​Zašto niko ne suspenduje srpski fudbal?

Kada je vlada Grčke juče donela odluku da se fudbalsko prvenstvo suspenduje na neodređeno vreme zbog najnovijeg sukoba na stadionu gde su se fizički obračunali navijači Olimpijakosa i Panatinaikosa, na šta se nadovezala tuča fudbalskih čelnika na sastanku lige, bio sam u fazonu – „jebote, ovi imaju muda". Međutim, taj balon je pukao već danas, jer su Grci suspendovali fudbal zapravo na svega nedelju dana . Činjenica je da se još se nije pojavio taj koji će u neuređenom sistemu stati na put navijačima, odnosno huliganima. Izjave poput „možemo samo da se divimo Grcima" imaće nekog smisla tek kada Grci sprovedu dugo odlagane mere bezbednosti čiji je cilj obračun sa huliganima. Ipak, činjenica je da se u svim zemljama koje imaju probleme sa navijačima nešto dešava, dok je u Srbiji to tema koja je uvek u zenitu, ali se nikada o njoj ne razgovara, a kamoli deluje po tom pitanju.

Turci su u dva navrata kaznili navijače Fenerbahčea i ulaz omogućili samo navijačicama i deci i to, verovali ili ne, zbog psovanja na utakmici! Sličnu kaznu morao je da izdrži i Juventus kada su navijači pevali uvredljive pesme na račun Napulja. Mnogo je primera u kojima su tribine određenih klubova bile zatvorene i po celu polusezonu zbog incidenata.

Dok se u Grčkoj i državni vrh trenutno bavi zaustavljanjem fudbala, u Srbiji u isto vreme nismo dobili nijednu reakciju na potezanje prangije u svlačionici Novog Pazara . Navodno je dogovoreno da se utakmica između Rada i Novog Pazara završi rezultatom 1:0, pa je defanzivac Pazaraca Žarko Udovičić umalo platio glavom jer je promašio penal u finišu meča. Sem Novog Pazara, koji je najoštrije osudio taj događaj (jer moraju), i samog igrača koji je otkrio da neće tužiti napadača, izostale su reakcije FSS-a, pa i državnog vrha. Kao da to što je utakmica nameštena nije dovoljno za osudu, valjda po sistemu „navikli smo, pa šta", neka tamo budaletina je odlučila da vitla pištoljem u svlačionici bez ikakvih posledica, jer je ulio toliki strah Udovičiću da mu je dovoljno da se zadovolji samo ispisnicom iz kluba kako bi mogao normalno da nastavi sa svojim životom.

Ako bismo išli hronološki unazad, nije mnogo vremena prošlo od prethodnog incidenta koji je zaslužio rigoroznu kaznu. Upadanje navijača u svlačionice sve je češća pojava i ako to već smatramo standardnom pojavom u taboru „večitih", godine prećutnog odobravanja takvog vida nasilja omogućile su to i navijačima Radničkog iz Kragujevca koji su u decembru napali Vuka Sotirovića . Sve se završilo na tome da su i klub i FSS osudili krivce i izrazili nadu da će pronaći i kazniti krivce. Krivce koje su sigurno mogli da pronađu.

Fudbal u Srbiji se odavno igra samo iz nekakve koristi, procenat pravih navijača na stadionu je mizeran jer je potrebno nešto više od suludog entuzijazma i blage doze mazohizma da se prati kotrljanje lopte po grbavim terenima. Predsednik FSS je u opštem ratu sa svima, zbog čega ni reprezentacija nema podršku. Uprkos tome što domaći fudbal ne interesuje nikoga, izostaju radikalni potezi koji bi u ovom trenutku mogli da postanu realnost, više nego ikad do sad. U trenutku kada titula šampiona nema više apsolutno nikakvu vrednost jer u Evropi godinama imamo ulogu statiste, a prošlogodišnji primer Zvezde koja zbog finansija nije mogla ni da izađe u Evropu, potvrđuje u kakvom smo problemu.

Sad se ponovo vraćamo na pitanje – da li je u pitanju strah ili nešto drugo?

Kako drugačije objasniti slučaj Ivana Bogdanova koji je praktično izbacio Srbiju iz jednog kvalifikacionog ciklusa da bi se četiri godine kasnije, uprkos zabrani prilaska stadionu, našao na terenu JNA na utakmici protiv Albanije , odakle je ljubazno poveo navijanje kada je procenio da ne mora nikome da ulubi glavu. Služi li bilo čemu Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama ili on postoji tek pro forme?

Ako već pokušavamo da se ugledamo na Grke, treba istaći da su tamo fudbalski derbiji odavno zatvoreni za gostujuće navijače. Ovo je, takođe, treći pokušaj ove sezone da se fudbal u Grčkoj stopira. Ne treba biti previše inteligentan i racionalan da bi se objasnio pokušaj da se to primeni u Srbiji.

Nerealno je možda bilo očekivati da se 1999. godine zaustavi fudbal kada je na 113. večitom derbiju ubijen Aca Radović. Četiri meseca pre toga, okončano je bombardovanje, država se nalazila na prelomnici rušenja jedne diktature, ali se u međuvremenu nije mnogo toga promenilo. Navijači su nastavili da se ubijaju međusobno, što za mnoge ne predstavlja problem dokle god ti sukobi ne izlaze iz tifo sveta. Po principu „nek' se kolju međusobno", zvaničnici se nadaju da bi međusobnim egzodusom mogao da se reši višedecenijski problem.

Više nas ne košta skupo samo organizacija večitog derbija, već i svako potencijalno gostovanje u Novom Pazaru koje zahteva ogromno prisustvo žandarmerije, kao i dueli Rada i Novog Pazara. Ako su Juve i Fenerbahče mogli da budu kažnjeni zbog psovki i uvreda, zašto ne možemo klub sa Banjice da suspendujemo zbog „nož, žica, Srebrenica"? Ili da zatvorimo novopazarsku tribinu jednom za svagda pošto se na njoj, usred države u kojoj živimo, čuju povici za samostalnost, provokacije srpskog naroda i sve ostalo što ide uz taj asortiman? Ne znam kako bi Superliga izgubila na kvalitetu ako bi se to desilo. Nije da se radi o nekom redovnom učesniku evropskih takmičenja koji šalje dobru sliku u svet.

Baš naprotiv. Zbog toga o nama i kolaju poznate glasine da smo primitivci, zato što ne umemo da se izborimo sa ovakvim stvarima.

Kada su "grobari" zapalili Marakanu, disciplinska komisija FSS je kaznila Zvezdu jednom utakmicom neigranja pred navijačima zbog loše organizacije utakmice, a Partizanove sa samo dva meča. Najavljivane su radikalne kazne, a na kraju se sve po običaju svelo na jednu packu, po sistemu "nadam se da se ovo više neće ponoviti". Pa ponoviće se, i ponavlja se već 20 godina.

Što pre krenemo da se na ekstremističke istupe i vidove nasilja suprotstavljamo podjednako radikalnim reakcijama, to ćemo pre uvesti neki red. Ako može tim poput jednih Rendžersa da završi u najnižoj ligi škotskog fudbala zbog finansijskih mahinacija i bankrota, šta nas sprečava da to učinimo i sa Crvenom zvezdom? Rendžersi su makar bili redovan učesnik Lige šampiona, a Zvezda tom takmičenju nije ni prišla u ovom sadašnjem formatu. Ako može San Siro da se zatvori za navijače, zašto ne bi mogli i Marakana i JNA? Ako je grčkim gostujućim navijačima zabranjeno da prisustvuju derbijima, šta više treba da se dogodi da bi se sprečila ekstremistička grupa iz Novog Pazara da provocira i pravi nerede na sportskim manifestacijama? Da li treba sledeći put da povuku obarač?

Političari prethodnog režima su bili dobro upućeni u moć navijačkog pokreta, ali smo i svi bili svesni koliko navijačka podrška može da znači u rušenju jedne diktature. Zbog toga zameranje navijačima u velikoj meri može da znači i gubitak vlasti, jer se radi o dobro organizovanom pokretu sposobnom da prevrne državu naglavačke.

Naši klubovi nemaju nikakav uticaj u inostranstvu. Ne bi nedostajali nikome na internacionalnoj sceni. Ne postoji neizostavan deo fudbalskog karavana. Izbacivanjem Novog Pazara, Radničkog iz Kragujevca ili nekog trećeg, ne bi se ni najmanje izgubilo na kvalitetu lige. Ali problem je preseći i zameriti se nekome. Napraviti taj prvi korak koji će pokrenuti razrešenje evidentnog problema.

Verujem da niko na svetu ne bi želeo više od mene da se srpska Superliga ukine istog momenta ili makar da Zvezda zaigra u najnižem rangu kako bi se završila decenijska agonija i grcanje u dugovima. Kod nas tako nešto deluje kao utopijsko razmišljanje jer bismo za početak morali da razrešimo dilemu – da li su huligani jači od države ili su deo državnog aparata poslednjih 20 godina? Kada budemo imali odgovor na to pitanje, onda će nam neke stvari biti mnogo jasnije. Do tada, možemo samo da lajemo na zvezde.