​Završio sam faks u Srbiji ''na bubicu''

Studenti prepisuju, tu nema dileme. Mnogo prepisuju i dobro to rade. To je postalo toliko učestalo da ne bi bilo nimalo čudno kada bi na osnovu zakona o visokom obrazovanju studentima bilo zagarantovano pravo na prepisivanje, što i nije nemoguće ako uzmemo u obzir vrednosti koje propagiraju pojedine ličnosti sa domaće političke scene.

Moje znanje o prepisivanju je nikakvo. Okej, imao sam par izleta u srednjoj školi, ali u istom tom periodu sam i mislio da ću postati didžej i da mogu da smuvam ribu vozeći skejt, tako da to neću da računam. Mogu reći da ne prepisujem, što ne znači da sam nešto specijalno pravdoljubiv i da imam razvijen moral (aman, školujem se za novinara u Srbiji), već da sam potpuno nesposoban.

Probao sam da prepisujem tokom jednog ispita. Sećam se da je u pitanju bila neka podela sa kojom nisam mogao da se nosim, pa sam je napisao na parčetu papira veličine rizle. Dok profesorka nije gledala, brzo sam iz džepa izvukao takozvanu "puškicu" i stavio je ispod prvog dela testa. Nakon nekoliko minuta sam je premestio ispod drugog dela testa.

Kako je vreme prolazilo, moj govor tela je sve više odgovarao Kolumbijcu koji pokušava da prokrijumčari kokain na aerodromu Hitrou, tako da sam na kraju odlučio da neotvoreni papirić sa podelom bacim što dalje od sebe. Preskočio sam problematično pitanje.

Tehnike prepisivanja su raznovrsne. Oduševio sam se kada sam video da još uvek ima onih old skul prepisivača koji nabiju čitavu knjigu u klupu. Ima i onih koji koriste moderne tehnologije kako bi im babe zalepile koju hiljadarku u indeks. Ubacivanje čitavih word ili pdf dokumenata u smartfon i satovi sa displejem su kul, ali takođe mogu privući dosta pažnje. Tehnika koja je mene najviše zainteresovala je prepisivanje uz pomoć bubice ili, što bi u Nišu rekli, "na bubicu".

Prepisivanje na bubicu je prefinjeno, čisto (tehnički, ne higijenski) i, ako ste baš dobro uigrani, gotovo da ne postoji šansa da vas uhvate. Kako bih saznao više o ovome, otišao sam na jedini sajt gde na jednom mestu možete naći pištolj, dilera, maloletne Tajlanđanke i bubice – Fejsbuk.

Naišao sam na nekoliko profila i stranica koji se bave iznajmljivanjem bubica. Upoređujući cene (hiljadu dinara za rentu) i čitajući oglase sa sloganima poput "Ukoliko vam se ne uči, a studentska etika nije relevantan faktor za vas, nudimo vam lak način da položite ispite", mislio sam da ovaj posao cveta. Ali možda nisam bio u pravu. Mnogi od ovih profila uopšte nisu bili aktivni. U prilog tome je išla činjenica da na moja pitanja nisam dobio odgovor ni u vidu onog "seen". U čemu je bila fora? Da li je moguće da je ovo već prevaziđeno? Šta se sada radi? Hipnoza?

Malo sam se raspitao i saznao da je cena bubica pala, pa se ljudima više isplati da kupe jednu, nego da iznajmljuju. Preko sajta Kupujem-prodajem ova spravica se može nabaviti u proseku za 1,500 kinti. Ukoliko želite nešto bolje i profesionalnije (naravno uz malo višu cenu), možete otići na sajtove Balkanski špijun ili položi-ispit.com. Tamo se pored bubica koje dolaze sa detaljnim uputstvom za korišćenje, mogu naći prisluškivači, uređaji za promenu glasa, kamere u obliku priveska za ključeve, hemijske i ostala Bond oprema.

Veličina bubica uopšte nije problem. Prosečne dimenzije su 3x3 milimetra i, kada je jednom nabijete u uvo, niko ne može da je vidi. Student (ili tajni agent amater) samo treba da izabere da li će uzeti bluetooth bubicu ili onu, kako je prodavci na sajtu zovu, sa štap petljom. Bluetooth predstavlja bolji izbor jer kod nje nema petljanja oko kablova i ostalih gluposti.

Zato sam odlučio da informacije dobijem od pravih igrača – profesionalaca koji su došli do kraja studija upravo uz pomoć bubice. Ostalo im je još nekoliko ispita do kraja, pa su zamolili da njihova imena i naziva fakulteta ostanu anonimni. Dobra deca, ne žele da diskredituju instituciju koju pohađaju. Ali zbog lakšeg snalaženja kroz tekst, i u duhu špijunske tradicije, zvaću ih objektima (O1, O2, O3 i O4)

- Prvo moraš da preciziraš signale sa tipom koji će da ti čita odgovore, objašnjavaju mi dok sedimo u pivnici i naša garderoba polako poprima miris prženih girica. Kažu da se najčešće odlučuju za blago kašljucanje kako bi signalizirali svom saučesniku sa drugog kraja linije kada da stane, uspori ili se vrati na prethodnu rečenicu.

Nakon toga idu klasične provere baterije, jačine zvuka, podešavanja automatskog javljanja i ostale tehnikalije. Prijemnik koji ide uz bubicu bi trebalo da stoji što bliže njoj, dakle negde u predelu vrata, pa preporučuju da se u tim prilikama obuče neki veći duks. Kada sve to funkcioniše kako treba, onda se kreće na ispit.

Glavna je fora ispričati pitanja svom pomagaču.

- Najbolje je da iskoristiš gužvu dok se još dele testovi, da mi ih tada izdiktiraš. Ako tad to ne uradiš, posle je zajebano, kaže O2 lik koji je uvek sa druge strane žice, čak je i sada jedini sa druge strane stola. On najbolje diktira odgovore. Kada pitanja stignu do njega, onda sve već ide lakše, samo mora da se održava dobar tempo diktiranja. Baterija traje minimum tri sata, a za to vreme se većina ispita bez problema završi.

Ovo deluje suviše prosto. Mora da postoji neki problem, prostor za frku. Pucanje veze, eksplodiranje bubice uz trajno oštećenje bubne opne, bilo šta.

- Najveći problem može da ispadne kada mnogo ljudi polaže na bubicu. Tada se signali međusobno mešaju. Onda si ga najebao. U tom slučaju moraš da se premeštaš, ali tada već postaješ sumnjiv, priča O1 i u očima mu vidim tugu koja mi govori da je sam već proživeo nešto slično. Pucanje veze nije strašno. Tada se samo ponovo uspostavi veza preko automatskog javljanja, ali ometači (spravice za ometanje GSM signala) koje pojedini profesori nose sa sobom mogli bi da budu problem.

- Imamo rešenje i za to, veselo reče O1. Njegovo lice je sada poprimilo potpuno drugačiji izraz. - Ima da se nabavi i anti-ometač.

Da, pomislio sam, a onda profesor izvadi ometač anti-ometača, pa vi izvadite laserski stabilizator, pa on uključi hiperpogon i tako u krug.

- Nije tolika frka da će da te uhvate, koliko sam možeš da zajebeš nešto, ubacuje se sada u razgovor O3, a sa njim dolazi i naša porcija girica. Objašnjava mi da se početnici najčešće uspaniče jer misle da se taj glas koji dopire iz bubice čuje spolja, što je apsolutno nemoguće. Oni tada sami odustaju od ispita. Sada se smejem iako sam svestan da bih ja reagovao isto, a verovatno i gore.

Super je stvar što profesori ne mogu da provale kada neko prepisuje na ovaj način. Ne mogu da vide bubicu, ne mogu ništa da čuju, a ometač utiče samo na telefonski signal. Jedini način da nekog uhvate jeste da taj bude potpuni idiot.

- Ako u junskom roku sediš u duksu, pričaš sam sa sobom i kašljucaš na svaki minut, to je kao da ti na čelu piše da si ozvučen, kažu drugari. Ali izgleda da ni tada nije smak sveta, jer najčešće samo izbace napolje "podlog prestupnika", koji može da polaže taj ispit već u narednom roku.

- Zavisi na kog naletiš. Ove starije baš briga, čak ni ne udaraju one zabrane polaganja ispita na šest meseci ili godinu dana. Ali zato ovi mladi asistenti mogu da budu nezgodni. Šetaju se kroz amfiteatar kao neki paranoici, pričaju. Pokvarene, prljave, ambiciozne budale, pomislih.

Naravno da svi ovi tricks and tips važe uglavnom za pismene ispite. Usmeni ispiti mogu biti teži zbog potpitanja, mada ima heroja koji su i to prošli.

- Ovaj mamlaz i seminarske radove brani na bubicu, rekoše, a tip do mene (O4) koji čitavo veče nije progovorio ni reč se samo osmehnu. Pričali su mi o liku koji je položio neki grafički predmet na ovaj način. Slikao je rad, poslao je fotku ortaku, a zatim sledio instrukcije tipa "povuci liniju iz tačke D pod uglom od trideset stepeni…" Ali to je samo urbana legenda.

Pošto su moji sagovornici dokazani profesionalci u ovom aspektu studiranja, morao sam da ih pitam kakvo je trenutno stanje u prepisivanju. Koje tehnike odumiru, šta oni prognoziraju. Kažu mi da je pre par godina bila prava pomama za bubicama, morali su unapred da rezervišu, ali se sada već stišalo.

- Najviše ljudi sada prepisuje preko telefona. Ubace celu skriptu i to je to. Ali to ume da bude stresno, tako da, zasad, ostajemo pri bubicama, kažu mi dok plaćamo račun i odlazimo iz pivnice.

Razmišljao sam o ovoj grupi ljudi. Kul su, hladnokrvni, zabavni i završiće fakultet uskoro. I treba da završe, ponosni što su ih sve redom prejebali, mada nije kao da im je bilo nešto teško da ih prejebu, da se ne lažemo. Navijam za njih. Šta može da im fali? U najgorem slučaju mogu da postanu ministri.

A ja? Pa, iako sada znam dobar deo ovih caka (pravi majstori nikada ne otkrivaju sve karte), ipak ostajem pri svojim papirima, markerima, tri u jedan kafi i nekontrolisanom mršavljenju. Neke stvari se jednostavno ne menjaju. Uostalom, ovo nije ni bila priča o meni.