Trinaest najgorih pesama devedesetih

Devedesete su, svakako, porodile brojne grozote poput "Barbie Girl", "Who Let the Dogs Out" i "MMMBop" i da, sve ove pesme su teško sranje. Ali kako beležimo već petnaestu godinu između nas i grunge raja koji smo živeli istih tih devedesetih, vreme je da priznamo sebi da neke od naših najdražih pesama iz tog perioda — koje su i zvanično proglašene nekim od najboljih numera tog perioda — ipak ne odoljevaju testu vremena. A možda nikada i nisu. Možda smo samo isuviše brzo prozujali kroz te devedesete na našim roškama i sa novčanicima na lancu da se nismo nikada zaustavili i zapitali da li je ova muzika koja nam se vrti na diskmenu, zapravo, dostojna ovakvog statusa.

Sada kada smo to rekli, predstavljamo vam 13 pesama iz perioda devedesetih koje u ovom trenutku ne možemo više ni da smislimo, a vi nam recite — koje su vaše?

Sećate li se kada su Šer i njen polubrat Džoš slušali Radiohead u filmu Clueless, samo da bi ona potom prevrnula očima i rekla: "Bla, bla, bla, šta je to sa studentima i plačipičkama?" E pa, prilično ga je ubola. OK, jeste govorila o Fake Plastic Trees, ali bez obzira, ako ćemo iskreno, i Creep vrlo lako ulazi u kategoriju najgorih pesama u katalogu Radioheada. Jadno je i bedno, prilično, i ukoliko bi neki ortak ikada izgovorio You're so very special, verovatno biste odmah bacili peglu po njegovim tužnim starkama. Želiš li savršeno telo? — izađi iz kuće i prekini da gledaš po ceo dan u sopstveni pupak i da sam sebi namećeš autsajderski status. Budi muško. Ova pesma je probila Radiohead i svi znamo da je ovaj oksfordski bend nakon toga stvarao daleko superiornije pesme, ali uzmite i ovo u obzir: "Baš kao što je preko svake mere pičkasto, tako je i najgora obrada pesme The Air That I Breathe, grupe The Hollie's, a koju je zapravo napisao Albert Hammond Sr. (da, ćale gitariste The Strokes). Ne verujete mi? Ovaj robot voditelj će vam sve lepo pojasniti . Tako da Hamond Senior sada uzima više para od autorskih prava za pesmu Creep nego troje od petoro članova benda Radiohed. Ta - dam! — Kim Taylor Bennet

Sada kada smo se dovoljno udaljili od 1999. godine i izdanja Enema of the State kao i argumenta da je ovaj album proglašen za komercijalno izdanje koje je ubilo punk, hajde da damo sebi oduška i da priznamo da je prilično zabavno na jedan tinejdžerski, delikventan način. Ima tu zaraznih elemenata i pesama koje nikada nisu dobile neki poseban prostor u emitovanju, kao što su "Don't Leave Me" i "Mutt" (ali koji jesu dospeli na soundtrack za film American Pie). Ali pesma koja jeste dospela na prvo mesto Bilbordove liste taman kada je novi milenijum bio iza ćoška je All Small Things.

Suviše sam lenj da proverim da li su možda neka dečurlija napravila kaver ove pesme, ali teško da postoji grupa petogodišnjaka koja bi učinila da ova pesma zvuči više detinjasta nego što već jeste. Pogledajmo samo neke poetske dosege Toma Delongea, čiji glas je najbedniji u ovoj pesmi: "Late night, come home, work sucks, I know." Ili "Say it ain't so, I will not go na na na na na (100,000x)." A ovu pesmu je, pritom, napisao svojoj ženi! Pazi, ne planiram da stajem između muškarca i njegove voljene osobe, ali ako pokušavaš da dosegneš u najveće dubine sopstvene duše za nekog drugog i najbolje što izvučeš odatle je na nivou "na na na na" , možda bi trebalo da ponovo razmisliš o odlukama koje si doneo u životu. — Dan Ozzi

Ostavimo po strani očigledne zamerke — svo to prijatno udisanje ustajale vode iz pajpa, sve te srozane vizije bajatih krpenjača koje se vuku kroz vazduh, sve te pohabane školjke i pletene ogrlice. Tihi glasovi ortaka sa prevelikim kačketima koje su nabili naopačke dok bacaju loše fore, hor kreštavih devojaka sa dredovima koje te upozoravaju na posledice nekih nepoznatih otrova, kao i samozadovoljno uveravanje ortaka koji su samo godinu dana stariji od tebe da iskuliraš, jer će sve biti ok, tebra. Zanemarite čak i činjenicu da je ova pesma zapravo skup milion ljombera koji istovremeno prde svoje najdublje misli, ovaploćenje ortaka sa akustičnom gitarom na žurki, zadnje dno u dekadi neobjašnjivog skreča na pločama kojima to uopšte nije potrebno. A da ne počinjem sa celom premisom belog rege benda. Sa sve svojim neopravdanim, džiberskim kulutrološkim referencama, pesma What I Got je pesma koju ne mogu, a da ne razvlačim po tanjiru kao bajatu klopu. Zvuči kao tipični skup singalongova studentskih lejmera gde jedan lupa po gitari radi ritmične sekvence. Gitara se besmisleno vucara čak i na jednom jedinom stihu sa margine koji deluje iole pristojno "I can play the guitar like a motherfucking riot", i pretvara ga u parodiju samog sebe. I na drugim mestima su tekstovi kontradiktorni i uništavaju sami sebe. Tradicionalni rege je oduvek pozivao na ljubav kao ključni čin revolucionarne borbe, ali ovde deluje više kao da je najobičniji komformizam ("I don't get angry at the bills I have to pay", ili "Love's what I got/ I don't start a riot") , i nihilizam. Na neki način What I got je trijumf forme koja je zaista lenja i besmislena kao i životni stil koji promoviše. Ali ipak, na kraju, ona je i najgori greh; kako je jebeno moguće da je ovakva pesma ušla u krug velikih i grandioznih sa svojim uzvišenim, plemenitim i nepodnošljivim sviranjem kurcu? — Kyle Kramer

Imala sam devet godina 1997. i ma koliko da sam pokušavala nisam mogla da izbegnem ovu pesmu. Vrtela se na radiju non-stop i topila je zvučnike u kevinim kolima i prekidala je emisije koje sam slušala u ćaletovom kamionetu. Nekoliko godina kasnije je postala zvanična pesma NASCAR trka, pa je i zvanično postala nezaobilazna u našoj kući. Taj plotun koji otvara pesmu — kada Džejms Hetfild izbrblja niz gramatički ispravnih nebuloza — je lansirao hiljade mimova širom sveta i zvanično zakucao poslednji esker na kovčegu i postavio ovu pesmu kao krunu na gomili kravljih govana poznatiju kao album Reload. Kada samo pomislim da su deset godina pre toga izdali… And Justice For All , a sada pogledaj gde su završili. Mislim, to je bilo Lulu izdanja, ali bez obzira. Propali su oni davno pre toga, ali Isuse, čak je i Avril Lavigne obradila ovo smeće od pesme. Iako njeno balavo izvođenje nije bilo bolje od originala, svakako nije bilo ni lošije. — Kim Kelly

Kada je prošle godine Nicki Minaž izbacila singl Anaconda, većina je bila prilično razočarana činjenicom da njihova velika očekivanja od albuma nisu bila ispunjena. Ja sam lično bio razočaran zato što je vratila u život pesmu Baby Got Back. Znam da je u pitanju himna koja je osnaživala žene koje nisu ispunjivale standarde Kosmopolitena, ali je isto tako ovo objektivno grozna pesma koja je učinila mnogo više lošeg nego dobrog. Drake danas obožava svoje BBW devojke, ali je Sir-Mix-A-Lot želeo devojke koje imaju veliko dupe, ali i dalje vrlo uzane strukove. I tako, dok je pesma s jedne strane dekonstruisala standarde lepote idealne žene koju je postavila pop kultura, takođe odlazi toliko daleko da zadaje jasne specifikacije kako bi trebalo i u kojim proporcijama da izgleda nova idealna žena, tehnika koju je kasnije Nelly usavršio u drugom delu svoje pesme Ride Wit Me . Da, Sir Mix-A-Lot jeste predvideo budućnost lepote još 90-ih, ali to sranje bi se desilo svakako i bez njega. Bulje su vrh, ali da ovaj matori reper to nije istakao tada, siguran sam da bi se pre ili kasnije javio neko. — Slava Pastuk

Smash Mouth je fleka ljudskog postojanja. Ono što bi trebalo da je pesma o tome da treba da budeš ono što jesi bez obzira na sve i da ponosno prigliš jedinstvenost se, umesto toga, pretvorila u jedini pravi razlog zašto ska-pop ne bi trebalo nikada da postoji i nije trebalo nikada da nastane, kada smo već kod toga. U pitanju je argument i to dosta jak da nikada ponovo ne slušaš muziku. Ta pesma je dovoljan razlog da se zatvori ceo San Hose, a možda i cela Kalifornija. Da budem još precizniji, sva muzika na svetu bi trebalo da bude izbrisana zbog onoga što smo uradili — dozvolili ovoj pesmi da se desi. Da li ste znali da, zapravo, samo 13 osoba može da kaže da su bili u grupi Smash Mouth? Trinaest osoba. Ova pesma se pojavila, ne u jednom, u dva filma 2001. godine. Ova pesma je u Shreku. Dane Cook je u videu ove pesme. Dane fucking Cook. Mislim, jebo te. — Annalise Domenighini

Za razliku od nekih pesama ovde koje su jednostavno loše, nemački mambo pevač, Lou Bega, i njegova pesma s kraja devedesetih Mambo No.5 je objektivno jedna od najgorih pesama ikada napravljenih. Na mnogim listama ova pesma je uvrštena kao jedan od najiritantnijih singlova svih vremena. I ono što je čini posebnom u svetu loše muzike je činjenica da je ovo možda jedina pesma koju su obradili Kidz Bop, a da jebeno nije izgubila na "kvalitetu". Ali ono što najviše uznemirava u vezi sa ovom pesmom je činjenica da ona nekako uspeva da opstane više od decenije i po. I uprkos svemu tome, ipak je volim. Posedujem originalnu verziju, Diznijevu obradu, debatovao sam do iznemoglosti da je ona inspirisala DMX-ovu pesmu What These Bitches Want. Dođavola, kada sam čuo ovu pesmu posle toliko godina, sve za šta sam bio sposoban je da mislim o tome koliko mi "Monica, Erica, Rita i Tina" bila dobra imena za bebu, pre nego što sam shvatio šta radim. — Jabbari Weeks

Ova pesma je zauvek uništena onim jezivim reklamama azila za pse i njihovim patetičnim pokušajima da vam uvale izgladnele i zapostavljane životinje. Ne mogu čak ni da mislim o tome da poslušam ovu pesmu, a da ne poželim da umrem od tuge. Emotivne posledice ove pesme u kombinaciji sa reklamama koje se nasumično pojavljuju na tv-u i uništavaju svako moguće lepo raspoloženje koje si eventualno imao je sasvim dovoljna činjenica da je učini najgorom pesmom IKADA. — Bryn Lovitt

Ok, naravno, R.E.M. je svakako jedan od najuticajnijh bendova u istoriji indie rocka. I da, ova pesma je verovatno pomogla mnogim nebrojenim osobama u najgorim periodima njihovih života. Ali ako ste se ikada pitali zašto ljudi sumnjičavo gledaju na vaš izuzetno kul ukus za alternativnu muziku koji pokazuje koliko ste produhovljeni i van svake mejnstrim norme i konvencije i držite konce u sopstvenim rukama, odgovor je: ova pesma. Slušajte samo to zavijanje! Nepodnošljivo je. Zvuči kao nečija duša koja se izliva u kanalizaciju. Zvuči kao slatka životinjica — zec, prase, mačka, izaberite već svoju omiljenu životinju — koju dave do smrti. I odakle su došli ovi stihovi? Kao da je naš prijatelj, Majkl započeo pevanje u Chicken Soup for Whiny Teenage Souls. Deluje kao da je potreban ogroman napor da bismo povezali kako ovo zavijanje u visokim notama može da učini da se neko oseća bolje. Da citiram jednog od najpopularnijih tekstopisaca u istoriji, Budu, život je patnja. Ali Buda je znao da je patnja put do prosvetljenja. R.E.M. je samo put na nacionalnu top listu, baš kao i svaka tužna i patatična pesma koja je došla nakon nje. — Kyle Kramer

Brit-pop je bez ikakve sumnje mlitavo rukovanje u svetu muzičkih žanrova, a The Verve su nekako uspeli da taj stisak učine još slabijim i mlitavijim. U poslednjih 18 godina njihova Bitter Sweet Symphony je bila mlađi burazer jednoj još iritantnijoj pesmi kao što je Wanderwall i ta jedna pesma kada lik iz Blura viče Whoo Hoo". Na svakih sedam ili osam reklama Mercedesa ili Folksvagena u kojima se pojavljuje Oasis, The Verve se pojave u nekoj internet reklami. Još tužnija je činjenica da Ričard Eškroft svaki put kada dobije ček od pesme mora automatski da napiše novi ček i da ga pošalje Kitu Ričardsu. — John Hill

Blur izgleda imaju i dobre ("dobre"), pesme takođe, ali će zauvek biti poznati kao "onaj bend što je napravio 'whoo hoo' pesmu", i to je upravo ono što zaslužuju zbog njenog nametanja publici. Prvobitna namena pesme je da bude parodija tipičnog grungea, ali su u tom pokušaju da ismeju nešto za šta su mislili da je lejm uspeli da porode potpuno nov entitet koji je više iritantan od nakoksiranog Edija Vedera. Pesma je naravno zarazna, ali je i isto tako i triper, a pogledajte samo gde je to dovelo Hitlera. Vladavina pesme "Whoo Hoo" se nastavlja dok se drugi hitovi devedesetih polako srozavaju na groblje opskurnosti u Buzzfeed listama. Sve dok bude automobilskim kompanijama dozvojeno da snimaju reklame o bogatim ljudima koji deluju konstipirano ili o sportskim tipovima koji bacaju basnoslovne sume novca na ogromne džipove, ova pesma će živeti, a Blur će profitirati, a agonija egzistencijalnog straha koju nazivamo život će se nastavljati. Slušanje ove pesme me čini agresivnim i zbunjenim, jer, koji ste kurac toliko srećni i zašto? Vi ste jebeni Britanci. — Kim Kelly

Ako biste izbacili činjenicu da ova pesma zvuči kao vaš instruktor basa koji se kurči pred svojim stondiranim luzerima i ako izbacite Cotton Eyed Joe vokale, kao i uporno ponavljanje fraze "big brown beaver", i tri ili četiri minuta koji bi bez problema u potpunosti mogli da budu izbačeni, kao i činjenicu da se zbog ove pesme osećate kao da ste na sajmu koji su posetili isključivo registrovani seks prestupnici, ovo bi zapravo mogla da bude i dobra pesma! — Dan Ozzi

Brate, ova pesma je trešina. Zašto? Pa, za početak jednostavna činjenica da postoji bezbroj drugih Nirvaninih pesama koje su daleko bolje od "Smells Like Teen Spirit". I neću ti ih pominjati sada, jer činjenica da je tvoje milenijalsko dupe jednom nekada davno posedovalo Converse All-Stars sa utisnutim tekstovima Kurta Kobejna ne znači da možeš da navedeš bilo koju drugu njihovu pesmu (osim "Lern to Fly", naravno). Štaviše, ova pesma je često i navođena kao najbolja pesma svih vremena, što je veoma čudno, jer se pesma sastoji od nekoliko akorda i teksta koji ne tvori preteran smisao i ti ga sigurno ne razumeš. Ljudi stalno govore o tome kako obožavaju Kurtovu poruku — ali, kakvu poruku? "Hello! How low! Mosquitos!" Nice. Svakako, razlog zašto je Nirvana isplivala na površinu gomile aletrnativnih govana (oprosti R.E.M.), i smatra se bitnim obeležjem generacije je dvostruk: spotovi ovog benda izgledaju kao instagram filteri i, pa, Kurt Kobejn se roknuo, a mi smo svi govna koja obožavaju romanesknu sliku o tuđem životu koji je ukorenjen u pravoj tragediji i lutanju koje je verovatno moglo da bude sprečeno (obožavam dokumentarac, kad smo već kod toga!). A za osobu koja misli da je ovo najbolja pesma svih vremena — kapiram tebra, alternativan si. — Eric Sundermann

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu