Zbog vaših postova o bebama na Fejsbuku sve manje želim da imam decu

Ležala sam u krevetu i skrolovala kroz moj Instagram fid prošle nedelje kada sam primetila ne jednu, nego dve najave rođenja deteta. Prva je bila klasična izbočina, sa potpisom "Deo mene želi da bude trudan zauvek"! Druga je bila slika neke bebe dečaka kog nikada nisam upoznala. Ipak, zahvaljujući neprekidnim postovima njegove mame, jasno mi je da on trenutno ima problem sa nošom i da prolazi kroz čudnu fazu griženja. Njegova mama, moja nekadašnja školska drugarica čija Instagram biografija glasi "ženica i ponosna mama", kaže da on ipak najviše voli da je štipa za butine.

Beba je odevena u malu majicu na kojoj piše, "Biću stariji brat u septembru 2016", a na njegovom krilu su razbacani snimci sa ultrazvuka.

Instinktivno sam zakolutala očima.

Stvarno. Kako možeš da želiš da budeš trudna zauvek? Muka ti je, ugojiš se, hormoni su ti van kontrole i na konzumiranje alkohola se gleda sa VELIKIM neodobravanjem. I onda, nakon što se rodi beba (veoma bolnim procesom), više nikada ne spavaš normalno, i moraš da vodiš računa o drugom ljudskom biću, ono kao… Zauvek.

Mračnija strana roditeljstva se - doduše, dokumentovana - izgleda izgubila negde u moru pisanja o najboljim vrstama kolica, strategije tokom izrastanja zuba, mama memovima.

(Da li je zaista neophodno da slikaš svoj stomak svake nedelje? Kapiramo, i dalje si napumpana!) I dok sam srećna zbog ljudi koji se lože da imaju decu, takođe se pitam da li im se, jednom kada se to dogodi, nešto otkine u mozgu kada svi ti trenuci koji su, objektivno, smrtno dosadni – vidi, malo ljudsko biće je upravo prosulo kašu od voća svuda - postanu stvarna životna zabava.

I ja stvarno ne znam da li želim da budem osoba koja gleda u to malo biće sa voćem na licu i da mi to bude hajlajt dana, a onda to podržavaju drugi sa 100 lajkova (i obožavaju i pišu mi vau!).

U početku sam mislila da se Fejsbuk algoritam zajebava sa mnom, ali izgleda da je za mnoge ljude mojih godina, ovo pravi život.

Ja imam 28 godina, singl sam i opsednuta sam poslom, te su, priznajem, bebe vrlo nisko na mojoj listi prioriteta. I dalje moram da kucam u Gugl kako da spremim meso za sos za pastu i tek sam počela da nameštam krevet. Imam nekoliko drugarica koje su takođe singl, i kada smo zajedno, nikada ne osećam potrebu da branim svoje životne izbore. Dogovorile smo se da ćemo ubiti jedna drugu ako ikada na našim profilima vidimo reči 'ženica' ili 'mama'.

Ali sve veći broj ljudi iz mog detinjstva se venčava, seli u predgrađe i ne koristi zaštitu namerno. I dok znam da oni znaju da sam srećna, definitivno se osećam čudno kad se vratim tamo, sa zagarantovanim pitanjima zašto nemam dečka, i povremeno, kada mislim da osnujem porodicu. Ova pitanja me dovode do skrivene anksioznosti, što nije slučaj sa mojim svakodnevnim životom.

Evo, prošle nedelje sam bila na večeri sa bivšom koleginicom koja je povela razgovor na temu ko ima, a ko nema decu. Lamentirala je nad činjenicom da jedan par u četrdesetim koji poznajemo ne može da dobije dete i rekla je 'to je tako tužno', iako taj par deluje kao jedan od najsrećnijih koji poznajem. Onda me je, naravno, pitala da li planiram da imam decu, nekada. "Kada budeš imala 35, plodnost počne da ti opada". Iskreno, rekla sam joj da ne znam.

Nisam baš materinski tip. Nikada čak nisam ni čuvala neku decu, tako da sa njima pričam kao sa odraslima, jer ne znam šta drugo da radim.

Dok sam odrastala, moja majka, čiji je brak sa mojim tatom ugovoren, govorila bi mi: "Nemoj da imaš decu osim ako stvarno ne osećaš da je to nešto što propuštaš". Znam da me voli i veoma smo bliske. Ali, ona je propustila puno raznih dobrih sranja. Putovanja, brže napredovanje u karijeri (ona je i dalje šef, ali je za to trebalo mnogo duže vremena, nije imala pravu romansu). Takođe, ne mislim da je odgajanje mene i mog brata bilo stvarno super. On je stalno bio problematičan, a ja uvek gladna pažnje i između napada besa i, kako sam odrastala, sve više me je bolelo dupe za bilo šta osim za to da se razvalim zajedno sa prijateljima. Moj tata nije baš bio prisutan za sve to vreme, tako da nije bio od neke pomoći, osim činjenice da je ponekad finansirao moje piće i travu.

Stoga sam, kad vidim parove na Fejsbuku kako srećno jedu placentu ili štagod, prilično skeptična. Pitam se da li ikada više imaju seks, ili koliko su umorni ili da li su ljubomorni na njihove singl prijatelje koji i dalje mogu da provedu dan u krevetu kada su mamurni, a ne moraju da uslužuju novorođenče.

Ne zavidim im, ali ponekad se zapitam kako bi bilo imati veću svrhu u životu. Nešto što bi moglo da me motiviše da ne budem nepokretna dok gledam Netfliks nedeljom.

Onda stigne moja pica i ja sam fazonu 'ipak ne'.

Kada mi je jednom došla prijateljica da zatraži savet jer je razmišljala da li da abortira ili ne, rekla sam joj: "Niko nikad ne kaže da je zažalio što je imao decu, ali neki ljudi verovatno zažale". Možda ne sasvim, ali sigurno postoje trenuci kada se zapitaju koliko bi im životi bili lakši/srećniji/bogatiji ako ga ne bi provodili jureći usranka po kući.

Kada bi samo ljudi bili malo iskreniji, recimo, kada bi snepčetovali svoju decu dok vrište uz komentar "ZAŠTO UBISTVO NIJE LEGALNO" ponekad, možda bismo svi donosili odluke koje su više zasnovane na realnosti.

A onda opet, nisam imala seks od decembra, tako da možda nikad neću imati te probleme.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram