​Vinston Čerčil je bio rasista, ratni huškač i zagovornik sterilizacije mentalno obolelih

Ko vam padne prvi na pamet kad pomislite na ratnohuškački raspoložene vojne lidere lake na obaraču? Džordž Buš Mlađi? Donald Ramsfeld? Vladimir Putin? Ali šta je sa Ser Vinstonom Čerčilom, inspiracijom za slatkog, pouzdanog psa u televizijskim reklamama za Čerčil osiguranje i čoveka kog je britanska javnost u anketi BBC-ja 2002. godine izglasala za Najvećeg Britanca svih vremena?

Što se tiče nezasluženo cenjenih političara 20. veka, Čerčil se nalazi u samom vrhu. Pre nego što je u 90. godini otegao papke u svom londonskom stanu, Čerčil je postao mnogo raznih stvari: Britanski buldog, premijer koji je "porinuo čamce za spasavanje" koji su Evropu spasli od Hitlera, Tajmov Čovek polovine veka i nepokolebljivi ratni vođa koji je pomogao da se poraze nacisti i osigura sudbina liberalne demokratije koju Zapad uživa danas.

On je bio i čovek koji je Indijce opisao kao "zverski narod sa zverskom religijom", besneo na Palestince kao "varvarske horde koje jedu malo šta drugo sem kamiljeg izmeta" i jednom za svoju voljenu zemlju rekao: "'Očuvajmo Englesku belom' je baš dobar slogan."

Čerčil, rođen kao Vinston Leonard Spenser–Čerčil od oca engleskog lorda i majke američke pripadnice visokog društva, bio je vojničina od glave do pete. Nakon što je diplomirao na Kraljevskoj vojnoj akademiji Sendherst, brzo je protrčao kroz vesele prekomande u Bombaj, Egipat i Sudan. U svom govoru studentima Univerziteta u Bristolu 1929. godine, on je to svoje špartanje kolonijalnom imperijom okarakterisao kao "skakutanje po svetu od jedne uzbudljive avanture do druge" onih dana kada je "Engleska vodila mnogo veselih malih ratova protiv varvarskih naroda."

Ali, hajde da ne dižemo u vazduh čoveka njegovim sopstvenim bombastičnim citatima. Čerčil je dobro baratao zvučnim frazama — borićemo se na plažama i tako dalje sa sajta BrainyQuote — ali, na kraju krajeva, bio je novinar. Kad je kao mladić postao nezadovoljan vojničkom platom, pokušao je da dopuni prihode pišući o svojim putovanjima kao novopečeni ratni dopisnik. Njegovo baratanje činjenicama, međutim, nije bilo baš tako uzorno. U Južnoj Africi, gde je Britanska vojska u Drugom burskom ratu podigla neke od prvih koncentracionih logora za civile na svetu, njegova ocena posle izveštavanja odatle bila je da su logori odgovorni za relativno "minimalnu patnju". (Procenjuje se da je u logorima stradalo oko 26.000 žena i dece.)

U vreme kada je obezbedio sebi mesto u Parlamentu, Čerčil je zaradio 10,000 funti (ili preko 1.000.000 funti današnjeg novca) za govorničke turneje po Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama. Njegov glavni izvor inspiracije? On sam. U City Journal-u, pisac i istoričar Mark Ribling za njega kaže da je "Paris Hilton britanske politike": "Ako je išao na turneju po Africi sa 17 uparenih kofera ili ga je udario auto dok je prelazio Petu aveniju u Njujorku, pisao je i o tome. Njegov život postao je preteča televizijskih rijaliti emisija; gledano u današnjim okvirima, radio je sve da bi postao slavan sem objavio snimak seksa."

Posvećenost sa kojom je Čerčil pristupao sopstvenom privatnom životu i manama on nije ukazivao nikom drugom. Štaviše, delio je nešto zajedničko sa svojim neprijateljima iz Drugog svetskog rata u nacističkoj Nemačkoj: oduševljenje eugenikom. Kao Državni sekretar 1910. godine, Čerčil je od zvaničnika tražio da u razmatranje uzmu sterilizaciju i prevenciju braka ljudi sa mentalnim oboljenjima i smanjenom sposobnošću učenja. "Množenje maloumnih velika je opasnost po ljudsku rasu", napisao je iste godine u dopisu premijeru. Godinu dana kasnije, u Parlamentu se zalagao za uvođenje radnih logora za "mentalno zaostale"; godinu dana posle toga, prisustvovao je prvoj Međunarodnoj konferenciji eugenike u Londonu.

Dajte, molim vas — bili su to počeci dvadeset veka! čujem vas kako kličete. U ono vreme, ko nije bar malo verovao u potkresivanje genetskog stabla da bi se očuvala viša rasa? Ali Čerčilova strast prema eugenici ukazivala je na mnogo veće gađenje prema svakom ko se ne uklapa u ideal veselog belog Engleza koji se budi sa šoljom čaja u ruci a do vremena za večeru kolonizuje Indiju. To će imati smrtonosnih posledica po ostatak sveta.

Na primer: upotreba hemijskog oružja nije bila ograničena samo na Hitlera ili diktatore kao što je Sadam Husein ili Asad. Štaviše, Čerčil je bio rani zagovornik upotrebe otrovnog gasa kako bi se ugušila pobuna Kurda i Arapa u Mesopotamiji pod britanskom okupacijom, na današnjoj teritoriji Iraka. U pismu iz 1920. godine ser Hjuu Trenčardu iz Kraljevskog vazduhoplovstva, on je napisao: "Smatram da svakako treba da nastavite eksperimentisanje sa gasnim bombama, naročito sa iperitom, kojim ćemo kazniti neposlušne domorodce, ali im nećemo naneti teške telesne povrede." U jednom drugom vladinom dopisu, on je rekao: "Izričito se zalažem za upotrebu otrovnog gasa protiv necivilizovanih plemena", mada istoričari tvrde da je uglavnom mislio na suzavac, a nema mnogo dokaza da su Britanci na kraju uopšte koristili hemijsko oružje na Bliskom istoku.

Tridesetih godina prošlog veka, Britanski Parlament je razmišljao o tome da Indiji, najvećem dragulju u svojoj kolonijalnoj kruni, dodeli neki oblik nezavisnosti. Čerčil se tome oštro protivio, povevši dugu agresivnu kampanju koja je — čak i tada — izazvala pozornost ljudi uverenih da je na granici demokratskog i na granici totalitarizma. Nije bez razloga da se ova decenija smatra Čerčilovim divljim godinama — po kratkom postupku proteran iz političke elite, naširoko je smatran beznadežno van dodira sa stvarnošću kad je u pitanju Indija. I mada Gandi apsolutno nije bio svetac, nije to bio ni Čerčil, koji je za opštu patnju u tadašnjoj koloniji rekao: "Zašto bismo u ovom trenutku nametali neškolovanim rasama Indije isti onaj sistem čije se nepogodnosti sada osećaju i u najrazvijenijim zemljama, Sjedinjenim Državama, Nemačkoj, Francuskoj, pa i samoj Engleskoj?"

Iako je kasnije ublažio stavove prema Gandiju, jasno je do znanja stavio šta misli o tom nepriličnom kolonijalnom sužnju na jednom političkom sastanku 1931. godine: "Alarmantno je i mučno gledati gospodina Gandija, tog buntovnog pravnika iz Midl Templa, koji se sada izdaje za fakira kakvi su dobro poznati na Istoku, šetkajući se polugo stepenicama Kraljevske palate." Džon Čarmli, istoričar koji je napisao knjigu Čerčil: Kraj slave, za BBC je rekao da su "čak i za većinu konzervativaca, a kamoli liberala i laburista, Čerčilovi stavovi o Indiji između 1929. i 1939. godine bili prilično odbojni."

Nije to bila samo lična osveta protiv Gandija — kako navodi naučnik Samar Atar, Čerčil je takve stavove gajio prema svakoj grupi domorodačkih naroda koji su pokušali da se izbore za pravo na sopstvenu zemlju. U Palestinskoj kraljevskoj komisiji — poznatijoj kao Pilova komisija — Čerčil je 1937. godine svedočio o pravu Britanije da odlučuje o sudbini Palestine: "Ne priznajem… da je velika nepravda učinjena crvenim Indijancima Amerike ili crncima Australije. Ne priznajem da je ovim narodima učinjena nepravda time što je nadmoćnija rasa, viša rasa, civilizovanija rasa… došla i zauzela njihovo mesto."

(Njegova agresija odražavala se i na geopolitičku neozbiljnost dok su se prekrajale državne granice između naroda u sporu. Čerčil je prilično mnogo pio dok je donosio političke odluke čije su se posledice na Bliskom istoku osećale decenijama kasnije. Postoji razlog zašto se iskrzana granica između Jordana i Saudijske Arabije zove "Vinstonov štucaj.")

Čak i usred svoje velike vojne bitke sa nacističkom Nemačkom, Čerčil se nije baš ponašao kao dostojanstveni vođa kakvim se smatra danas. Državu Bengal u sastavu Indije je 1943. godine pogodila velika glad, što je na kraju dovelo do oko tri milion smrti. Iako su britanski zvaničnici telegramima tražili pomoć, Čerčil je ostao neumoljiv. Pomoć ništa ne bi promenila, procenio je on, a Indijci su sami krivi što se "razmnožavaju kao zečevi". Kako je britanski državni sekretar za Indiju zabeležio u svojim dnevnicima: "Nisam mogao da mu ne pomenem da ne vidim veliku razliku između njegovih i Hitlerovih stavova… Uopšte nisam siguran da je po tom pitanju Indije on uopšte pri zdravoj pameti."

Ali šta je sa ratom koji je zapečatio Čerčilovu reputaciju kao najvećeg britanskog vođe? Čerčil ni tu nije ostao neukaljan. Istoričar Ričard Overi tvrdi da nije Hitler bio taj koji je prvi započeo neselektivno bombardovanje civila. Ne, bio je to Čerčil, koji je, odmah nakon što je preuzeo premijersku dužnost od Nevila Čemberlena 1940. godine, jasno stavio do znanja da ne oseća nikakav "prigovor savesti ili pravne prepreke" kad je u pitanju bombardovanje.

Nemački istoričar Jirgen Fridrih takođe je kontroverzno opisao savezničko bombardovanje gradova kao što su Drezden, Hamburg i Keln kao ratni zločin za koji Čerčil nikad nije odgovarao na sudu. Fridrih kaže da je u tom bombardovanju ubijeno više od 635.000 civila, uključujući i oko 75.000 dece — a mnoga bombardovanja sprovedena su na manjim gradovima od veoma male strateške važnosti. Fridrih nije usamljen u tom mišljenju — nemački pisac Ginter Gras takođe je verovao da je bombardovanje Drezdena za sebe ratni zločin.

A što se samog Čerčila tiče? Čak i usred vođenja rata, najviše je računa uvek vodio o samom sebi. Dok su nemačke bombe padale po Britaniji tokom Blica, svojim privatnim sekretaricama je naložio da mu sakupe njegove zvanične dokumente na gomilu kako bi na njima mogao da piše svoje memoare. Ugovor za knjigu o Drugom svetskom ratu koji je usledio bio je rekordni —obezbedivši mu 27,5 miliona dolara u današnjoj vrednosti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu