Basketaški snovi cementnog grada: legenda o BFC Beočinu

Kada jednog dana istorijske knjige budu svodile račune o klupskoj košarci Srbije ranog dvadeset i prvog veka, nadležne kolege nadenuće joj i jedan prigodan nadimak – „monohromatska“ košarka. Zašto baš taj? Pa, verovatno zato što je prelaskom u ono prvo „dva“ u brojčaniku sve što se ne zove Partizan ili Crvena Zvezda prestalo da postoji. Jezikom gikova govoreći, Srbija je nekad bila VGA, sa 256 boja i više hiljada nijansi. Sada, mi smo „Herkules“. Crno i belo. Ili crveno i belo, zavisno od sezone.

Bilo je tu nekih časnih pokušaja da igra pod obručima preživi i van prestonice, ili makar na njenim obodima, ali oni nisu zaživeli. Hemofarm je trajao koliko je trajao, Radnički iz Kragujevca je još jedan kratkotrajan projekat, dok je FMP prestao da postoji kao konkurentan klub u onom momentu kada je Nebojša Čović na sebe preuzeo projekat revitalizacije Crvene Zvezde. U nekoliko navrata, bili smo čak i vraški blizu prelaska na još ekstremniju formu daltonizma, jer su crveno-beli u više navrata flertovali sa ambisom, a i Partizan je imao svoje epizode koketiranja sa dužničkim ropstvo.

Vratimo li se, međutim, samo dvadesetak i kusur godina nazad, zatičemo jednu kompletno drugačiju sliku. YUBA liga, nastala na ruševinama stare SFRJ, kvalitetno je i zanimljivo takmičenje. Jeste, reći će neko, opet su sve titule pokupili večiti (uz dodatak Budućnosti pred kraj državne zajednice), ali ovaj put to nije bilo isključivo iz razloga jer su ostali bili ubogi. YUBA liga bila je pravo malo minsko polje, sa jakim utakmicama koje su na programu bile svako kolo.

Tako ste, recimo, samo u Beogradu mogli da nastradate od npr. Beobanke, koju su predvodili bivši Partizanovi košarkaši Oliver Popović, Dragiša Šarić i Zoran „Stragi“ Stevanović. U Hali Sportova vrebao je i Beopetrol, naslednik čuvenog IMT-a, a u njemu i dalje neuništivi Ljuba Luković, kao i mladi Dušan Kecman, Žarko Čabarkapa i drugi. Na drugom kraju grada u SC Šumice, imali bi posla sa Radničkim sa Krsta gde su nastupali Boris Raičević i Slađan Stojković.

Krenete li južno, tu su pre svih braća Crnogorci – u Lovćenu Dejan Radonjić, u Budućnosti Gašo Pajović, kasnije su udružili snage i postali neuništiva dvoglava plejmejkersa aždaja pod Goricom. Pa onda, Sloga iz Kraljeva i Dragan Ristanović, koga, kako jednom reče Miroslav Berić, „lasom nisi mogao da uhvatiš“. Zdravlje iz Leskovca sa Žućom Mitićem je već ozbiljan kult.

Uz Savu, stižete do Šapca i Iva Zorke Farme, gde je dominirao Mikan Grušanović, i tada veteran. U Banatu, Profikolor i već spominjani Hemofarm. U Bačkoj, Vojvodina i uvek neugodni Spartak, sa jednim od jačih domaćih terena Dudovom Šumom, Nenadom Čankom, Draganom Markovićem i Vladimirom Đokićem. Čast Srema branila je Borovica iz Rume.

Sve su ovo bile jake i u nekom momentu ozbiljne ekipe. Neke su čak stigle i ozbiljno da priprete tada prejakom Partizanu u borbi za titulu. Ipak, jedan sastav bljesnuo je nešto sjajnije od ostalih, i zamalo stigao do najvišeg stepenika. U sezoni 1995-1996, do tada relativno neugledni BFC iz Beočina napravio je pravu malu senzaciju prvo stigavši do velikog finala protiv Partizana, a zatim i vođstvom od 2-0 u seriji. Bio je to pravi mali tektonski šok za posleratnu srpsku košarku, koja se tek vraćala u evropske tokove.

Nekakvi provincijalci iz okoline Novog Sada, koji čak nemaju ni svoju halu tamo gde su bazirani pa moraju da igraju u „Spensu“, da onaj Partizan – sa Tomaševićem, Vidačićem, Berićem, Brkićem, Koturovićem i Rankom Žeravicom na klupi – doteraju „do duvara“? Do bukvalno jednog šuta u jednom trenutku? To je bio pravi podvig.

Nažalost, o tom podvigu se danas, kao i o mnogim drugim stvarima iz te ere, jako malo zna. Statističari i arhivatori srpske košarke podbacili su debelo kada se radi o YUBA ligi i SRJ košarci devedesetih – da, svi mi napamet znamo šta je bilo ’95. i ’98. u Atini, ’96. u Atlanti i ’97. u Barseloni. Ali neke stvare pale su u de facto zaborav. Recimo, Zvezdin pohod do evropskog finala ’98. Ili Partizanov odlazak na F4 Evrolige te iste godine. Ima tu primera sasvim dovoljno, i tema za neke druge kolege da se pozabave. Ili za mene u dogledno vreme, što da ne?

Ali… dozvolite mi sada da vam ispričam priču o tome kako je Beočin proveo tri sezone u vrhu srpsko-crnogorske košarke, i kako je titula za malo – za jako malo – otišla u klub iz na papiru malog grada od jedva osam hiljada duša, koji je u svojoj celokupnoj istoriji imao svega tri stvari od neke malo veće bitnosti. Beočinski manastir, vredan kulturno-istorijski spomenih iz 16. veka, cementaru koja i dan danas funkcioniše i košarkaški klub koji nosi ime tog grada, i koji je zamalo postao državni prvak. Ovo je priča o tim momcima, koji su u svega par nedelja okrenuli košarkaku Srbiju naglavačke. O Vladi Kuzmanoviću, Milenku Topiću, Željku Topaloviću, Željku „Šeletu“ Vučuroviću, Nemanji Daniloviću, Bojanu Kusmuku, Miroslavu „Muti“ Nikoliću.

Ovo je priča o BFC Beočinu, klubu koji danas ne postoji, i kome je istorija bila nadohvat ruke.

Košarka u Beočinu počela je, za srpske uslove, relativno kasno – tek 1970. Prvobitno ime kluba bilo je krajnje očigledno KK Cement, kao mig uspešnoj cementari koja je ujedno i zaštititni znak ovog mesta. Pravi uspon ovog košarkaškog kolektiva počinje 1989., kada klub pod svoje preuzima lokalni biznismen Borislav Kondić.

Kondić, kojeg su Beočinci odmilja zvali „Majstor Bora“, je bio jedan od vodećih privatnika u regionu. Kao prvi u zemlji je početkom osamdesetih počeo da proizvodi električne kablove i žice za kućne telefonske priključke, što se pokazao kao uspešan poslovni potez. „Majstor Bora“ je klub prekrstio po svojoj firmi – „Elkond“ - i investirao u njega. Uspeh je usledio nedugo zatim.

Na polusezoni 1993/1994., KK Elkond dovodi veliko pojačanje na mestu trenera. Iz Radničkog iz Kragujevca stigao je Miroslav „Muta“ Nikolić, čovek koji je do tada imao dosta skroman rezime, ali veliku želju i ambiciju za napretkom. Nikolić, koji je inače rođen 7. januara 1956., ali rođendan slavi dan kasnije jer je njegov otac, oficir JNA, insistirao da u matične knjige upišu osmi januar kako komšije ne bi pomislile da se u kući slavi Božić, je tek nedavno završio igračku karijeru tokom koje je nastupao za Gošu iz Smederevske Palanke, Radnički Kragujevac, IMT i Maribor. Njegov početak trenerske karijere obeležile su kratke epizode u klubovima koje je dobro poznavao kao igrač – prvo Maribor, a zatim i IMT, Goša, te Radnički.

Kadrovske promene u stručnom štabu Elkonda brzo su urodile plodom. Beočinci su, uz odlične igre bekovskog para Bojan Kusmuk – Željko Vučurović, kao i iskusnog centra Zorana Markovića, prebrodili sve prepreke i stigli do istorijskog plasmana u prvu ligu. Elkond se tada povlači iz priče i sve konce uzima cementara, pa klub menja ime i zvanično u BFC Beočin. Pred Nikolićem i njegovim trenerskim timom, koji su još činili i pomoćnici Zoran Trivan i Ernest Rađen, bio je sada veliki zadatak – formirati ekipu koja će moći da se takmiči na najvišem nivou. Uz predsednika kluba Milana Šerbana, kao i njegovog prvog čoveka Steve Gudurića, svi su se bacili na posao.

Prva kockica u mozaiku bio je dvadesettrogodišnji šuter Vladimir Kuzmanović, koji je došao iz OKK Beograda. Kuzmanović, koji je svoj prelazak dogovorio još na zimu dok se klub zvao Elkond, na prvom treningu zatekao je samo četiri igrača – Kusmuka, Vučurovića, Markovića i iskusnog plejmejkera i kapitena Zorana Stojačića, oca Stefana i Strahinje Stojačića koji su takođe kasnije postali košarkaši. Ubrzo je stigao i plejmejker Nemanja Danilović iz Lazarevca, a onda je Muta iz Kragujevca povukao krilnog centra Nikolu Glišovića.

Kada je iz Crvene Zvezde pristigao prekobrojni Milan Marinković, krilni igrač koji je bio izuzetno jak u skoku, Beočinu su ostale još smo dve stavke za razrešenje – još jedna četvorka, i još jedan klasični centar. Prvo mesto popunio je Milenko Topić, Banaćanin koji je prethodno sa uspehom nastupao za Slogu iz Banatskog Novog Sela, te pančevački Profikolor. Kada se Profikolor ugasio, Topić je bio slobodan u daljem izboru sredine – budući reprezentativac i kapiten Crvene Zvezde odlučio se za Beočin.

Dolaskom Topića, klub je obezbedio kvalitetnog, iskusnog igrača koji je bio prototipna moderna četvorka evropske i svetske košarke – igrač koji je bio jak u skoku i duelu, ali ujedno i neobično prefinjen tehničar za svoju poziciju i pre svega odličan šuter. Sa devet igrača u sastavu, Nikolić je poveo ekipu na Kopaonik, nadajući se da će se „poslednja karika“ naći negde usput. Bio je u pravu.

Krajem avgusta tokom planinskih priprema, plavi dres BFC-a zadužio je i nekadašnji centar Profikolora Željko Topalović. Bilo je to izuzetno pojačanje, pre svega jer je visoki Novovarošanin bio igrač mnogo veće reputacije od svih ostalih u sastavu – kao član generacije ’72., zajedno je uz Nikolu Lončara i Borka Radovića osvojio evropsko srebro za kadete u Španiji 1989., a dve godine kasnije je bio član poslednje omladinske SFRJ selekcije koja je na svetskom prvenstvu u kanadskom Edmontonu završila četvrta. U tom timu, pored Lončara i Radovića, igrali su još i Dejan Bodiroga, Gašo Pajović, Veljko Mršić, Mlađan Šilobad, Dragan Tarlać i Željko Rebrača.

„Po meni, bila je to lepa prilika da ostvarim dobre minute u jednoj kvalitetnoj ekipi. Imao sam puno dobrih ponuda kada sam odlazio iz Pančeva, ali činjenica da ću opet igrati sa Milenkom Topićem, sa kojim sam dobro sarađivao u Profikoloru, kao i činjenica da sam mogao dalje da se igrački razvijam u Beočinu prevagnule su u korist BFC-a“, seća se Topalović svojih početaka u plavom dresu. Interesantno je dodati da se ova „osovina“, kada se konačno formirala Topalovićevim potpisom, skoro pa i nije menjala u sve tri sezone koliko su Beočinci nastupali u najvišem rangu.

Sezona 1994-1995 bila je prilično bizarna, čak i za srpske standarde. Nečijom pametnom odlukom prva faza takmičenja odigrana je u četiri grupe od po osam timova, pri čemu bi onda osam najbolje ukupno rangiranih formiralo Superligu iz koje bi se dalje igrao plej-of – sa svih osam učesnika. U medijskom ispitivanju trenera obavljenom pred početak sezona, BFC je rangiran kao četrnaesti najbolji tim u zemlji, i početak sezone držao ih je negde shodno sa tim očekivanjima. Mutini puleni igrali su solidno ali ne spektakularno, ostvarivši pet pobeda i tri poraza. Ipak, nešto je tu škripalo.

„Iz nekih razloga, ja sam sezonu počeo kao startni plejmejker“, priseća se tih događaja Vladimir Kuzmanović. „Igrao bih deset minuta i izašao – na kraju meča, Muta bi analizirao utakmicu i rekao „valjalo je prvih deset minuta“. Ali ja nisam bio prirodni plej. Mene je nerviralo, Zoran Marković se nervirao, ukratko, nisam se nalazio u toj koncepciji. Pred deveto kolo, koje smo igrali protiv Beovuka, naleteo sam na Nikolića na ručku u hotelu Vojvodina, i zamolio ga ako ima pet minuta za razgovor“. Taj razgovor, ispostaviće se, bio je prilično bitan.

Kuzmanović je tada predložio sledeće – da Kusmuk pređe na mesto organizatora igre, a on na svoju prirodnu dvojku. Ukoliko ne bude funkcionisalo, vratili bi se na kako je bilo i nastavili dalje. Muta je pogledao svog igrača, nasmejao se i kroz zalogaj promrmljao : „imaš muda“. Ali Kuzmanović je insistirao da ovo nema veze sa mudima – samo sa zdravim razumom. Dogovorili su se da probaju.

Eksperiment je uspeo. BFC je pobedio Beovuk, a Kuzmanović je postigao 12 poena, od čega poslednjih nekoliko baš kada se utakmica lomila. Od tog trenutka, sve je leglo – petorka Kusmuk, Kuzmanović, Vučurović, Topić i Topalović se u naredne dve godine gotovo i nije menjala. Beočinski „plavi“ protutnjali su svojom grupom, osvojili prvo mesto ispred šabačke Ive i Radničkog sa Crvenog Krsta, i upali pravo u Superligu.

Bio je to sklop vrhunski inteligentnih igrača koji su itekako znali šta žele jedan od drugoga na terenu, i kako da se postave zavisno od situacije. „Mi smo se savršeno dobro razumeli“, objašnjava Kuzmanović. „Imali smo strahovito dobru hemiju. Prvi put smo bili zajedno na velikoj sceni, i sve nas je motivisalo da funkcionišemo. Takođe, jedna od stavki je bila i ta što smo dugo bili ignorisani od strane medija – to nas je u neku ruku ujedinilo, iako smo tokom Superlige bili u samom vrhu tabele.“

Željko Topalović se slaže sa svojim bivšim saigračem. „U našoj svlačionici bile su dobre vibracije“, slikovit je današnji hotelijer. „Pamtim jedno veliko zajedništvo, bez sebičluka, bez igračkog sebičluka. Svi smo radili jedan za drugoga, i disali kao tim. Bili smo manje-više iste životne dobi, i bili smo dobri vođeni. Sav naš individualni kvalitet se pretočio u tim. Imali smo dobar timski duh, i želju da dođemo do cilja. Ključ je bio u dobrim međuljudskim odnosima.“

Još jedna forma ujedinjenja došla je iz svojevrsne geografske razjedinjenosti koja se oslikavala u stalnim sitnim pošalicama koje su se događale u svlačionici. Kuzmanović je bio jedini Beograđanin u ekipi, i kao takav je često bio neutralni svedok raznih sitnih verbalnih čarki na temu „moj vs. tvoj zavičaj“.

„Ulazim tako jednom u svlačionicu i čujem raspravu „ko je odakle“. Prvo je Kusmuk, koji je iz Kraljeva, rekao Glišoviću da on uopšte nije iz Kragujevca nego iz Bresnice, na šta mu je ovaj uzvratio da je za Kraljevo Kragujevac univerzitetski grad. Nemanja Danilović je onda počeo da se smeje, da bi ga Kusmuk presekao sa „’ajde tamo Vlasenica – ćuti“. Onda Marinković krene da se smeje, a njega Gliša ućutkuje sa „ti, Prnjavor, nemaš šta da kažeš ovde“.“, uz smeh se priseća Kuzmanović.

Zaista, sastav BFC-a je bio izuzetno koloritan. Kapiten Stojačić poreklom je iz Perleza pored Čente, Zoran Marković je iz Sremske Mitrovice, Milenko Topić je iz Banatskog Novog Sela, Topalovićeve zlatarske korene smo već spomenuli, a jedini koliko-toliko „lokalni“ igrač bio je „Šele“ Vučurović rodom iz Odžaka. Ovo geošarenilo dalo je dodatnu draž ekipi, za koju bi gostujući košarkaši, kada bi nakon utakmica usledilo „treće poluvreme“ u kafeu „Rene“ nedaleko od „Spensa“, često govorili kako su imali utisak da su oni svi jedna velika porodica.

Koliko su igrači BFC-a možda i očekivali ovako nešto, niko drugi nije. Pred prvi meč Superlige protiv zrenjaninskog Proletera, uprava je očekivala maksimum jednu do dve pobede. Kuzmanović se jasno seća kako su igrači njima rekli „bolje pogledajte kolike su premije, jer mi idemo da pobeđujemo“. Proleter – tada sa Lukom Pavićevićem i Miroljubom „Mikijem“ Mitrovićem – je pao sa dvadeset i dva razlike u „Spensu“. Sada smo i zvanično imali novu zvezdu na domaćoj sceni.

Ipak, ništa se ne sagradi u par dana, pa tako ni jaki klubovi. U samoj završnici Superlige, BFC je igrao sa subotičkim Spartakom u meču koji je određivao ko će biti četvrti, a ko peti na tabeli. YUBA liga je za prve dve runde plej-ofa imala dosta suludo pravilo o prednosti domaćeg terena – lošije rangirani protivnik bi prvu utakmicu bio domaćin, a onda bi gostovao dva puta zaredom.

„Seli smo u svlačionicu i pitali Mutu, šta da radimo? Da ih pustimo, pa da onda igramo prvu kao domaćin – nema šanse da nas dobiju dve zaredom? Brzo smo se razumeli da mi uvek idemo na pobedu, i tako je i bilo“, govori Kuzmanović. BFC je rutinski pobedio Spartak, ali je onda nastradao jer su iskusniji Subotičani bolje tempirali formu, pobedili prvi meč kod kuće, i onda u majstorici izborili prolaz u polufinale. Mesta razočaranju nije bilo, jer očekivanja i norme su svakako prebačene. Ali najbolje je tek sledilo.

BFC je ušao u „olimpijsku“ sezonu 1995-1996. u gotovo nepromenjenom sastavu. Trener Nikolić je imao plan da pojača bekovsku liniju još jednim igračem, i u tome je i uspeo dovođenjem mladog Aleksandra Smiljanića, koji je kasnije igrao za FMP i Budućnost. Ključno pojačanje je trebalo da dođe na centru, i Muta je tu bacio oko na Zorana Jovanovića, nekadašnjeg centra Crvene Zvezde i reprezentacije, koji je tada odrađivao jedan od svojih poslednjih ugovora u OKK Beogradu. Jovanović bi se idealno uklopio u Nikolićevu koncepciju kao čvrsti veteran pod košem koji bi svake noći doprinosio sa kvalitetnih 10-15 minuta. Taj transfer, međutim, nikada nije realizovan.

Ako Jovanović i nije došao, to nije uticalo na samopouzdanje u igračkoj grupi. Mediji su sada počeli da obraćaju pažnju na Beočince iz „Spensa“, i desio se određeni zaokret u percepciji javnog mnjenja. Za svega godinu dana, tim koji su stručnjaci okarakterisali kao 14. od 32 moguća je uznapredovao do „lako je Muti sa takvim košarkašima“. Ključni igrači su produžili ugovore na još dve godine, klub je izborio prvo ikada učešće u evropskim takmičenjima, i počelo je polako i da se razmišlja o ponekom stepeniku više.

Evropa se, barem u početku, pokazala kao prevelik zalogaj. U prvom kolu Kupa Koraća rutinski je eliminisana austrijska Arkadija, ali se tim Miroslava Nikolića već u sledećoj rundi spotakao o litvanski Šjaulai. Da su prošli, imali bi zakazan meč sa Stefanelom Dejana Bodiroge i Boše Tanjevića.

U YUBA ligi, zato, problema nije bilo. Sada dobro uklopljena i uigrana mašina ostvarila je 25 pobeda u 36 utakmica, i završila sezonu na trećem mestu – pobedu iza Budućnosti i dve iza neprikosnovenog Partizana. U regularnoj sezoni BFC je po prvi put od postanja kluba pobedio Partizan, što je bio istorijski uspeh. Milenko Topić je zahvaljujući izuzetnim partijama dospeo i na radar Željka Obradovića, i svoju odličnu sezonu krunisao pozivom u reprezentaciju. Sve je bilo spremno za nešto zaista veliko, i to se i desilo.

Prvi krug plej-ofa sukobio je BFC sa Crvenom Zvezdom, koja je te sezone izuzetno slabo stajala. Nakon dve titule osvojene ’93. i ’94., crveno-beli nisu više bili toliko jak tim kao nekada, bez obzira na povratnike Nešu Ilića, Zorana Sretenovića i Luku Pavićevića, kao i starosedeoce Aleksandra Trifunovića, Miletu Lisicu, Gorana Karadžića i druge. Beočinci su bez previše problema, u minimalna dva meča – 95-72 u Beogradu (trideset poena Kuzmanovića), te 75-66 u Novom Sadu (šestorica dvocifrenih) - očitali lekciju donedavnom šampionu države i tako najavili smenu u vrhu srpske košarke. Do toga na kraju i nije došlo, doduše u tom trenutku teško ko bi vam mogao zameriti ako ste tako zaista mislili.

Put do finala vodio je preko Morače i neugodne Budućnosti. Podgoričani, predvođeni neuništivim Gašom Pajovićem i Dragom Vukčevićem, a potpomognuti odličnim skakačem Sašom Ivanovićem, kao i budućom zvezdom regionalne košarke Vladom Šćepanovićem, bili su na početku svog zlatnog doba. Te sezone Podgoričani su osvojili svoj prvi trofej u istoriji kluba – u nerealnom meču finala kupa SRJ koji se odigrao u Nikšiću, pobedili su Partizan sa 126-115 zahvaljujući baražu od čak dvadeset trojki iz trideset i pet pokušaja. U polufinalu, inače, stradao je baš BFC.

Ali takve utakmice, kao što je to finale kupa, dogode se samo jednom. Budućnost je kao „jača“ u žrebu gostovala prvi meč u Vojvodini i uknjižila poraz, da bi u revanšu Milenko Topić sa dvadeset poena potpuno utišao grotlo „Morače“ i tako overio vizu za finale. BFC Beočin je tako, u svojoj tek drugoj prvoligaškoj sezoni u istoriji kluba, stigao na tri pobede od titule šampiona. Sada se već nije moglo pričati niokakvim iznenađenjima. BFC je bio legitiman košarkaški klub, spreman za najviše domete.

U finalu plej-ofa čekao je Partizan, koji je pre svega četiri sezone bio prvak Evrope. Od te generacije koju su predvodili Saša Đorđević i Predrag Danilović nije ostalo mnogo, ali je zato temelj jednog novog, kvalitetnog tima itekako bio na okupu. Bekovsku liniju držao je kapiten i reprezentativac Miroslav Berić, odličan trojkaš i zahvalan timski igrač. Pored njega tu su bili i mladi Haris Brkić i Dragan Lukovski, kao i iskusni Ljuba Vidačić. Na krilu je svoje minute tražio perspektivni Aleksandar Čubrilo, tada još i nazivan „novim Kukočem“, a centarska linija bila je jedna od najjačih u skorijoj istoriji kluba.

Dejan Tomašević bio je neprelazan u fazi skoka, na stranu njegove poenterske sposobnosti, a sa njime su se uklapali po potrebi Dejan Koturović, još jedan član „atinske dvanaestorke“ Dude Ivkovića, Zoran Stevanović i mladi Predrag Drobnjak. Sveukupno gledano, izuzetna ekipa – pogotovo kada na sve to dodamo iskustvo i znanje Ranka Žeravice sa klupe.

U prvoj utakmici, BFC pravi malu taktičku diverziju. Na veliku scenu tada stupa ideja Miroslava Nikolića, da se odigra odbrana sa tri visoka u zoni i dva beka na spoljnim pozicijama koji igraju „flaster“. Ideja je bila da se stisnu Berić i Brkić, kvalitetni šuteri, a da se namerno ostavi prostor manje proverenom strelcu Lukovskom. Uz odbrambeni plan koji je egzekutiran do savršenstva, kao i vanserijsku napadačku partiju Željka Topalovića koji je postigao dvajes’ i kusur poena, Partizan je šokantno poražen u Pioniru sa 89:93.

Par dana kasnije, Partizan je došao spreman da odgovori na Mutinu kombinovanu odbranu, ali sedi trener tada ponovo iznenađuje. Beočin tada kontrira Partizanu „čovekom“, i trijumfuje u još jednoj neizvesnoj utakmici – košgeterski teret preuzeo je Vlada Kuzmanović sa 28 pogodaka. Bilo je to iznenađenje kakvo se zaista retko viđa – apsolutni superfavorit i jedan od najboljih timova u regionu, beogradski Partizan, bio je na konopcima. Pred ekipom iz Beočina bile su tri meč lopte, od kojih čak dve u „Spensu“.

Jasno vam je da ekipa u kojoj igraju Berić, Tomašević i ostali ne može tek tako da se pometla, a to je ubrzo postalo jasno i košarkašima BFC-a. Nervoza u svlačionici je bila prisutna – tim se, može se reći, pomalo i uplašio dometa koji je pre samo dve godine bio misaona imenica. „Sve vreme pred podbacivanje sam udarao loptom o zid svlačionice“, iskren je Kuzmanović.

Topalović smatra da je njegovoj ekipi u tom momentu možda falilo malo drskosti. Kvaliteta, doduše, nije manjkalo. „To što smo poveli sa 2-0, to nije nimalo slučajno“, jasan je bivši centar BFC-a, Zvezde i Budućnosti. „Mi smo dobro radili, dobro trenirali, i dobro se spremili. Mi smo sigurno imali kvalitet – ali znate šta, nismo bili dovoljno bezobrazni, da se tako izrazim. Nismo ni bili neko veliko ime, sigurno ne kao Partizan, nismo imali uticaj na javno mnjenje…falillo nam je i malo odlučnosti, sreće i psihičke pripreme. Možda i jesmo bili malo više nervozni nego što je to trebalo“.

Crno-beli su pred krcat „Spens“ izašli sa neophodnim samopouzdanjem i smirenošću, i to se i oslikalo na konačnom rezultatu. Rutinskih 79-63, i sada je rezultat u seriji bio 2-1.

U četvrtom meču, domaćin je uspeo da se sabere i shvati gde se nalazi i na pragu čega je. Ali onda je došao još jedan surovi obrt. Kuzmanović, jedan od najzapaženijih igrača finalne serije, nakon jednog naizgled benignog kontakta sa Koturovićem lomi metatarzalnu kost desnog stopala i sezona je za njega završena. Nedugo zatim, sudija isključuje Kusmuka i Harisa Brkića zbog međusobnog koškanja – silom prilika, BFC utakmicu privodu kraju u petorci Smiljanić-Vučurović-Topić-Glišović-Marinković. Tek da spomenemo da je ta petorka tada i nikada više izašla na parket – na treningu, izvesno nijednom nisu pokušali da igraju tako sklopljeni.

Volja za pobedom držala je „plave“ u egalu do poslednjeg trenutka. Pri vođstvu gostiju od 70-69 i svega desetak sekundi do kraja, otvorila se šuterska pozicija za mladog Smiljanića, koji je bez oklevanja ispalio trojku. Lopta je ostala na obruču, a Partizan je sa penala „oteo“ ključnu četvrtu utakmicu i vratio seriju u Beograd. U svlačionici, Nikolić je pitao Smiljanića zašto je šutirao, na šta je ovaj rekao da je bio sam. Muta je u svom stilu samo odmahnuo glavom i rekao „pa to su oni i hteli“.

Peta utakmica predstavljala je čistu formalnost – demoralisani Beočinci, lišeni pomoći povređenog Kuzmanovića, nisu uspeli da pruže ništa više od dostojanstvenog otpora. Partizan je proslavio drugu uzastopnu titulu nacionalnog prvaka, a fešti je prisustvovalo više od sedam hiljada navijača koji su do poslednjeg mesta ispunili halu „Pionir“.

Iako se finale završilo tako kako se završilo, u Beočinu nije bilo pesimizma. Igrači su smatrali da njihovo vreme tek dolazi, i da će oni svoj rad naplatiti možda još koliko nailazeće sezone.

Prelazni rok doneo je prve opipljive promene u klubu nakon dve stabilne sezone. Najbitniji odlazak bio je onaj Mute Nikolića, koji je napustio Beočin i postao šef struke Partizana – na njegovo mesto došao je Goran Miljković „Finac“. Igrački gledano, ekipa je ostala bez Zorana Kusmuka i Zorana Stojačića, koji je postao sportski direktor, a njihova mesta zauzeli su bekovi Darko Papac i Vladimir Zarić. Selekciju je popunio krilni centar Ranko Velimirović, koji je stigao iz Radničkog sa Krsta. Na papiru, ništa lošiji tim nego onaj što je bio na korak od sna.

Ali onda dolazi do turbulencija. Finansijska konstrukcija kluba se urušava, i cementara malo po malo izlazi iz priče. BFC je inače finansirao igračke plate tako što bi cementara ustupala građevinski materijal sestrinskoj firmi „BFC Koš“, koja je onda to prodavala po tržišnim cenama, vraćala fabrici novac u iznosu prodate robe po nabavnoj ceni i razliku koristila za klupski budžet. Drugim rečima – cementara za klub de facto nikada nije izdvojila nijedan dinar viška. Na jesen 1996. nakon smrti Milana Šerbana, dolazi do trzavica unutar same cementare, a tadašnji nadležni kadar, suočen sa krizom u građevinskom sektoru, lopticu prebacuje na košarkaše.

U jednom momentu, igračka delegacija je čak i prisustvovala radničkom sastanku, gde su, kako se Kuzmanović priseća, sat vremena slušali razne laži i uvrede, među kojima je najnotornija bila da radnici cementare nemaju plate jer se finansira košarka. Dok su igrači pokušavali da objasne kako stoje stvari, za reč se javio neko iz ćoška sale i hladnokrvno rekao : „ja bih samo voleo da vam kažem da ja nikad nisam navijao za KK Beočin, ja sam Partizanovac“. Igrači su napustili sastanak i skrušeno shvatili da oni, de facto, više nemaju klub, i da će poraz koji im završi sezonu ujedno biti i poslednji u dresu BFC-a.

I pored činjenice da su bili suočeni sa raspadom ekipe, i toga da te sezone dinara plate neće videti, vicešampioni SR Jugoslavije odigrali su najprofesionalnije koliko su mogli. „Finac“ se pokazao kao loš izbor, i on je napustio tim posle par meseci, uz skor u ligi 2-5. Kormilo je preuzeo Mutin bivši asistent Zoran Trivan, koji je sabio redove, prestrojio ekipu i nakon početnih nedaća vratio stvari na pravi kolosek.

Uz sve te probleme koji su ih pratili, BFC je stigao da ostvari nekoliko dobrih rezultata. U Evropi, „plavi“ su odigrali zapaženu ulogu u Kupu Saporte, gde su u „Spensu“ porazili ekipe kakve su Avtodorožnik iz Saratova, za koji su tada igrala braća Pašutin, kao i TDK Manresu, čiji je glavni igrač bio legenda španske košarke Điđi Kreus. U šesnaestini finala ih je nakon dvomeča izbacio MASH iz Verone, klub koji će Kuzmanović, Topalović i Topić godinu dana kasnije još bolje zapamtiti.

U YUBA ligi, bilo je i lepih, a i manje lepih trenutaka. Pamtiće se, recimo, dupla pobeda nad Mutinim Partizanom – oba puta sa po pola koša razlike. Sa druge strane, bilo je i situacija poput one sa mečom protiv FMP-a u Železniku, kada je ekipa na gostovanje došla privatnim automobilima, samo da bi po ulasku u halu shvatili da nisu poneli dresove. Utakmicu su odigrali u rezervnoj garnituri FMP-a i izgubili tek u poslednjem minutu posle nekih neverovatnih sudijskih odluka. Poruka je bila kristalno jasna – „dali smo vam dresove, zar još i da nas pobedite?“.

Plej-of je BFC startovao sa šeste pozicije, što im je obezbedilo novi susret sa podgoričkom Budućnošću, starim znancima iz prošle sezone. Uprkos svim problemima koji su tada bili izrazito očigledni, BFC je prvu utakmicu odigrao herojski i isprašio Podgoričane sa više od dvadeset razlike. Bio je to častan oproštaj od „Spensa“ i poslednja domaća utakmica koju je košarkaški klub BFC Beočin odigrao u svom postojanju.

U Podgorici, Beočinci se nisu dali do poslednjeg zvuka sirene. Obe utakmice, i revanš i majstoricu, odigrali su na nož, i na kraju priznali poraz samo nakon krajnje liberalne interpretacije pravila od strane delegiranih arbitara. Nakon poraza u majstorici, igračima je u susednom kafiću prišao zvaničnik Budućnosti i rekao im sledeće : „Momci…vi ste najbolja ekipa koja je ovđe igrala. Mi vi se izvinjavamo za sve. Šta god popijete večeras ide na naš račun.“

Dok se naručivalo (i iskapljivalo) pivo za pivom, sada već bivši saigrači spazili su kako je Nemanja Danilović nešto neveseo. Upitali su ga zašto je tužan, na šta je on samo uzdahnuo i rekao, „drugari, vi ćete svi igrati u dobrim klubovima. A ovo je najbolji u kojem sam ja ikada igrao.“.

Momentalno posle ispadanja iz plej-ofa, BFC iz Beočina je prestao da postoji. U poslednjem aktu ikada učinjenom, klub se fuzionisao sa Vojvodinom kako bi novosadski klub sačuvao mesto u prvoj ligi, iz koje je inače te sezone ispao. Dotadašnji košarkaši BFC-a nikada nisu isplaćeni za svoje poslednje nastupe u beočinskom klubu – uprava Vojvodine im je odmah stavila do znanja kako niko od njih neće dobiti ni dinara. Svako je otišao na svoju stranu.

Ako je rastanak i bio pomalo neugodan, uspomene na igrački period u hali „Spens“ nisu izbeledele sa godinama. Željko Topalović se tako i dan danas seća tog, kako on kaže, jako srećnog perioda u životu.

„Novi Sad je topao i mio grad. Taj grad miluje, taj grad ume da vas primi, i za mene ima jednu posebnu draž. Proveo sam tamo divne igračke godine. BFC je od nas napravio ono što jesmo, skupio je gomilu jakih karaktera, karakternih ličnosti, i objedinio ih pod jednom zastavom. Mi smo se tamo naučili domaćinskom poslovanju i radu, a pravi domaćin mukotrpnim radom uvek stiže do cilja“, jasan je Topalović.

I Vlada Kuzmanović se slično oseća. On po sopstvenom priznanju nije ni znao gde je Beočin kada je potpisivao ugovor, a otišao je iz novosadskog okruga sa osećajem da je bio deo nečeg vanvremenskog, nečeg posebnog. „Bila je to…jedna bezbrižnost posle godina sankcija, jedan divan grad, jedna fantastična ekipa i neponovljiva atmosfera koju smo imali uz sve razlike među nama“, otkriva današnji komentator „Sport Kluba“. „Živeli smo za svaku utakmicu, želeli da pobedimo sve, nismo marili ko koliko košta i ko je koliko plaćen. Zabavljali smo se i uživali u pobedama nad, do tada, nedodirljivim ekipama.“

Kada je Beočin igrao finale protiv Partizana, ja sam imao šesnaest godina. Nakon druge utakmice, u kojoj je Kuzmanović pogađao sa svih pozicija kao u transu, izašao sam napolje i sa prijateljima minut po minut analizirao svaki potez koji smo prethodno gledali na televiziji. U svetu beogradskih tinejdžera do tada su postojali samo Zvezda i Partizan, samo Partizan i Zvezda. Gledati kako neki relativni anonimusi – govorim iz vizure prestoničkog srednjoškolca – odrađuju Berića, Tomaševića i Koturovića, ljude koji su pre godinu dana dizali pehar u Atini, bilo je nestvarno na više nivoa.

Dečačka sećanja retko izblede, ali nešto češće umeju da vas slažu. Neke stvari pamtite ružičastije nego što jesu, neke potisnete. Ipak, tog proleća smo mi needukovani po prvi put imali priliku da vidimo kakav je zaista igrač Milenko Topić, koliko su oštri laktovi Željka Topalovića i koliko vam litara krvi i znoja treba ako bi hteli da mu „skinete“ skok u napadu, i da postoje bekovi u YUBA Ligi koji rade nešto što nije samo trojka ili ulaz. I dan danas, kada pričam sa ljudima koji su mi generacijski bliski a vole košarku, svi se uvek nasmeše kada se spomene BFC iz Beočina. Za entuzijaste YUBA košarke (a ima nas mnogo), BFC je SRJ verzija Sakramento Kinga. Igrali su sjajno, inteligentno i lepo na oko, i titula im je izmakla za dlaku.

U Beočinu dvadeset i prvog veka se ponovo igra košarka. Lokalni klub KK Beočin takmiči se u nižim rangovima, a i samo mesto dobilo je salu – salu u kojoj nekadašnji viceprvak Jugoslavije nikada nije stigao da zaigra, ali koja je svejedno ukrašena slikama BFC-ovih igrača iz slavnih dana. I cementara još uvek funkcioniše, samo je sada vlasništvo francuskog koncerna Lafarž i nosi to ime. Prepoznatljivi logo sa slonom nisu menjali.

Svako malo, krene neka priča o revitalizaciji košarkaških „centara“, i uvek se tu nekako podmetnu Čačak i Kraljevo. To je u redu, to su definitivno mesta sa velikom tradicijom igre pod obručima. Ali kada sledeći put uđete u tu diskusiju, podsetite sagovornike da se košarka igrala i severno od Beograda, ne samo južno.

Podsetite ih na BFC i magično proleće 1996., kada je mali klub iz okoline Novog Sada zamalo postao šampion, igrajući prelepu, inteligentnu košarku.

Miroslav „Muta“ Nikolić je nakon BFC-a trenirao više klubova, a ističu se njegove epizode u Partizanu i Radničkom iz Kragujevca. Dugi niz godina je član stručnog štaba reprezentacije prvo SRJ, zatim i Srbije, a sa mladim timom Srbije osvojio je svetsko prvenstvo za igrače u kategoriji do 19 godina. Trenutno trenira dorćolski Dinamik.

Zoran Trivan je ostao u trenerskom poslu. Nakon Beočina bio je šef struke budvanskog Mogrena, a danas je najviše angažovan na bliskom i srednjem istoku gde održava dosta trenerskih seminara i klinika.

Ernest Rađen je jedno vreme proveo u pritvoru u Zadru zbog sumnje da je počinio ratne zločine nad civilima u Hrvatskoj, ali je pravnosnažno oslobođen svih optužbi. Nastavio je trenerski poziv, i sada je u Kini.

Milenko Topić je iz BFC-a prešao u Crvenu Zvezdu, gde je postao kapiten i ljubimac navijača. Ostvario je kvalitetnu epizodnu rolu u reprezentaciji SRJ na EP u Španiji ’97., kao i na SP u Atini ’98., osvojivši oba puta zlatnu medalju. Nakon Zvezde igrao je sa velikim uspehom za Budućnost i Hemofarm, kao i par stranih klubova. Trenersku karijeru je počeo kao asistent u Segedinu, i trenutno je pomoćnik Dušanu Alimpijeviću u Crvenoj Zvezdi.

Vladimir Kuzmanović je takođe igrao za Zvezdu i Budućnost, a uspešnu karijeru završio je zapaženom epizodom u rumunskom ASESOFT-u, sa kojim je osvojio FIBA Kup Evrope (kasnije Evročelendž). Danas radi kao komentator za „Sport Klub“, a donedavno je bio direktor omladinskih selekcija Srbije.

Željko Topalović je još jedan bivši Be-Ef-Ceovac koji je ostavio traga u Crvenoj Zvezdi i Budućnosti. Karijeru je, nažalost, bio primoran da prekine u 29. godini nakon naizgled rutinske operacije kolena koja ga je zamalo koštala života. Nakon početnih prognoza koje su bile prilično crne, Željko se potpuno oporavio i otisnuo u ugostiteljske vode. Vlasnik je hotela „Zlatarski Zlatnik“ u svom rodnom kraju, koji je sam sazidao uz pomoć porodice, i potpuno je posvećen tom poslu.

Zoran Marković je posle BFC-a igrao za Vršac, a kasnije i u inostranstvu – ostvario je transfere u Slovačkoj, Belgiji, Rumuniji i Makedoniji. 2003. je bio prvak Rumunije sa Aradom. Danas je trener i sekretar udruženja košarkaških trenera Novog Sada.

Bojan Kusmuk je posle finala sa Partizanom postao član Vojvodine, a zatim je isto kao Marković imao dug niz inostranih angažmana. I on se bavi trenerskim poslom, i trenutno je šef stručnog štaba KKK Radnički. Trenirao je i u Dinamiku, Rumuniji i Libiji.

Milan Marinković se nakon igračke karijere ponovo obreo u Bosni. Ni autoru, ni njegovim sagovornicima koji su učestvovali u realizaciji ovog teksta nije poznato čime se sada bavi.

Nikola Glišović se aktivno bavio košarkom sve do 2015. – igrao je između ostalih za cetinjski Lovćen, rumunski Gas Metan, Veliku Planu, Borac iz Banjaluke i mnoge druge. Radi u regionalnom košarkaškom savezu centralne Srbije, kao i u KKK Radnički.

Zoran Stojačić je ubrzo nakon gašenja BFC-a izašao iz košarke. Šira javnost ga je ponovo upoznala 2008., kada je zajedno sa Goranom Kneževićem zbog navodnih malverzacija u građevinskom sektoru dospeo na naslovne strane dnevne štampe. Živi u Zrenjaninu.

Željko „Šele“ Vučurović je igrao dugi niz godina u Vršcu, danas je trener i angažovan je u klubu Difens iz Žablja.

Aleksandar Smiljanić je posle Beočina igrao za FMP i Budućnost. Bio je 13. igrač u selekciji Svetislava Pešića za SP u Indijanapolisu 2002. – nije odigrao ni minut, ali je svejedno dobio zlatnu medalju kao član ekspedicije. Igrao je i za Marusi i Lokomotivu iz Rostova, a danas je tim menadžer Dinamika.

Nemanja Danilović je igrao u Turskoj, Poljskoj i na Kipru. I on se, kao i većina svojih saigrača, posvetio trenerskom poslu – počeo je kao pomoćnik u Vojvodini, a zatim postao i samostalni trener KK Novi Sad. U noći između 6. i 7. marta 2010., kombi kojim su se on i košarkaši Novog Sada vraćali kući posle prvenstvene utakmice u Kruševcu udario je u prikolicu kamiona pančevačke registracije negde kod Lapova. Preminuo je posle gotovo sedmomesečne borbe za život, 1. oktobra iste godine.

Ovaj tekst posvećen je njemu.