribama prija topla voda, pa sam približila akvarijum grejalici da mu malo dogrejem, i onda potpuno zaboravila. Kad sam se setila nekoliko sati kasnije, bilo je prekasno. Praktično sam skuvala ribu, pa smo mama i ja brže-bolje odjurile da kupimo novog Džeremaju.

Drugom prilikom se jedan od Džeremaja smrznuo jer smo ga ostavili pored prozora u sred zime. Jednu smo morali da zamenimo jer smo ga ispustili u slivnik dok smo menjali vodu u akvarijumu. Dok smo uspeli da ga izvučemo kašikom, nije se pomerao a krljušt mu je bila crna, pa smo ga bacili u kanalizaciju. Par dana kasnije smo na „Diskaveri" kanalu saznali da beta ribice mogu bez problema da prežive nekoliko sati van vode. Ups!

Prvi ljubimac mi je bio bigl po imenu Kliford. Voleo sam ga neviđeno, po ceo dan bismo se igrali zajedno u dvorištu. Jednog dana je čistačica ušla sablasnog izraza lica i šapnula nešto mojoj mami, koja je izašla u suzama. Ispostavilo se da je Kliford namirisao nešto ukusno u kanti za đubre, njuškom je otvorio, uskočio unutra, a onda se tamo ugušio. Čistačica ga je našla mrtvog. Nikad pre toga nisam izgubio nešto ili nekog značajnog. Još čuvam sliku na kojoj se Kliford i ja igramo iza kuće.

Tokom leta smo držali papagaja Hartsvita na prozoru našeg stana u Njujorku. Na sedmi rođendan, otrčala sam do kaveza da mu otpevam „papiga Hartsvit, ćiju-ćiju" što je bila naša jutarnja tradicija. Zatekla sam mrtvu pticu na dnu kaveza. Bio je početak novembra, nismo znali da je te večeri krenula grejna sezona. Metalni kavez je bio na radijatoru. Prvog i jedinog prijatelja izgubila sam na rođendan.

Moja brat i ja smo dobili zlatnog retrivera kad smo bili baš mali. Baš kad smo se vratili sa trećeg dela „Sam u kući", kod kuće nas je dočekala kuca! Najbolji Hanuka poklon na svetu. Zvali smo je Mama. Kasnije je oslepela i dobila rak, pa smo je uspavali na rođendan naše prave mame. Roditelji su je spakovali u auto i odneli kod veterinara, ali naš drugi pas Rosko je primetio da se Mama nije vratila kući. Od tada je uporno odbijao da ide na vožnju. Za njega je taj Prius bio pogrebni automobil.

Ispostavilo se da je Rosko bio u pravu – kad je išao kod veterinara da ga uspavaju, bilo je to u istim kolima.

Štrafta je bio prugasti riđi mačor sa ulice koji bi redovno dolazio kod nas na prag da ga nahranimo. Jednog dana su ga udarila kola, odveli smo ga kod veterinara i platili 300 dolara za operaciju, pa je ostao da živi kod nas. Ipak, voleo je da cunja po kraju. Nekad ga ne bi bilo po par dana, ali niko nije brinuo. Brat i ja smo voleli da se penjemo na tavan iz njegovog ormara, ali jednog dana smo tamo zatekli Štraftu mrtvog. Mora da je tamo bio nekih nedelju dana, već je trunuo, pacovi su ga jeli. Onesvestila sam se kad sam shvatila šta se desilo.

Kad sam bila mala, roditelji su uzeli jednog velikog crnog psa. Zvali smo je Sedmica. Bila je jako dobra, ali malo blentava. Na primer, imalo smo ljuljašku iza kuće na kojoj smo se braća i ja stalno ljuljali. Ali nekad bi Sedmica prosto došla i sela ispred nas, pa bismo je udarili. Bilo bi nam žao, ali nikako nije mogla da nauči da to ne radi, pa smo počeli da je vezujemo dok se igramo. Jednom smo se vratili u kuću da gledamo crtaće a nju ostavili vezanu u dvorištu. Posle kad sam pogledala kroz prozor, videla sam Sedmicu kako stoji na zadnjim nogama, i nekako se ne pomera. Nisam razumela šta se dešava, pa sam pozvala bejbisiterku. Ispostavilo se da je toliko puta optrčala oko šipke za koju smo je vezali da je samu sebe zadavila. Tako je – pas mi je bio samoubica.

Sestra je imala psa po imenu Mopet koji je umro od napada epilepsije na veče 23. decembra. Živeli smo u Oškošu u Viskonsinu, gde veterinari za Božić zatvaraju radnju od 23. do 27. Bilo je tako hladno da se i zemlja zamrznula, pa nismo mogli ni da je zakopamo iza kuće. Na kraju smo je ostavili u garaži u kartonskoj kutiji. Tata ju je pokrio ćebetom, ali smrznuto telo još se naziralo ispod njega.

Kad sam bila mala, mama mi je kupila hrčka kog smo zvali Riđi. On je pobegao iz kaveza, pojeo mišomor, i uginuo, ali posle mi je mama kupila dva miša. Pošto su bili dečko i devojčica, imali su gomilu mladunaca koje smo nosili nazad u prodavnicu kućnih ljubimaca da ih prodaju. Nekako sam ubedila mamu da me pusti da zadržim jedno leglo, pa smo zapatili gomilu miševa u jednom skloništu koje sam im sagradila u svojoj sobi. Imali smo i tri mačke. Jednog dana kad sam ušla u sobu, videla sam da su skinule poklopac sa skloništa za miševe. Krvi je bilo do kolena.

Kad sam bila mala, imala sam mačora po imenu Pukers. Bio je dobrica, ali kad je ostario sav se jadan ošugavio. Počelo je da mu opada krzno, a tata nije više dao da ga držim u kući. Plakala sam i tražila da ga vodimo kod veterinara, ali moji nisu mislili da treba da plaćaju ni lekara za ljude, a kamoli za životinje. Jednog dana sam se vratila iz škole i tata mi je rekao da je Pukers uginuo. Bilo mi je žao, ali mislila sam da je bolje da se ne muči. Kasnije mi je sestra rekla da ga je tata udario u glavu lopatom i ubio. I to je bilo to.

Imao sam hrčka za ljubimca tamo oko 12. godine. Brzo je naučio da otvara svoj kavez, pa je praktično živeo u mojoj sobi. Bilo je kul, samo bi upuzao kod mene u krevet dok sam igrao video igre, a ja bih mu hranu ostavljao ispred kaveza. Par meseci kasnije sam odlučio da bacim taj stari kavez, ali onda sam shvatio da je unutra mrtav hrčak. Mora da se jednog dana vratio unutra i više nije umeo da izađe. Tu sam shvatio da onu hrana i voda koju sam mu ostavljao ispred kaveza očigledno nije jeo i pio on. Znači, ko zna koliko sam hranio neke tamo miševe i pacove dok je moj hrčak u kavezu umirao od žeđi.

Moj tata je gajio i trenirao lovačke pse kad sam bila mala. Ljudi rakune love u sred noći, pa mene nikad nisu vodili sa sobom i nisam znala kako se tačno love rakuni. Zadatak mi je bio samo da unapred ostavim mamac na raznim mestima u šumu da izmamim male štetočine na čistinu. Volela sam to da radim, vozikala sam se kroz šumu i pentrala uz drveće. Tokom jedne od ovih avantura, tata i ja smo naišli na mladunče rakuna; bilo je toliko slatko da sam pitala tatu da li smem da ga zadržim, a on se odmah složio. Trebalo je već tu da posumnjam da nešto smera. Odgajila sam mališu sama, ručno mu davala kozje mleko sve dok nije dovoljno porastao da bi mogao da jede pseću hranu. Zvali smo ga Bitanga, a ja sam ga obožavala. Živeo je na tremu ali ja bih ga često krišom unela u sobu, iako je voleo da mi se pokenja po krevetu.

Kao što sam rekla, gajili smo pse, što znači da je u kući uvek bilo nove štenadi za trening. Nekih pet-šest meseci pošto sam spasla svog malog drugara, otkrila sam kako izgleda lov na rakune. Bilo je kasno popodne, a iz kuće sam čula pse kako glasno „drvenaju". (Tako se kaže kad lovački psi naiđu na lovinu.) Nije bio prvi put da se to čuje, ali znala sam da džukele nije trebalo da su puštene u to vreme. Istrčala sam u dvorište da vidim šta se to zbiva.

Moja tata je stajao u sred gomile razjarenih pasa prekrštenih ruku i gledao ka krošnji drveta. Kad sam prišla, videla sam da sa grane visi krvav konopac. Pitala sam tatu na šta to laju, a on je rekao „Tvoja bitanga je najzad nečemu poslužila." Psi su se tukli oko krvavog tela mog malog rakuna.

Odrasla sam u Australiji, a susedi su nam bili ljudi sa sela. Imali su u svojoj sobi lisičije krzno koje su sami odrali. Obožavala sam to krzno kao mala – kad god bismo otišli do njih, sedela bih sa krznom u krilu i mazila ga. Pitala sam roditelje da li bismo mogli, kad naša mačka bude uginula, da od nje napravimo krzno – zvučalo mi je strašno kul. Rekli su „ma može", ali nisu me uzeli za ozbiljno. Sedam-osam godina kasnije, našu jadnu macu udarila kola. Doneli su mi njeno telo, a ja sam pitala jel' možemo da ga odnesemo do komšija kožara.

Nekako su se složili i nazvali susede, koji su pristali. Komšija je odrao moju macu, pa smo ostavili kožu i krzno u zamrzivač. Ponekad bih otišla tamo i pomazila kesu, čisto da se podsetim da je maca još tu. Da bi se posao završio, potrebno je da krznar veže krzno za drugu stranu kože, ali u našem mestu to niko nije radio. Par meseci kasnije moj tata je poslovno putovao do grada gde su radili krznari. Odneo je zamrznute ostatke naše mačke tamo, i par meseci kasnije doneo gotovo životinjsko krzno.

Bilo je divno, čak su joj i brkove sačuvali! Nije bilo očiju, ali ja bih stavila klikere i pravila se da je maca još živa, ili kad bi nam došli gosti, navukla krzno na glavu i trčala okolo igrajući se evoksa. Držala sam ga prostrto preko kauča u dnevnoj sobi, ali sestra bi stalno tražila da sklonim tu grozotu, mislila je da nisam normalna. Krzno je još tamo negde, ali odavno sam se odselila u drugu zemlju, a moj muž nije zainteresovan da mu mrtva mačka leži preko kauča.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu