VICE u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević": šta je realnost?

- Zaboravio sam šta je realnost, odgovara na pitanje zbog čega je tu Plavi, jedan od pacijenata na muškom M odeljenju Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević".

"Plavi" mu je, kaže, nadimak koji mu se najviše dopada od svih koje je ikada imao, iako nema nikakve veze sa njegovim imenom, prezimenom, a ni izgledom. Dobio ga je tu, u bolnici.

Devet je ujutru. Sedimo u dnevnom boravku jednog od odeljenja najstarije psihijatrijske ustanove na Balkanu. Kao i Plavi, prvi put sam ovde. Za razliku od njega, ja ću danas i da izađem iz nje.

Plavi je jedan od pacijenata primljenih na bolničku negu koji su nas, kao novinarsku ekipu, sa vrata pozdravili, ljubazno se predstavili i napravili nam mesta za najvećim stolom. Miris jutarnje kafe i svežeg duvana ispunjava prostoriju i potiskuje miris bolnice. Pinkove zvezdice skakuću na ekranu velikog televizora u uglu sobe koji niko ne gleda.

Od kad je 1861. godine posebnim zakonom, bolnicu osnovao knez Mihajlo, i to kao "Dom za s'uma sišavše", ona do danas stoji na istom mestu, tada na obodu, a sada gotovo u centru Beograda. Te prve godine, primljeno je između 10 i 15 "zgranutih" i od "padajućih bolesti stradajućih" lica u takozvanu "Doktorovu kulu", a sačuvane su i dijagnoze iz tog vremena.

Danas Klinika ima dva stacionara, u Beogradu i Padinskoj Skeli. U glavnom gradu rade dva odeljenja intenzivne nege, dva ženska i dva muška klinička odeljenja, ambulantno i kliničko odeljenje za adolescente, Dnevna bolnica i Urgentna psihijatrijska služba. Urgentna služba pokriva čitav Beograd, a dobrim delom i teritoriju Srbije, radi 24 sata svih 365 dana u godini. Tu se pregleda i leči i do sedam hiljada pacijenata, od kojih se, u proseku, tri hiljade zadrži na bolničkom lečenju. U Polikliničkoj službi, među pacijentima poznatoj i kao "Dispanzer", godišnje se leči i do 33 hiljade pacijenata.

Jasno je da je psihijatrija za vek i po u Srbiji značajno napredovala. Ali jasno je i da je "Laza" možda jedini srpski brend pored "Knjaza" koji toliko traje i za koji se tačno zna na šta se misli kada se pomene, kako mi je objasnila i pomoćnica direktora za realizaciju razvojnih projekata u zajednici, doktorka Gorica Đokić.

Ono što se "tačno zna" je, u stvari, ono što sam i sam, što od vršnjaka, što od starijih, mogao da naučim - zaobilazi i izbegavaj onoga ko je slučaj za Lazu, mentalna oboljenja nisu isto što i ostali zdravstveni problemi na koje reagujemo utehom i razumevanjem, i to meni ne može da se desi u nekom trenutku u životu. Zbog svega ovoga, i straha od reakcije okoline, posebno od diskriminacije, mnogi od onih koji se ne osećaju dobro ni ne traže pomoć, pa se danas dve trećine osoba ni ne leči.

- Svaki pacijent je priča za sebe, ne postoje dve identične istorije bolesti, ispričala mi je ranije glavna sestra Sandra Radulović. Ona dodaje da je porodica ta koja pravi razliku, i može da bude ključ podrške, ali i glavni problem u oporavku.

- Dešava se da se članovi porodice ne slažu sa našom dijagnozom, pa se okreću travarima i ostalim alternativnim metodama lečenja.

U "Lazi" preduzimaju korake ka razbijanju stigme. Kampanje poput "I ja idem u Lazu - mentalna bolest ne diskriminše, a ti?" i "Destigmatizuj se" skreću pažnju javnosti na to da je vreme kada su ludačke košulje prva asocijacija na psihijatrijske ustanove, davno prošlo. Ili bi bar trebalo da jeste. Na Klinici je otvorena i telefonska linija da bi pacijenti i drugi građani dobili savete o zaštiti mentalnog zdravlja, a četvrtak je "dan otvorenih vrata", kada svako može da dođe u Kliniku, posavetuje se i raspita za sebe ili sebi bliske ljude.

Zaštitnik građana je ranije ove godine u izveštaju o poseti klinici napisao da su u bolnici "Dr Laza Lazarević" poboljšani uslovi, ocenivši to kao uspešan početak rada na deinstitucionalizaciji, započete prošle godine, a čiji je cilj upravo uspešno osamostavljivanje i integracija pacijenata nazad u društvo.

Iznenadilo me je da je prosečna dužina lečenja na kliničkim odeljenjima smanjena na tridesetak dana. Mislio sam da to traje godinama, čak i decenijama. Pacijenti na lečenje dolaze samostalno, ili se upućuju na Lazu iz drugih zdravstvenih ili socijalnih ustanova. Od oko tri hiljade upućenih pacijenata koliko se prosečno primi na lečenje u samu bolnicu, deset odsto dođe prinudno, u pratnji policije.

Tako je i Plavi došao.

- Dovela me je policija, prva tri dana se ne sećam baš najbolje - prepričava Plavi dok vadi duvan iz kese i pravi novu cigaretu pomoću jednog od onih aparata za motanje. Sa nama sede još dvojica njegovih cimera i čekaju da im spretno zavije po jednu.

U oba muška M i K i ženska F i L odeljenja, dozvoljeno je pušenje u dnevnim boravcima. Naš dolazak je poremetio dnevnu rutinu, što je i više nego očigledno u mešavini vesele atmosfere i zbunjenih pogleda.

Kako mi je ranije objašnjeno ta rutina podrazumeva kombinaciju farmakoterapije, individualne psiho i socioterapije, grupne, okupacione i radne terapije unutar odeljenja, što je sistem koji je u proteklih nekoliko godina dao značajne rezultate.

Zaista, ne bi mi trebalo dugo da zaboravim da sam u bolnici i razgovaram sa pacijentima. Da nije nekoliko sitnica. Raširenih zenica. I ruku. Nemirnih ruku, koje je Plavi uspeo da smiri pre nego što je presavio i zapalio novu cigaretu.

- Došlo je do "porodične svađe" - kaže kroz osmeh kojim mi daje do znanja da nećemo ulaziti u detalje te priče.

Plavi je mlad momak, u ranim dvadesetim, tu je negde moja generacija. Nije prestajao da se smeška od kada smo ušli u prostoriju. To je i mene opustilo. Odmah nas je ponudio kafom i duvanom.

U situaciji velike psihomotorne uznemirenosti, pacijent odmah dobija terapiju, da bi se njegovo stanje farmakološkim putem koliko-toliko stabilizovalo.

- U retkim slučajevima, kada ni to ne pomogne, pristupa se mehaničkoj fiksaciji za krevet, pomoću kožnih kaiševa sa magnetima. Pacijent ne sme da bude fiksiran duže od dva sata - objasnila mi je sestra Radulović.

Plavi je smotao još jednu i dodaje mi plastičnu šolju punu domaće kafe, bez šećera. Pitam ga kako se oseća od kada je primljen na lečenje.

- Sad se osećam mnogo bolje, mislim da sam za ovih nekoliko dana baš napredovao i nadam se da ću dobiti vikend.

Interesovalo me je šta ga čeka napolju.

- Videću sa sa prijateljima, možda malo i trenirati. Oni imaju razumevanja za mene, otvoreni su po tom pitanju. Zato mi i jesu prijatelji - odgovara.

Pre nego što je primljen na lečenje bavio se konsaltingom. Nije, kaže, Lazu ovako zamišljao.

- Zamišljao sam ludačke košulje - odgovara kratko.

"Košulje steznice" ne stežu pacijente u Lazi još od sredine dvadesetog veka. Ali stigma oko njih steže podjednako jako kao i tada. Nema oronulih, mračnih prostorija, ni "fijuka" koji čuče po ćoškovima ili manično jurcaju hodnicima. Nije da sam sve to baš tako zamišljao, ali nije ni da sam imun na sredinu u kojoj živim. Sredinu u kojoj prijatelju u nevolji neću da predložim da "porazgovara sa nekim", jer bi mogao da se uvredi.

Umesto toga, na muškom odeljenju se, posle doručka, ispija kafa, pored prozora, na prvim jutarnjim i poslednjim ovogodišnjim sunčevim zracima koji se probijaju kroz rešetke. Čak se ni specifični bolnički miris ne razlikuje od onog na, recimo, ortopediji. Glavne i jedine razlike su pacijenti, njihova oboljenja i njihove umetničke slike koje ukrašavaju hodnike bolnice.

- Svako odeljenje, jednom nedeljno, ima terapijsku zajednicu. Postoji predsednik, vodi se zapisnik, a svaka soba ima starešinu koji je odgovoran za stanje u sobi - objašnjava mi sestra Radulović.

Dok obilazimo odeljenje, virim u velike i uredne bolničke sobe u kojima je po nekoliko kreveta. U par navrata, pogled mi se sudara sa parom očiju ispod pokrivača. Teški su pogledi onih koji tog jutra nisu imali snage da ustanu iz kreveta.

- Možeš li da mi smotaš još jednu - pita Plavog cimer koga ćemo zvati Džimi.

Džimi je dvadesetak godina stariji od Plavog. I on je, kaže, Lazu zamišljao kao nešto najgore što se čoveku može desiti. Sada misli da je doneo pravu odluku kada je samostalno došao na lečenje. Ne uspevam da mu uhvatim pogled.

- Napolju sam bio napet, stalno sam bio napet - jedino tako može da objasni svoje stanje. Uvlači jako dim u pluća.

- Dugo sam radio u jednoj fabrici u unutrašnjosti Srbije. Pre nekoliko godina sam se sa suprugom preselio u Beograd. I ona je trenutno na lečenju ovde.

- Vi ste kao na medenom mesecu - zabavlja se Plavi. Džimi je nastavio da gleda kroz mene i puši cigaretu.

Treći momak sve vreme, ćutke, sedi i sluša naš razgovor. Izgleda iscrpljeno. Gleda u pod. Pitam ga koliko dugo je u bolnici.

- Tek nekoliko dana. Loše mi je napolju. Nervoza. Depresija. Šizofrenija. Hteo sam da skočim kroz prozor. Da se ubijem - govori sporo.

- Posle toga sam rekao majci da moram da idem da se lečim. I od tada sam ovde. Mnogo mi je bolje unutra - priča mi i klimajući glavom potvrđuje poslednju rečenicu.

Osim raznih oblika terapije, svako odeljenje ima pristup biblioteci. Da li je posećuju?

- Da, baš sam juče uzeo knjigu. Nešto što se zove "Ljubavne zablude" - kaže Plavi.

- I koja je najveća?

-Ja bih rekao zaljubljenost, zar ne?

- Mislim da si potpuno u pravu - odgovaram.

- Neću onda ni da je pročitam do kraja, vidiš da znam kako se završava - ne prestaje da se zabavlja Plavi.

Dok se vrata M odeljenja - na kojima je, verovatno iz predostrožnosti, velikim slovima napisano "zaključati dva puta!" - za nama nisu zatvorila, gotovo da sam na trenutak zaboravio gde se nalazim.

- Ne znam da li imam jednog tehničara koji nije doživeo povredu na radu. Bude svakakvih situacija, ima agresivnih, suicidalnih pacijenata. Svi smo svesni tog rizika, i uvek govorim zaposlenima da moraju da imaju oči i na leđima - objašnjava Sandra Radulović.

- Sa druge strane, oni koji se u bolnicu vrate jer se nisu pridržavali terapije ili im se stanje pogorša iz nekog drugog razloga, prepoznaju osoblje i bude im drago da nas opet vide. Vežemo se jedni za druge, jer znaju da smo tu da im pomognemo.

Sestra Radulović je nekoliko puta ponovila da, kao i svi zaposleni, voli svoj posao. Nije mi teško da im poverujem.

Žensko F odeljenje se renovira, pa kroz njega samo prolazimo na putu do suterena. Mural Sigmunda Frojda nas, glavom i bradom, pozdravlja dok silazimo niz stepenice. Spuštamo se ka suterenu, gde se organizuju okupaciona i radna terapija.

Okupaciona terapija podrazumeva razgovor na sve moguće teme. Pristup terapeuta je takav da se tada razgovara ili se radi ono što pacijent želi. Na taj način se njihova pažnja i vreme okupiraju.

Radna terapija znači rad, uglavnom kreativan. Slike, ukrasi, i nakit samo su neki od krajnjih proizvoda tih radionica koje dobiju i cenu u onim prigodnim prilikama kada se prodaju. Od prikupljenog novca ponovo se kupuju materijali za rad.

U uzanoj sobi sa prozorima na nivou prizemlja, grupa od desetak pacijentkinja podeljenja je na one koje pletu i one koje prave novogodišnje ukrase. Ivana, terapeutkinja, brza i spretna, ide od stola do stola i pomaže onima kojima je zapelo.

- Evo vidite šta naši pacijenti sve naprave - kaže Ivana i pokazuje mi kutiju punu ručno izrađenog nakita.

- Nekada slikamo, nekada pišemo, a danas radimo ovo. To je njihov izbor, i svako bira ono ka čemu ima sklonosti.

Dve devojke, najmlađe među njima, pribile su se jedna uz drugu, kao da su sestre, i zajedno rade na ukrasima.

- Ja sam timski igrač, trenirala sam odbojku tako da je za mene timski rad, najbolji - otkriva mi jedna od njih.

Fizička aktivnost je, takođe, omogućena u okviru Klinike kao vid okupacione terapije. U trenutku kada sam ušao u teretanu, u sobi pored, tema iz filma Kum sa zvučnika popunila je prostoriju zajedno sa trojicom pacijenata koji vežbaju. Jedan od njih, stariji gospodin, leži na strunjači i žmureći, kao da se u potpunosti prepustio melodiji, sa tegovima u rukama pravi lagane, cirkularne pokrete u vazduhu. Druga dvojica treniraju na spravama proizvedenim 1987. godine koje su u Lazu stigle kao donacija DIF-a.

- Umem da prepoznam kome koja muzika odgovara, i to koristim kao neku vrstu terapije muzikom - kaže Vera Tamaš, okupacioni fiskulturni terapeut Klinike "Laza Lazarević".

Priznajem, mene je "ubola" saundtrekom iz serije Dosije Iks.

- Ja imam utisak da kod nas jedva čekaju da dođu. Uz fizičku aktivnost i razgovor, mi ih motivišemo. Nekada ovde posle fiskulture odigramo i kolo, a nekad čak i pevamo karaoke - priča Vera Tamaš.

Ključ je, kaže ona, u prilazu. Vera je neposredna, vedra i jedna od onih osoba koje su uvek spremne na razgovor.

- Bitan je način na koji razgovaramo sa njima. Lično, sa njima pričam kao što bih i sa svakim, koristim sleng, šalimo se. Zato su, ponekad, sa nama otvoreniji nego sa lekarima.

Vera smatra da je ključ poverenja, sloboda. Na lepom plavom Dunavu Johana Štrausa pojačava se iz malih zvučnika kod kompjutera u uglu prostorije. Fizioterapeut objašnjava jednom od pacijenata, koga smo upoznali ranije na odeljenju, kako se koristi sprava za noge.

- Niko ne voli kontrolu i komandu. Zato je i ova aktivnost doborovljna, ali lekari je preporučuju i smatraju da ubrzava oporavak - priča mi Ivan Pavlović, viši fizioterapeut Klinike.

Obe prostorije deluju malo u odnosu na ono za šta su namenjene. To je deo Klinike koji još nije stigao na red za renoviranje. Šteta, kažu u bolnici. Nadaju se da će se sredstva za sređivanja i proširenje kapaciteta već naći.

Jedino kliničko odeljenje, koje se nalazi u zasebnom objektu, i do koga se ne može stići nijednim od mnogobrojih hodnika u zgradi je odeljenje „Prof. dr Jovan Veljković-Žuća" za intenzivno psihijatrijsko lečenje i negu adolescenata uzrasta od 14 do 18 godina. Vrata nam otključava doktorka Radmila Ristić Dimitrijević, načelnica odeljenja, koja se problemima adolescenata bavi skoro dve decenije.

- Ovo je doba godine kada nam broj pacijenata raste, i tako će biti do Nove Godine. Za vreme raspusta obavezno opadne, a onda u aprilu i maju opet porast - kaže doktorka Dimitrijević.

- To je stres koji je povezan sa školom, pritiscima roditelja i društva, a opet, svako od nas ima svoje zahteve i potrebe. Između svega toga može da dođe do porasta napetosti, depresivnog reagovanja.

O da. Moji poslednji kečevi na polugođu su mi i dalje urezani u glavi. I dalje se jasno sećam kako me je "zabolelo" za školu, dok sam u sebi pucao od neke krivice. Najgori scenario u toj situaciji je kada to preraste u psihotična reagovanja, teške depresije sa suicidalnim idejama. Kada je u pitanju zloupotreba droge i ostalih supstanci kod mladih, ovo Kliničko odeljenje ne bavi se tim pojavama u smislu lečenja zavisnosti. Ovde se, isključivo, radi na otklanjanju posledica na mozgu, koji je organ kao i svaki drugi, kako kaže doktorka Dimitrijević.

- Razvod roditelja je još nešto što značajno može da utiče na mladu osobu. Deca iz domova za nezbrinute su nam, takođe, česti pacijenti. Dok nisam počela da radim ovaj posao nisam bila svesna koliko dece u Srbiji, iz različitih razloga, nema staratelja.

Pozna adolescencija može da traje i do dvadeset četvrte godine, taman koliko ja imam. U našim godinama često se javljaju depresivne epizode i problemi anksioznosti. Interesovalo me je da li doktorka Dimitrijević radi i sa "nama".

- Sa starijim adolescentima radim još duže. Često se dešava da u periodu završetka fakulteta neke osobe podsvesno odlažu diplomiranje, jer uvek stoji ono pitanje: "Šta ću sada?" - kaže doktorka Dimitrijević.

Ne mogu da tvrdim da nisam imao depresivne i anksiozne epizode tokom poslednjih pet godina studiranja. Naprotiv. Ne mogu ni tačno da kažem zbog čega još nisam dao taj poslednji ispit i diplomirao. Naprotiv.

-Međutim, ono što je meni zabrinjavajuće je da se taj period pozne adolescencije u Srbiji, veštački, produžio za još deset godina. Stoga, danas imamo tridesetogodišnjake sa istim problemima koje imaju i oni u ranim dvadesetim godinama. I uvek svi pominju nezaposlenost i zavisnost od roditelja kao najveće probleme - dodaje ona.

Na izlaku iz kancelarije načelnice, deca sa odeljenja nas znatiželjno čekaju hodniku. Svi do jednog pružaju ruku da se upoznamo.

- Ćao, ja sam Denis - predstavlja se jedan od njih, maloletni i nasmejani momčić, pomalo izgubljenog pogleda, imenom koje sam izmislio.

- Ja danas izlazim odavde.

Pitam ga šta će da radi kada izađe.

- Pa… Ići ću do kuće, da vidim šta ima… U stvari, ja sam iz doma, meni je to kuća, odgovara on.

- A posle toga idem da radim.

Kaže mi da radi u pekari na Voždovcu.

Ubrzo smo saznali kako Denis pravi burek sa mesom, i u čemu je njegova tajna dobre pite - precizna količina jaja. Pozvao nas je da dođemo na klopu. Obećao sam mu da ću svratiti do pekare, jer živim blizu.

Tada me je, iznenada, zagrlio.

To nije bio "bravo što živiš blizu pekare" zagrljaj. To je bio jak i dug stisak kojim je glavu prislonio na moje rame. Uspeo je da me izbaci iz ravnoteže koju sam se trudio da održim tokom celog obilaska klinike. Obojica smo glasno uzdahnuli.

- Mali Denis zaista izlazi danas? pitam doktorku na izlazu.

- Da. Denis ima poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD). Osim toga, jako je neposredan, otvoren i naivan, što ga dovodi u situaciju da bude iskorišćen, dobijam odgovor.

ADHD je stanje za koje je karakterističan vrlo visok stupanj motoričke aktivnosti kao manifestacija vrlo visoke aktivnosti uma. Uglavnom se smatra poremećajem, ali kontroverze oko tog pitanja postoje još od sedamesetih. Ljudi s ADHD-om najčešće su vrlo inteligentni i izrazito maštoviti. Mnogim poznatim ličnostima je u mladosti dijagnostifikovano ovo stanje. Ipak, ne uklapaju se uvek u uobičajene društvene konvencije, pa medicina nastavlja da ih "tretira".

- Bitno je reći da učitelji i nastavnici u školama često ne prepoznaju kada dete ima ADHD, pa takve učenike etiketiraju kao bezobrazne i nadmene, kaže doktorka Dimitrijević.

Kada sam bio veći klinac nego što sam danas, "slučaj za Lazu" je bio svako ko mi ide na živce. Takođe, kada kažeš da je neko "zaglavio u Lazi", nekako nemaš utisak da je to mesto odakle će se vratiti.

Dnevna bolnica klinike koju obilazimo na kraju je mesto koje svaku sličnu ideju razbija u paramparčad.

- Mi smo, sa jedne strane, produžetak lečenja pacijenta zatvorenog tipa, a sa druge strane vrlo često lečimo ljude koji bi mogli da leže i u bolnici, ali uz dobru podršku porodice mogu da se leče i kod nas - kaže doktorka Aleksandra Đerić.

U osam sati se služi doručak, od devet počinju psihoterapije, a od deset sekcije - od učenja engleskog jezika, preko gledanja filmova, do programiranja, što su neke nove želje pacijenata, koji, kako su mi sami rekli, dnevnu bolnicu doživljavaju kao drugu kuću. Zajedno uređuju prostor, obilaze sajmove knjiga i muzeje, pripremaju pozorišne predstave.

- Prvo se kroz grupne terapije, a onda i sa lekarima kroz individaulni rad i različite sekcije radi na sticanju samopouzdanja kod obolelih. Na taj način oni od kesica za lekove, kroz nekoliko nedelja, slikaju ovakve slike - kaže ona i pokazuje na zid pun slika njenih pacijenata.

- U Dnevnoj bolnici imamo i ljude koji nikada nisu lečeni, ili ležali u bolnici. Ali imaju neke svoje krize, povlačenja, pa dolaze da prevaziđu tu svoju fazu uz stručnu pomoć - kaže doktorka Đerić.

U hodnicima je gužva, naše komšije, prijatelji ili rođaci čekaju na red za kontrolu ili pregled. Terapeutkinji Ivani, radni dan se nastavlja u Dnevnoj bolnici. Sprovodi nas kroz sekcije - ozbiljne okršaje u šahu ili stonom tenisu, pravljenje čestitki i ukrasa za Novu Godinu.

- A ovde vam je - kaže ona - literalna sekcija.

Tada veruj meni, i ne pitaj više, jer istinska ljubav za reči ne zna…, dopiru do nas Šantićevi stihovi kroz klizna vrata. U sobi u kojoj su samo stolice i stolovi, korisnici Dnevne bolnice čitaju pesme koje su odabrali i prepisali u svoje fascikle.

- Želite li da čujete moju pesmu koju sam pisala sa sedamnaest godina? - pita nas jedna od njih koja sedi na čelu stola i, na neki način, koordinira radom sekcije.

- Naravno.

Jednom kad proleće prestane da se pamti,

I počnu da duvaju vetrovi hladni

Jednom, kada poželiš da odem

I ponesem sve što će te na mene sećati

Otići ću, neću plakati, ali i dalje ću te voleti

I neka me niko u tom trenu,

ne pita kada i kako,

jer, moje srce ne ume da govori

ne ume da kaže koliko voli

i onda kada gubi.

- Baš je tužna - kažem.

- Ali dobro, tada sam imala sedamnaest godina i bila sam tužna - objašnjava ona dvadesetak godina kasnije sa širokim osmehom na licu.

Oko 450 miliona ljudi na svetu, odnosno 83 miliona stanovnika Evropske Unije, ima neku od psihijatrijskih bolesti ili stanja. Jedna od četiri porodice u svetu ima člana sa psihijatrijskim poremećajem. Oko milion ljudi godišnje izvrši samoubistvo.

To je realnost. Realnost koju svi, baš kao i Plavi, često zaboravljamo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu