Moj buran život od psihologa do psihologa

Po prirodi sam povodljiva i neodlučna. Toliko, da mi se često desi da nekoliko puta promenim smer kretanja dok se ne opredelim na koju ću stanicu gradskog prevoza. Ne znam otkud to, iako mi nije mrsko da kopam po sebi, ali do granice kad introspekcija kreće da boli.

Ako upadnem u neki emotivni problem, teško mi je da ga sama rešim, već tražim pomoć prijateljica. Onda ipak uradim po svome, linijom manjeg otpora, što moje savetodavke dovodi do ludila.

„Sledeći put nemoj da se žališ kad te odnos sa Jakšom skenja" rekla mi je nedavno drugarica Senka, nakon što mi je pomogla da spakujem partnera i SMS-om mu dojavim da se kući vrati isključivo po stvari. A zatekla ga sledećeg dana kako se baškari po krevetu, u ranim popodnevnim satima. Kao da se ništa nije dogodilo.

Osećala sam se glupo, pa krenuh u kontranapad – a zašta prijatelji inače služe? No da se izjadaš, isplačeš na ramenu, nađeš podršku u kuknjavi.

E, vala, za to platiš pa klatiš, bar dva somića za psihologa.

Zaboravih da kažem da sam i škrta, a baš iz tog razloga se ne bih dohvatila džepa za psihološku seansu (kao ni za pozorište, koncerte, muzeje…). Zato koristim sve socijalne fore tražeći državne i stručnjake pri nevladinim organizacijama, a ne prezam ni od razgovora s popovima. I tako, brat-bratu, celog života sa izvesnim preskocima, kad su mi saveti „mudrijih" bivali najpotrebniji.

Taj običaj traje od puberteta, kad me je otac vucarao po specijalnim ustanovama. Smatrao je da mi nešto ozbiljno fali, čim lažem, skitam, pijem, ne uklapam se u standarde. Tada je doca – neuropsihijatar, ipak utvrdio da „nisu potrebni lekovi" (ma nemoj, sa 14 godina) i uputio me psihologu, čije je zvanje i znanje na nižoj ceni u takvim institucijama.

Foto: aaron.bihari

/ Flickr

Volim da pričam o sebi, i da me neko sluša, što nije ništa ekskluzivno. Pa mi je to i prijalo, kao i rešavanje testova ličnosti. Sećam se svog samozadovoljstva u osećanju da briljiram u zataškavanju društveno neprihvatljivih osobina u jednom od tih samoanalitičkih formulara.

I šoka kad sam shvatila da sam upala u zamku koeficijenta koji utvrđuje stepen iskrenosti. Majku im njihovu, kako su pokvareni! Ne može čovek/dete da ih isfolira.

I ćaleta su uhvatili u krivini: i on bi trebalo da preispita svoje stavove i ponašanje. Ovo nije dolazilo u obzir, pa smo batalili posete stručnjacima. A ja pala u depresiju dugu 6 - 7 godina. I ugojila se triput toliko kilograma.

A kad sam ga konačno pronašla, trčala sam i držala dijetu i uspešno se samoizlečila. U stvari, biće, samo – zalečila, jer tada krećem sa novim nizom „pogrešnih" frajera.

Taj što sam zbog njega od „đide" (osobe koju je lakše preskočiti no zaobiči), postala neko gotovo normalne građe, bio je heroinski zavisnik. Zavisniji više od fazona, no od same materije, što me je svejedno stavljalo na drugo mesto u emotivnoj hijerarhiji.

Vucarali smo se par godina, nisam imala snage da presečem dok nisam srela drugog, ovaj put alkoholičara. Princip je bio isti, a sve ostalo nijanse, s tim što je ovo trajalo skoro dve decenije.

Trajalo bi, možda kraće, da nisam imala duhovnika, što je crkvena zamena za psihologa. Termin koji u hrišćanstvu menja „izneti svoje probleme", je „ispovest", a oba imaju za cilj poboljšavanje kvaliteta čoveka. Međutim, pravoslavlje zagovara trpljenje, što se izbegava u nauci o ljudskoj ličnosti na ime ugađanja sebi.

Ali, ja sam već dobrano bila zagazila u dogmu o žrtvi. Trpen-spasen, tako se veruje, pa proćerdah silno vreme u ulozi stradalnice, sa dozom samosažaljenja koje sam uspešno delila sa prijatelj(icam)ima.

Potražila sam i „drugo mišljenje", kod specijalizantkinje u geštalt psihološkoj tehnici. Za tri besplatna termina, dođosmo do njenog stava da joj je moj tadašnji partner simpatičan. Iz nje je progovarao strah od prekidanja veza, pa je težila da ga na mene prenese.

Ipak sam ga na kraju ostavila, ali tek kad sam našla trećeg, alkosa i kockara. Ili, da udovoljim njegovom izboru reči: „kontrolisanom" zavisniku i „strasnom ljubitelju on-line i face-to-face preferansa".

Dobro, nisam ni ja bila cvećka, duvala sam, pa se razbijala. To mi je sužavalo polje svesti, smanjivalo mi ambiciju i činilo me periodično nervoznom. Pravilo me još neodlučnijom. I tada kreće epopeja sa novim talasom faktora/aktera duhovne rehabilitacije.

Preko jedne NVO nađoh prvu u nizu psiholoških pomoći u ovom životnom dobu. Izložih joj muke i dileme, vezane za partnera i travu, ona sasluša… i klisnu na more. Kad sam već započela proces, nisam je čekala skrštenih ruku. Prijavih se u program anonimnih alkoholičara (anonimni narkomani, u šta duvanje pre spada, bili su mi dosadni).

Oni su super, ali imaju pravilo da u prvo vreme (godinu-dve, valjda) ništa ne treba krucijalno da menjaš u svom životu, dok ti se ne razbistri glava. Imaju i pristup „12 koraka" rada na sebi, gde ti u napretku pomaže mentor (sponzor, kako je trapavi prevod sa engleskog). Pomoglo mi je, nije da nije, pa ostavih duvku, ali ostah zavisna od njega. I svih problema koji uz njega idu.

Utom se moja psihološkinja vratila sa mora. Pozdravila je moju promenu prve navike, i prešla na sanaciju druge. Dala mi je REBT (racionalno-emotivno-bihejvioralno terapeutsku) alatku analize onog što me rastrojava. Pod „a" - napišeš šta se faktički desilo u spornoj situaciji, pod „b", šta si tada mislio i osećao, a pod"c" – šta je tome prethodilo.

Ovo mi je bilo dragoceno da shvatim da nisam histerično ljubomorna, već sa osnovom. Da nisam dežurni krivac, već on spretno zamenjuje teze. Da nisam luzerka, već život uređujem po svome. Avaj, tad smo se već previše zbližile, postale najbolje drugarice. Kad je uvidela grešku, ona je mene ostavila i na rastanku mi predočila da sam sebična, egocentrična… tipična jedinica.

To me je žacnulo, ali i bilo važno kao pogled sa strane na moju malenkost. Ipak, nisam znala šta ću tačno sa tim saznanjem, pa nađoh drugu terapeutkinju, pri drugoj NVO.

Ona mi je baš legla, jedina njena misija je bila da me osnaži, shodno prirodi udruženja. Njen mettod je bio psiho-drama. Izlazila bih odatle laka kao leptir, dovoljno jaka da se ponovo upustim u istu vezu, prekinutu u međuvremenu.

Onda je došlo leto, kad se muke razveju same po sebi, a s jeseni je ona prestala da radi u toj organizaciji.

Taljigala sam neko vreme, i bolje od toga, nošena do tad nepoznatim samopouzdanjem. Usledila je restrikcija vutre na državnom nivou, čija posledica beše trajno prekidanje konzumacije. To je opet bila pomoć sa strane, ali najznačajnija od svih prethodnih. Odjednom dobih toliko volje i želje, da mi je ovaj jedan život postao tesan, a dan prekratak.

Išlo bi to na bolje i bolje da nisam vukla breme sad već skoro pa petogodišnjeg ljubavnog odnosa. Sa sve pogubnim njegovim navikama nerada, zamene noći i dana, nedostatka ciljeva i planova.

Uspevala sam da kuliram, ali iz zore u zoru dešavao bi se isti scenario. Ja se probudim delimično naspavana, a on polupijan tipka po kompjuteru. Oslabljenog mehanizma kontrole, zadevala bih svađe: ja više ovako ne mogu. Kako da ujutru ustanem orna da zaradim za oboje?

Tad se odlučih za poslednji korak, za savetovalište za brak i porodicu. Ono se odnosi na oba činioca veze, ali, za početak, reših da odem sama. Možda će mi konačno pomoći da presečem, da prestanem da se klackam između „hoću" i neću".

Pred kraj jednoipočasovne seanse, u kojoj joj sasuh celu svoju prošlost, ona mi reče: „A da li ste razmišljali zašto donosite te autodestruktivne izbore?". Pogodi me kao maljem u glavu, baci u senku raniju konstataciju da se zavisnici mogu trgnuti samo ucenom: ja ili porok. Ako i tada uspe.

Znam ja ovo drugo dobro, prošla sam već dve ture odvikavanja sa prethodnim partnerom, odnosno, samo početke, dok se njemu išlo. Ali, kako da stanem iza svog ucenjivačkog stava (sve i da sam pristalica ucena), kad sam od edikt od muškaraca. Kada se bojim da ostanem sama, prokleta jedinica, bez ikog u rodu, bez kučeta i mačeta? Kako da prestanem da donosim te samorazarajuće odluke? To mi nije rekla, jer je vreme isteklo.

Sledeći susret je zakazan za oko mesec dana, tako vam je u državnim ustanovama. Već sam se ozbiljno kolebala da li da odem, pa ipak odlučih, 'ajde da probam još jednom. Osim što se slatko nasmejala na priču o pakovanju, i afektivnom isterivanju iz kuće mog zabludelog čoveka, ne znam da li mi je išta kazala vredno pomena.

Sad sam opet na početku, niko mesto mene ne može da donese odluku. Ni drugarice, ni psiholozi, ni popovi. A kako mogu sama da prelomim, kad se po pet minuta dvoumim na koju ću stanicu autobusa da krenem? Kad svom partneru uzimam za dobru stranu što je toliko puta bio tema mojih tekstova, pa posredno doprineo jačanju kućnog budžeta? Kako, osim da potražim asistenciju stručnjaka.

Moraće moj čovek onda još više da me muči, da još o njemu pišem. Jer, možda kad platiš, psiholog se više fokusira na problem.

Ne znam, dosad to nisam probala.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram