Život sa partnerom koji pati od OCD-a je pakao

I dalje sam uverena da sam upoznala najvažniju osobu svog zrelog doba, ali nikad nisam ni sanjala da ću budućnost planirati sa nekim ko se često plaši da me dodirne. Izlazila sam sa sociopatama, narkomanima i alkoholičarima, ali nisam mogla ni da zamislim kakav je život sa nekim ko se bori sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem (OCD).

Kad sam pre više od godinu dana upoznala Tonija (nije mu pravo ime), odmah mi je ispričao da pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja, stanja anksioznosti kog karakterišu napadne, nekontrolisane misli i izvršavanje repetitivnih rituala. Činjenica da je osetio potrebu da mi saopšti ovu informaciju govori o tome koliko OCD zapravo vlada njegovim životom. S tim poremećajem može da se izađe na kraj, ali može i temeljno da vam upropasti život — jedan psiholog mi je pričao o hospitalizovanim pacijentima obolelim od OCD-a koji se plaše da piju vodu jer su ubeđeni da je zagađena.

Nacionalni institut za mentalno zdravlje tvrdi da od ovog stanja boluje 2,2 miliona ljudi, ali smatra da je više obolelih muškaraca nego žena, a većina ljudi dobije dijagnozu pre svoje 19. godine. Toni je svoju dijagnozu dobio pre više od decenije, a od tada je primljen u bolnicu dvaput. Kaže da je bio naprosto "poludeo", nesposoban da napusti sobu iz straha od umišljenih pretnji. Danas se njegov OCD manifestuje putem opsesivnih misli o higijeni; koža ruku mu se često ljušti, ispucala je i krvari od stalnog pranja. Neće dodirnuti ništa što smatra da je "prljavo" — kvake na javnim mestima, korišćene peškire, čak ni mene.

Ali od starta smo se zaljubili jedno u drugo. Toni je umeo da sluša, bio je načitan, saosećajan i imao je sjajan smisao za humor. Upoznali smo se u ponedeljak, a kad sam u petak odlazila na putovanje, već smo bili nerazdvojni. Iako smo se jedva poznavali, brzo sam shvatila da je Toni veoma osetljiv, brižan tip. Tek sam mnogo kasnije u potpunosti shvatila razmere njegove bolesti.

Dan sa Tonijem izgleda otprilike ovako: probudim se kraj njega i moram da se zauzdam da ga ne dodirnem. On neće dotaći svoje lice ili kosu dok se ne istušira, zbog "skrivenih ulja" na njegovim rukama (ni ja ne smem da ga diram iz istog razloga). U jednom trenutku neće me ni zagrliti pre nego što pođe na posao ako se već nisam istuširala. I dalje odbija fizički kontakt ako sam se očešala o nešto što on smatra "nečistim", kao što je neki javni zid ili ako mi je kaput pao na zemlju.

Perem veš svaki dan kako bi Toni mogao da se obriše čistim peškirom posle tuširanja. Toniju treba novi peškir svaki dan, a više voli bele, jer može da primeti eventualne fleke koje nisu tako vidljive na šarenim. Ako se obriše flekavim peškirom, moraće ponovo da se istušira i obriše novim.

Jednom sam oprala našu posteljinu na ekstremno visokoj temperaturi i kada se ona rastopila, Toni je odbijao da spava u krevetu dok nismo zamenili upropašćenu plahtu. Čak se i tada osećao "nečisto" u krevetu. Drugom prilikom, kada sam upotrebila pogrešno sredstvo za čišćenje na našoj sofi, tri nedelje je izbegavao da sedne na nju.

Nije tajna da veze zahtevaju mnogo truda, ali pritisak da se uspe uvećan je preko svake mere kada najbezazlenije radnje mogu da izazovu lom. Čak ni kad Toni ne može izravno da saopšti svoja ograničenja, ona prećutno utiču na sve što radimo. Počela sam da doživljavam njegovu bolest kao sasvim odvojen entitet — Toni želi da bude brižan bez ikakvih ograničenja, ali OCD želi da kontroliše naše živote. Nakon što pohisteriše ili se posvađamo, vidim da želi da se pomirimo kao što bi to učinio svaki "normalan" par — sa fizičkom bliskošću, toplim zagrljajem koji govori "izvini" — ali mu OCD to ne dozvoljava.

Toliko puta sam se rasplakala želeći da je Toni "normalan". Počela sam da se plašim zabavnih aktivnosti i posebnih prilika zato što sa više uzbuđenja dolazi veći stepen anksioznosti. Toni je umeo da izleti iz restorana ili kafića nakon što je neko slučajno prolio piće na njega; kad smo na žurci, znam da ne smem krišom da ga poljubim jer ću kod njega izazvati napad panike na javnom mestu. Jednom je Toni čak odbio da pojede svoje jelo u luksuznom restoranu zato što mu je kišobran pao na pod. U njegovoj glavi ne postoje slučajnosti i nesreće zato što je sve što radi sa predumišljajem — nikad ne može da bude dovoljno oprezan i od mene se očekuje da se ponašam isto tako.

Ne postoji "lek" za OCD, ali kao i sa većinom mentalnih bolesti, sa njom može da se izađe na kraj uz adekvatno lečenje i podršku. Toni je trenutno na terapiji i svakog dana uzima 40 do 60 miligrama "paroksetina" (uobičajenog leka za suzbijanje OCD-a). Te stvari mu pomažu, ali još uvek ne funkcioniše onoliko dobro koliko bi želeo. Bez tretmana, stanje se retko rešava samo od sebe.

Nakon godinu dana provedenih zajedno, prilično je lako anticipirati šta će iznervirati Tonija, a, kao njegova partnerka, trudim se da budem stub na koji može da se osloni. Podrška partneru sa OCD-om je, međutim, svakodnevna, celodnevna obaveza. Neprestano sam na iglicama, zauzeta sledećom stvari koja bi mogla da ga izbaci iz koloseka i tužna sam zato što se mučimo umesto da uživamo u najprostijim stvarima u životu. Ne postoji spontanost. A bez spontanosti, kako može biti romantike?

A opet, on je osoba koju volim. Ako ništa drugo, gledajući Tonija, postala sam saosećajnija, ali sam i ispunjena dubokom tugom jer sam počela da mrzim onaj deo njega koji i dalje pati. U mirnijim trenucima, međutim, moram da se podsećam da Toni živi sa teškom bolešću i kad bi mogao nešto da promeni, on bi to uradio.

Pre nego što sam upoznala Tonija, smejala bih se kad bi moje prijateljice neuviđavno govorile: "Oh, tako sam OCD." Sad mi to više nije tako smešno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu