VICE na granici: Ko su "ratne" a ko "ekonomske" izbeglice i šta oni misle o tome

- Baš nemate sreće - razočarano nam je rekao fikser, ili osoba za kontakt, kad smo stigli u privremeni kamp za azilante, u neposrednoj blizini Šida. Tačnije, na benzinsku pumpu kad Adaševaca, predviđenu za kratki odmor izbeglih iz svojih domova u zemljama gde vlada rat i beda.

Komentar se odnosio na tek desetak parkiranih autobusa, od uobičajenih bar trostruko više, krcatih onima koje su „utovarili" na granici sa Makedonijom, a odatle treba da ih „otpreme" vozom. Na tako željeni zapad, uglavnom Nemačku, možda i idealizovanu u njihovim snovima.

Baš tog dana - šestog posle terorističkih napada u Parizu, naše vlasti su odlučile da ograniče prolaz kroz Srbiju na takozvane „ratne tražioce azila", Sirijce, Iračane i Avganistance. Svi ostali biće deportovani u prvu zemlju ulaska, ili već kako stoji u krutim administrativnim pravilima.

Fotografije: Aleksandrija Ajduković

Na pumpi uobičajena slika, koju već mesecima gledamo, neki u medijima, neki i lično. Poslednje sunce pred najavljenu zimu podiže entuzijazam, suzbijan gomilama usputnih nedaća. Gužva oko automobila gde se pune telefoni, nešto manja oko toi-toi toaleta, ako toaletom mogu da se nazovu ne baš redovno čišćeni plastični objekti.

U onaj pravi, na pumpi, ih ne puštaju. Kažu – čupaju slavine „WC-školjke", prave haos, što je labav izgovor za vrstu rasizma koji se odvija pred našim očima. U Srbiji još dobro prolaze: u Makedoniji ih pelješe, u Bugarskoj mlate, na njih puštaju pse i struju u ogradi, sličnoj kakvom se omeđila Mađarska. I u Hrvatskoj ih biju, tako bar pričaju volonteri-aktivisti, prepričavajući emigrantske ispovesti.

U ovom talasu migracije ima značajno manje visokoobrazovanih, sa znanjem engleskog, pa nam je potreban i prevodilac. Stručnjakinja za arapski, ali ni od kakve pomoći za persijski, odnosno farsi i druge jezike tu zatečenih nevoljnika. Srećom, ovde su mahom Avganistanci, sa znanjem oba, prepoznaju ih naši domaćini po kosim okicama i neobičnim frizurama. Ali i po tome što su mahom udruženi mladići, kako se u ovom mahu odlučuju da izbegnu stanovnici, po Vikipediji „najvećeg izvoznika izbeglica", već tri decenije.

Ali prvi koji se odaziva pozivu „govori li neko arapski" jeste 27-godišnji Mustafa iz Maroka. Na put je pošao sam-samcijat. Mustafa nema nikog ni „preko" da ga sačeka, on je bivši štićenik Doma za nezbrinutu decu, odakle je otišao pravo na ulicu. Bez mnogo škole i cenjenih veština, navikao je da se snalazi od danas do sutra. Već je razmišljao da sebi oduzme život, tolika je nemaština naišla. A onda skupio poslednju snagu i krenuo trbuhom za kruhom, kako se u srećnija vremena zvao rad daleko od kuće.

Odakle mu, onda, novac, koji se, u većini slučajeva, meri hiljadama evra?

- Pet meseci sam boravio u Turskoj, odlazio u džamije na klanjanje, i malo po malo skupio 900 evra - objašnjava čudan i dalek običaj milosrđa. Sad je zaliha pri kraju, ali se nazire i kraj putu. Nije ni čuo za nova pravila Srbije u koju je ušao tog jutra. Više ga brine moguće izmenjeni odnos na pragu „obećane zemlje", prouzrokovan terorističkim napadom. U Nemačkoj želi da stvori nešto svoje, da osnuje porodicu.

Primećujem prevoditeljki da nisam videla mnogo ljudi kako se mole, ni u Beogradu u parku, ni u kampovima u Krnjači i Banji Koviljači, ni u zbegovima u Hrvatskoj. Objašnjenje je bilo da nema mnogo vernika, da ih više oblikuje tradicija, ali Mustafa je drugačiji.

Priznaje da nema dobrih uslova za molitvu, jer ona traži da se prethodno operu ruke, lice i noge, a na usputnim stanicama nije bilo dostupnih česama, ni „čistih" mesta za klanjanje. U vanrednim okolnostima, islam dozvoljava čišćenje zemljom, ali i ona je, mahom, bila „prljava" na svakoj tački gde su se zaustavljali, od grčkih ostrva Samosa i Lezbosa, preko Atine, do Adaševaca, kojima, naravno, neće zapamtiti naziv. Zato je obred sveo na minimum.

Mustafa neće da se slika, i naglo postaje ćutljiv, pa tražimo novog sagovornika. Zna li neko arapski, obraća se prevoditeljka skupini oko punjača za mobilni. Mere je od glave do pete, nepoverljivi, ilustrujući unutrašnje sukobe. Svakih malo dogodi se tuča, objašnjava fikser, ali mi „nemamo sreće" da budemo svedoci istorijskih neprijateljstava.

O prirodi kavgi govori nam malo više grupica Sirijaca, krupnih očiju, oivičenih gustim trepavicama. Sporadično, Avganistanci naprave neko „sranje" (prevoditeljka ne može da se seti srećnijeg izraza), pa Sirijci prosto moraju da reaguju. Biraju primer iz voza, uvodeći nas u priču objašnjenjem svojih običaja.

Oni poštuju žene, prema njima se ophode zaštitnički, baš kao i prema deci. Avganistanci, s druge strane, prvo misle na sebe, pa zaposednu kupee, dok nejač ostave da stoji po hodnicima. Sirijci na to ne mogu da ćute, već ih upućuju u pravila elementarne kurtoazije. Sve se završi tako što ih neki poslušaju, a neki nastave da sede na okupiranim mestima. Fikser nam kaže da nije sve tako idilično, da koškanja bude čim putnici nisu u pokretu. Čim se malo odmore.

Sad već situacija iz našeg ugla deluje beznadežno, niko se više ne odaziva pozivu o razumevanju arapskog. Sedamo u kafe na pumpi, uživo gledamo diskriminaciju, po kojoj neki ulaze u toalet, a neki bivaju vraćeni. Frekvencija je velika, jer među azilantima ima mnogo volontera, humanitarnog osoblja i policajaca. Toalet je pristupačan samo gostima. A na ovoj tački puta, pijuckanje skupih kafa po zakinutom kursu, jeste čist luksuz.

Pored nas seda jedna žena, lepog lica, skrivene kose kapom, i za nju šnalom pričvršćenom maramom. Ona tačno zna gde ide, kao i njena sestra što joj se uskoro pridružuje. Nemačka nije zemlja iz reklama, o načinu kako postupa sa azilantima svedoči brojna rodbina koja se tu skrasila. Nemačka pruža najbolje uslove, od odeće i hrane u prihvatnim centrima, preko najkraće procedure za intervjue, do mogućnosti da se ovde skupe porodice, nauči jezik, postane funkcionalni deo društva.

Pa ipak, onog časa kada bi prestao rat u Siriji, svi bi se vratili u domovinu.

Sada je život tamo nesnošljiv, priča sestra, koja je prošle nedelje krenula iz Damaska. Svakog dana bombarduju naselja (vlada), ono preživelog nameštaja se pljačka (Oslobodilačka armija), potom pripuca vojska ISIS-a, ili se sve ovo odvija drugim redom. Nema struje, vode, hrana je skupa, a nema posla. Oni što „odu da rade na barikadama, vlada pokupi, da budu vojna rezerva". Strahuju za muževe i očeve, decu ne puštaju u škole.

Međutim, odluka da odu je pala tek kad su ostali bez krova nad glavom, bez bukvalno svega. Pozajmili su pare, dobrim delom već potrošene na transport. Imali su „sreću, za razliku od mnogih drugih", da se do Atine prevezu pristojnim brodom.

Drugi pričaju da za 1,000 evra po glavi dobiju gumeni čamac, oružjem bivaju naterani da u njega uđu preko dozvoljenog limita, a da prtljag pobacaju u more. Zato ih mnogo ostane bez lekova i drugih neophodština, zato se toliko dave u plavom Egeju. Dok mi pričamo, deca vršljaju po kafeu – presipaju zemlju iz saksija. Za njih je to sve igra, koja ipak, predugo traje.

Već je jasno da skoro neće doći novi autobusi. Preko radio-veze, policija zna koliko da ih pusti, srazmerno mestima u vozu iz Šida. Komanduje se polazak, raštrkana reka ljudi se sliva u ko zna koja po redu prevozna sredstva. Busevi ih voze do Šida, a odatle idu prazni nazad ka Makedoniji, gde skupljaju nove „platiše", i okreću krug. Unosan biznis, nema šta, zarada na brzaka, premda se ne zna koliko će ovo sve trajati.

U Šidu, nasuprot železničke stanice, buljuk ljudi u dvorištu jedne lepe kuće, nekada u vlasništvu transportnog preduzeća, sada otkupljene od UNHCR-a. Obnovljena je i adaptirana za prihvat „ekonomskih azilanata" koji parolom na ogradi tvrde da su izbeglice kao i svake druge. Da i oni samo žele da odu odatle. Kordon vrlo prijatnih policajaca sprečava ih da odatle izađu. Oni bi u voz, kao i ostali, „srećnici". Povremeno se čuju horski usklici. Da li su naučili šta znači „ubice" ili uzvikuju „UNICEF" ?

Policajac nam objašnjava, mimo ovlašćenja, da su ih vratili Hrvati, jer nisu iz ratom zahvaćenih područja. Neki su vraćeni sa granice (među njima, kažu, ima i povređenih, jer su tučeni), a neki sa stanice u Šidu. Onima izvan liste zemalja sa ekskluzivitetom, „Hrvati ne dozvoljavaju pristup vagonima", kaže.

Trenutak koncentracije na nešto drugo, i u dvorištu se događa nešto što samoironično možemo nazvati „novinarskom srećom". Jedan mladić pokušava da se obesi za metalnu žicu pri dnu jarbola sa zastavom UNHCR. Samo da klecne, da se žica zarije u dušnik, i prekrati mu muke. Policija hitro reaguje, život je prinudno spašen. Već sledećeg momenta, pažnja je usmerana na ubeđivanje „ekonomskih azilanata" da uđu u autobuse i pođu put privremenih prihvatnih kampova, gde će o njihovoj sudbini za par dana odlučivati. Pokušaj samoubistva je već stvar prošlosti.

- Njih nema mnogo, tek šačica ljudi u odnosu na ukupan broj, pa je moguće da će nastaviti put - uverava nas čovek iz Komesarijata za izbeglice. Ali, on ne treba nas da ubedi, već emigrante, kojima je svaki korak unatrag poput smrtne presude. Pregovori traju, uz pomoć prevodilaca na razne jezike, a mi odosmo da proverimo stanje na stanici, gde istovaruju azilante što smo sa njima ćaskali na pumpi u Adaševcima.

Ta slika će mi zauvek ostati u glavi: kolona iznemoglih ljudi, sa malo prtljaga, koju legitimišu uniformisana lica. Kao u ratnim filmovima u scenama pokazivanja „ausvajsa". Svi su vidno u strahu, kao da su nešto nekom, ko zna kada, skrivili.

Policajci su naši, a ne Hrvati, kao što su mislile kolege. Većina prolazi kontrolu, ali neke i vraćaju u ono omraženo dvorište. Smrknute, potištene, uništene…

Nemamo novinarsku propusnicu, pa policajci čekaju komandira da presudi da li smemo da se tu zadržavamo. Komandir je čovek reda, insistira da odemo odatle, ali u njemu ima i prilično ljudskosti. Odgovara, mimo dozvola, da se postupak primenjuje od juče, kada su dobili spisak „nepoželjnih" azilanata. Iz Alžira, Maroka, Bangladeša, Pakistana, Šri Lanke, Konga, Liberije.. Pita se da li je nešto propustio. Neku od zemalja gde vlada haos i beznađe, ali nema rata u smislu kako ga tumači naša vlada i međunarodna zajednica.

„Odbijamo" iz blizine perona, premda komandir nije upotrebio taj izraz, ali je decidiran stav imao baš to značenje. Baš u trenutku kad je na redu „naš" Mustafa da bude legitimisan.

Toliko sam srećna da činim nešto van njegovog tradicionalnog korpusa – šaljem mu poljubac. Istog momenta shvatam da gest nije baš najokej, ali znam da će da razume koliko je dobrih želja u njemu. Sputavam se da mu izbaksuziram strahom da će da ga vrate sa granice. Pomaže mi jeza od radosti, koja se ponavlja kad god se setim prizora.

Anliziramo posle taj „srećni obrt", tu stvar čuda ili božje promisli. Ništa nam logično ne pada na pamet. Samo jasna misao: Mustafa, držimo ti pesnice! Da se dokopaš Nemačke, il kakve slične zemlje, da počneš da radiš, zasnuješ porodicu, i konačno, osetiš toplinu vlastitog doma.

I slika nesuđenog samoubice nam navire na oči. Ali je ona, ipak bleda u poređenju sa slikom Mustafinih leđa, okrenutih policajcima sa listom neželjenih azilanata. Ni oni nisu ništa krivi, niti im je milo što sprovode zapovesti „sa vrha".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu