​Znam da deca crtaju svakakve bizarnosti, ali to ne znači da su ubice

Alan Mur je napisao da je škola mesto na kojem deca uče da dolaze na vreme, budu poslušna i prihvate monotoniju. Ako je to tačno, onda ne postoji bolji dokaz od plastičnog tanjira koji sam napravila kada mi je bilo sedam godina. Bio je to jedan od onih tanjira za crtanje od melamina uz koje ste dobijali i poseban papir, crtali po njemu flomasterima i poslali ga natrag proizvođaču, da bi vam mesec dana kasnije crtež bio vraćen i kao nekom magijom utisnut u plastični tanjir. Bila je to jedna od onih dragih uspomena iz detinjstva koje vas prate svuda kroz život jer vaši roditelji nikako da smognu snage da ih bace. Ali moji jesu. Jer je tanjir bio sranje.

Moji roditelji su duboko u sebi bili svesni da sam sposobna za nešto mnogo zanimljivije i sirovije od najprostijeg crteža cveta sa laticama u obliku srca, drveta ili sunca koje nosi rej-banke. A to su znali jer evo kako je izgledala knjiga koju sam napravila samo par nedelja ranije:

Bila sam pravi mali katalog svih načina na koje ljudsko biće može da umre, ako izuzmemo ono „u svojoj kući, u miru, okružen onima koje voli". Ovo remek-delo sam iscrtala flomasterima koje sam dobila za rođendan, na okrenutoj kartonskoj kutiji koju sam našla pored tatinog radnog stola. Kada sam završila, bilo je ukupno 24 strana crteža na kojima su ljudi ubijani na najstravičnije moguće načine. Ili ih je neko „smervio", ili ih iskasapio na spavanju, ili je u šumi zaklan neki „avto-stoper" (ipak se to dešava u Australiji, a 1993. godine je to ovde bila velika priča), ili su ih veštice kuvale u kazanima, ili su umrli u mukama, živi spaljeni, a bilo je i onih koje su obogaljili zombiji i tako redom.

Da li to znači da nisam normalna?

Da sam ovakvu zbirku strahota nacrtala u školi, nema sumnje da bi direktor zvao moje roditelje na razgovor. Moj otac je, međutim, mislio da je to što sam uradila genijalno pa ju je dao na koričenje da bi mogao da se pravi važan pred gostima. Dobro je znao da se radi o tome da njegova voljena ćerkica samo imitira ono čime se on bavio.

Tata je naime u to vreme crtao strip Iz pakla, pa je na tabli pored radnog stola prikačio slike iskasapljenih prostitutki iz viktorijanskog doba da bi mu poslužile kao inspiracija. Bila je tu i jedna mrtva priroda koja nam je oboma bila uzor za isti crtež: bubreg položen preko maramice ili da upotrebim svoj naslov, „truo burbeg na marmarici". On je bubreg kupio kod kasapina i izložio ga u dnevnoj sobi da bi pokazao kako treba da izgleda organ koji je Trbosek navodno izvadio iz tela jedne od svojih žrtava i poslao ga Džordžu Lasku u kutiji. Moja verzija je izgledala mnogo realnije jer sam pride dodala i muve.

Filmovi na sasvim poseban način prikazuju decu koja bojicama crtaju scene ubistava. Da sam ja bila dete u nekom od tih filmova, izrasla bih u pomahnitalog ubicu ili bih u najboljem slučaju zaslužila da se nada mnom izvrši brutalan egzorcizam. Ali ispalo je da sam okej. To me je navelo da se zapitam odakle potiče taj filmski kliše o jezivim klincima koji crtaju svakakve gadosti i odrastaju u prave spodobe.

Kritičar horor filmova Kim Njumen kaže da je prvi film kojeg se seća da sadrži motiv dece koja crtaju Profondo Rosso („Duboko crveno"), giallo film Darija Arđenta iz 1975. godine. U njemu Dejvid Hemings istražuje seriju ubistava i prati gomilu tragova do kuće u kojoj živi ubica i tamo zatiče dečiji crtež ubistva nožem. On prvo pomisli da je to dete (sada već odrastao čovek) ubica, jer mu se crteži učine kao dovoljan dokaz, ali se onda seti da je pre više godina video kako je njegova majka ubila njegovog oca, te je onda i sam to prikazao na crtežu.

Prema kliničkom psihologu Luani Luis, filmovi preteruju u tumačenju svih grozota koje deca crtaju: „Ne bih izvlačila nikakve zaključke samo na osnovu crteža", rekla mi je. „Za mene bi to bio znak da je dete možda bilo svedok nasilja ili mu je i samo bilo izloženo, pa bih ga o tome i pitala. Takođe bih proverila da li je dete gledalo neprimerene sadržaje na televiziji i slično. Ali ne bih pretpostavila da se radi o emocionalnom problemu bez prisustva drugih podataka ili simptoma."

Njumen ima svoju teoriju o tome zašto je kombinacija dece i horor filmova tako moćna. „Društvo od nas očekuje da volimo decu, ali to nekada nije moguće, posebno kada se radi o tuđoj i nevaspitanoj deci. Značenje naslova Okretaj zavrtnja (gotski roman Henrija Džejmsa koji je doživeo i nekoliko filmskih adaptacija) jeste da bilo koja priča o duhovima ili tragedija mnogo više uznemiri ako su u priču umešana deca (čime se taj zavrtanj zategne još jače)." To u suštini znači da se od nas očekuje da zaštitimo decu, ali dovoljno je da nam ona svojim crtežima pokažu da znaju nešto što mi ne znamo, pa da se to uruši.

Jezivu decu koja svašta crtaju već smo toliko puta viđali po filmovima da je neko od svega toga sastavio kompilaciju, počev od Dece kukuruza (1984) pa do Zle kobi (Sinister, 2013). U britanskom filmu Kuća od papira iz 1998. godine, crteži su pre izvor užasa nego njegova posledica. Jedna devojčica ljutito crta svog otuđenog oca u kući, onda se predomisli i precrta njegovo lice, nakon čega se on pojavi besan i – slep. Pa ipak, svako ko se bar malo razume u ovaj žanr će vam reći da u većini slučajeva ova deca ne postaju okorele ubice i da stvari uvek treba posmatrati i sa drugih strana. „Crteža ima i u Užasu Amitvila, i u Sirotištu, kao i u drugim filmovima, ali nijedan od njih ne potiče od istinski zle dece", kaže Džoš Sako, urednik sajta Cigarette Burns. „Često se dešava da se deca prikazuju kao opsednuta i to ne uvek samo na jedan način. Iz očiglednih razloga, ljudi se ustručavaju da svu krivicu u filmovima svale na decu."

Čitave knjige su napisane iz oblasti dečije psihologije na temu umetnosti koju ona stvaraju. Ali po doktorki Luis, ne postoji direktna veza između uznemirujućih crteža u dečijem uzrastu i odrastanja u emocionalno nestabilnu osobu: „Ako srećno dete koji je ostvarilo uspešne kontakte sa okolinom nacrta crtež kao vaš, onda će pre biti da to dete ima bujnu maštu, umetnički talenat ili je gledalo ili čitalo nešto što sadrži teško nasilje."

A u mom slučaju su to onda mrtve prostitutke mog tate.

Pratite VICE: Facebook i Twitter.