​Zemlja u kojoj su reperi prinuđeni da se uvlače vlastima

Tadžikistanska rep scena proživljava burnih par godina. Od 2014, hip hop je zabranjen u autobusima, taksijima, na javnim mestima, i na državnoj televiziji i radiju, a onih nekoliko privatnih stanica u zemlji odbijaju da ga puštaju, iz straha da će izgubiti dozvole. Izvođačima čija je muzika „strana nacionalnim i univerzalnim ljudskim vrednostima", kako je to sročio gradonačelnik tadžikistanske prestonice, Dušanbea, takođe je zabranjeno da održavaju koncerte, jer vlasti odbijaju da im izdaju potrebne dozvole.

I dok su mnogi od njih napustili zemlju, žaleći se na progon, drugi su našli načina da zaobiđu medijsku blokadu: samo slavi predsednika. Paradirajući ispred falusoidnog jarbola u Dušanbeu, zvezde kao što je Boron sada repuju o tome kako je predsednik Rahmon „Božja senka u raju na zemlji".

U ovoj autoritarnoj naciji, gde bilo kakav tračak ideje o slobodi govora brzo nestaje, uprkos tome što je predsednik već četvrt veka, Emomali Rahmon ne žuri da preda vlast. Na dubioznom referendumu održanom ovog maja, Rahmon je obezbedio 94,5 posto glasova za to da mu se omogući da vlada neograničeno, i da svoju porodicu – koja je vlasnik skoro svih biznisa u zemlji – učini trajno imunom od krivičnog gonjenja.

Sa jednim UN posmatračem na izborima u Dušanbeu sam razgovarao o videu koji se pojavio, na kojem Rahmon pijan igra na venčanju jednog od svojih sinova i peva karaoke. Njegovi u sivo odeveni pajtaši se vrte oko njega, kao neki bojz bend iz pakla na povratničkoj turneji. Klip sa njegovim fazonima je postao senzacija na internetu. „S toga je Rahmon je zabranio Jutjub u Tadžikistanu, da bi 'sprečio ljude da se nedolično ponašaju'", objasnio mi je posmatrač. „Sajt nije radio tri nedelje, sve dok predsednikove sluge nisu otkrile kako da skinu uvredljivi materijal iz tadžikistanskog sajber svemira".

Pitao sam Dejvida Luisa, profesora na Univezitetu u Ekseteru, zašto je sloboda govora tolika pretnja Tadžikistanu.

„Iako deluje da glasovi kritike nemaju neku podršku, oni podrivaju model autoritarnog ali popularnog režima koji je razvio predsednik Rahmon", kaže on. „Čak i samo par glasova kvari sliku o sebi koju je politički vrh stekao, i vlasti se brinu da bi se kritike veoma brzo razvile u širu političku opoziciju. Najalternativniji glasovi završe u emigraciji, na ovaj ili na onaj način. Režim je takođe veoma aktivan u progonu glasova kritike, i kod kuće i u inostranstvu. Pokušavao je da preko Interpola uđe u trag i uhapsi političke suparnike, kao i radikalne islamiste. Bilo je proverenih optužbi za nasilje protiv emigranata, i slučajeva nasilnih povrataka i zatvaranja Tadžikistanaca u Rusiji".

Potekla iz tadžikistanskog grada Khoroga, porodica repera Dorob-YAN's-a je bila prinuđena da pobegne iz zemlje posle građanskog rata 1992.

„Moj otac je bio pobunjenik, i borio se za narod, pa je počeo da dobija pretnje od vlasti", rekao mi je YAN's. „Živeo sam u Kirgistanu od 2005, a onda sam se preselio u Rusiju, gde je rep privukao veliki broj slušalaca".

YAN's je bio u nemilosti tajne službe u Moskvi i uhapšen je kada je objavio pesmu u kojoj kritikuje predsednika Tadžikistana, „Nemoj da ćutiš", koja sadrži i sledeće stihove:

Političarima punih stomaka / nikada ne dosade pare na njihovim bankovnim računima / u međuvremenu, ljudi ostaju nemi i veruju / da će jednog dana fešta doći i do njihove ulice / ja sam sin ovog grada i ove siromašne zemlje / a ko će, ako ne mi, biti u stanju da pobegne iz ovog mraka?

Okruženi smo gradilištima, hotelima i buticima / dok u našim kućama nema ni vode ni struje, i sve to bez ikakvog razloga / zašto naši ljudi moraju da budu robovi stranaca? / moja domovina tiho plače i čeka, čeka / da je oslobodi njen narod.

„Ljudi koji su me lišili slobode rade za tadžikistanske agencije snaga zakona, zajedno sa ruskim vlastima", kaže YAN's. „Triput su me hapsili. Tokom trećeg hapšenja su počeli da mi prete: da će da me zatvore na duži vremenski period, da više nikada neću imati nikakve šanse da budem slobodan, da nije trebalo da objavim tu pesmu, a i da bi jednostavno mogli da me eliminišu – na primer, da srede da me neko ubije – a to nisu ni sve pretnje koje su izneli. U isto vreme su želeli da pokrenu krivičnu istragu protiv mene i da me izruče. Kada su me pustili, rekli su, 'Ne kažemo ti zbogom'. Blokirali su moje stranice na društvenim mrežama. Počeli su da mi prete preko telefona, i sa ruskih brojeva, i sa tadžikistanskih. Shvatio sam da moram da se primirim na neko vreme, pa sam odleteo u Kirgistan".

„Wolf Side" Doroba YAN'S's-a. Sa Jutjuba

Razgovarao sam sa reperom SOR-om – stanovnikom Dušanbea – o inherentnim problemima za muzičare u Tadžikistanu. Prikupivši novac za prve snimke radeći kao nosač džakova na pijaci, govorio je ne samo o politici, već i o ekonomskoj dimenziji.

„Bavim se muzikom oko 15 godina", kaže on, „ali od početka je bilo veoma teško, zato što nije postojao nijedan studio. Od muzike, a naročito od repa, je nemoguće živeti, nemoguće je zaraditi novac. Reperi stare škole više ne prave muziku, zato što ne mogu od nje da žive. Moraš da radiš, zato što te kod kuće čekaju gladna usta. Veoma je važno da postoji alternativna scena, ali na nesreću, niko neće to da kaže, niko ne podržava rep umetnike, čak ni Ministarstvo kulture. Dvehiljadite su bile drugačije vreme; to je bilo doba pravog andergraund repa".

„In Da Devonahona", SOR

Dok su sloboda govora i omladinski pokreti na udaru, ulicama Dušanbea provejava opresivna atmosfera. Ima malo toga što bi moglo da zainteresuje mlade. Blokirajući puteve sa pištaljkama u ustima, pripadnici milicije danju na svakih 50 metara zaustavljaju učesnike u saobraćaju na glavnoj ulici, praveći grimase dok očekuju mito. Noću gradom odjekuje škripa guma, dok mladi trkači turiraju svoje motore. U zemlji sa ekstremno uskom percepcijom o tome šta se smatra za dobro zaposlenje, karijera muzičara je za mnoge dno dna. U ovakvoj klimi, neki reperi su odlučili da zadovolje moćnike.

Obučeni u bojama nacionalne zastave, pozirajući i plešući ispred nacionalnih spomenika, Adaba, Mr. Skap i Sam Salamov u svom spotu „Tadžikistan" izgledaju kao da glume u propagandnom filmu Ministarstva turizma, slaveći sve, od nacionalne avio-kompanije, do tadžikistanske fudbalske reprezentacije. Prošarana slikama predsednika, numera od slušaoca traži da podigne zastavu i slavi nezavisnost, steknutu uz „Božju" – čitaj Rahmonovu – pomoć.

„Tadžikistan" Adabe, Mr Skapa i Sama Salamova

Vodeći se ovom logikom, Boron je u svom spotu „Draga domovino" otišao korak dalje, inspirisan rečima predsednika, „vođe nacije, deka Emomalija". Otrcane fraze su očigledno upalile; u aprilu 2016, Bornov spot je bio prvi rep spot koji je prikazan na državnoj televiziji u protekle dve godine.

„U Tadžikistanu postoji jaka industrija festivala, na kojima ljudi zajedno slave praznike, rođendane i venčanja", objašnjava naš izvor iz NVO sektora, koji je želeo da ostane anoniman. „Umetnici koji pevaju o 'suncu' i 'bogu' jednostavno žele da ih pozivaju da nastupaju na takvim događajima. Zvaničnici vlasti često organizuju te proslave, i ako pozovu nekog pevača, žele da čuju 'primerenu pesmu', ako znate šta želim da kažem. Mislim da ti pevači samo slede ekonomske zakone; oni jednostavno žele da dobiju posao".

Trenutno pod zabranom za ulazak u domovinu, YAN's i dalje čvrsto veruje u to da moć muzike može da utiče na promene.

„Bez mladih nema budućnosti", kaže on. „Vlasti ne obraćaju pažnju na njih, i to je njihova greška, čije će se posledice osetiti kasnije. Mnogi su iz dosade već otišli da se bore u Siriji, a čak ni ne znaju za šta se bore. Ja ću nastaviti da snimam političke pesme i baviću se vladom u Tadžikistanu. Kada je moj otac imao 92 godine, on je branio svoj narod. Sada red na nas. Ali naši očevi su morali da brane svoj narod oružjem, a nama su danas dovoljni papir i olovka".

Pratite Stephena na Twitteru