Zašto smo svi ubijali naše Simsove?

Kada se pojavila tokom dvehiljaditih, igricaThe Simsje postala jedna od najprodavanjih igrica na PC-iju ikada. Ukoliko spadaš u jednog od izuzetno retkih koji je nisu igrali, evo kratkog opisa: simulacija života gde kontrolišeš sudbine Sims likova koje sam napraviš. Pa tako od njih praviš aljkave ljude, glumce ili bogate biznismene sa po sedam spavaćih soba.

Ali, za mnoge od nas, ova igrica je podrazumevala sate i sate smišljanja ekstravagantnih načina na koje bismo ubili te iste Simsove.

Još od pojave video igara, zabrinuti roditelji i stručnjaci su koristili njihovo postojanje kao žrtveno jagnje za sve bolesti društva. Ako su vašoj deci potrebni časovi kontrole besa iako imaju samo deset godina - okrivljuju se video igrice, a ne nasilnici koji ih okružuju u školi. IgricaThe Sims se nije često pominjana u ovakvom kontekstu, ali kad malo bolje razmislim možda bi trebalo da bude?

Pomalo je neprijatno kad samo pomislimo na sva virtuelna klanja koja smo počinili nad pikselizovanim likovima. Zašto smo osećali želju i potrebu da ih sve smaknemo?

Pre nego što sam u celu problematiku uronila malo dublje, Moja prva pretpostavka je bila da je jednostavno svima bilo zabavno da ubijaju svoje Simsove. Od namerno izazvanih požara tokom spremanja večere do električnih nesreća tokom kupanja, smrt u Simsovima je komična, što je očigledno razlog zašto uživamo u eksperimentisanju i smišljanju novih načina da likovi koje mi kontrolišemo nestanu?

Nije mi se sve činilo baš tako jednostavno pa sam rešila da odgovor potražim od bivših igrača ove igrice. Postavila sam kratak status na Fejsbuku i napisala pitanje svojim prijateljima da li je neko od njih bio strastveni igrač Simsa. Na moje iznenađenje, dobila sam gomilu odgovora. Jedan od mojih prijatelja je napisao "Rosebud;!;!;!;!;!;!;!;!", šifru za varanje koju smo svi koristili da se obogatimo i dobijemo hiljadu simeleona (valuta u Sims svetu). Drugi prijatelj je napisao "SPREMAN SAM DA GOVORIM OTVORENO O OVOME". Osetila sam se kao da sam otvorila Pandorinu kutiju zavisnika od ove igrice, pa sam skupila svoja otkrića i odnela ih Adamu Lobelu – dizajneru igrica i stručnjaku socijalne psihologije koji trenutno predaje na Univerzitetu u Ženevi i član je GEMH (Games for Emotional and Mental Health) labaratorije u Holandiji. Zamolila sam ga da malo ispita svedočenja mojih prijatelja.

Rekla sam Adamu da iako nisam to očekivala, bivši igrači Simsa su mi rekli da nisu voleli da ubijaju svoje karaktere već da ih gaje i gledaju kako se razvijaju. Ja sam takođe imala svoje mega uspešne Simsove do kojih mi je neizmerno stalo i bila bih tužna kad bi umrli, ali u isto vreme sam osećala želju za eksperimentisanjem i želju da saznam šta će se desiti ako uklonim merdevine iz bazena ili ostavim svog Simsa dugo u sobi bez vrata.

Adam je istakao da prvo moramo da uzmemo u obzir motive igrača, naročito u kontekstu igrice kakva je The Sims. "Neki ljudi će igratiThe Simsjer im se dopada da budu odgajvači," objašnjava. "Drugi će ga možda igrati jer vole da eksperimentišu sa raznim stvarima i pomeraju granice".

Rekla sam Adamu da se moja strast za ubijanjem Simsova suprotstavlja mojoj nežnoj prirodi, jer postajem depresivna čim pogledam iole tužan film. Adam mi je objasnio da je The Sims za mene predstavljao eksperiment sa mojom drugom stranom ličnosti koja se ne uklapa sa mojim glavnim osobinama. Moj prijatelj Vil iz Melburna mi je na primer rekao da nije preterano uživao u ubijanju karaktera, koliko u tome da je želeo da vidi šta će se desiti ako skrene sa osnovne putanje igrice.

"Uvek se vezujem za moje male čovečuljke," rekao mi je. "A opet, definitvno sam koristio izbrisaću-merdevine-iz-bazena opciju. Pretpostavljam da mi je motivacija za to bila da vidim koliko će dugo karakter izdržati pre nego što se udavi, kao i posmatranje reakcija njegovih voljenih kada lik premine. Takođe sam obavljao ubistva da bi se pojavio Kosač i da bi neko drugi od mojih karaktera mogao da ga zavede."

Sudeći po mojoj konverzaciji sa Adamom o igrici The Sims, izgleda postoji dosta veza između smrti i zavođenja. Lizi, studentkinja iz Londona mi je na primer rekla da se njena igra završi uvek na "ovaj ili onaj način".

"Imala sam jednu strava crvenokosu porodicu i mnogo sam ih volela jer su se svi slagali i definitvno sam gajila neku idiličnu tendenciju", kaže onda. "A onda, sa druge strane, dobijem želju da im sve sjebem i doživim igračku katarzu zbog toga".

Pitala sam Adama da li su sva ova iskustva, uključujući i moje - normalna. Rekao je da je sve to ilustracija toga kako su igrice generalno idealna istraživačka oblast za našu psihu. "To je suština filozofije preko koje pokušavamo da utvrdimo benefite gejminga," kaže on. "Pokušavamo da gledamo na njega kao na bezbedno mesto za emotivni razvitak i razotkrivanje sebe."

Na kraju krajeva, ako si jedan od gomile igrala koji je ubijao svoje kreacije tokom velikog Sims procvata u ranim dvehiljaditim, postoje šanse da nisi prekriveni ubica. A ko zna šta bi postao da te ljude nisi ubijao, u igrici.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu