Reklame

Mitovi i legende o NATO bombardovanju Srbije

Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“, dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“. Nije postojalo ništa pod nazivom "Milosrdni anđeo".

pisao Bane Gajić; fotografije FLICKR/​US Dep. of defense
|
24 Mart 2018, 7:00am

FLICKR/US Dep. of defense

Reklame

U svom prvom i, nadam se, jedinom ratu u životu učestvovao sam kao nevoljni posmatrač, potencijalna žrtva, uplašeni marginalac i, na kraju, kao sticajem okolnosti preživeli građanin Srbije. Rat sam posmatrao, bar u onim danima i noćima kada u njemu nisam participirao kao tačka u blizini nekoliko razornih eksplozija, najviše iz bašti dva kafea u beogradskoj Njegoševoj ulici, kod Cvetnog trga, sa terase sopstvene zgrade i jednog dvorišta na Topčiderskom brdu odakle se pružao odličan pogled ne samo na deklarisane mete u centru grada – televiziju, generalštabove i policije – već i na prostrano nebo na kome sam očekivao da vidim bar nešto, neko obaranje aviona, na primer.

Govorim o bombardovanju tadašnje države SR Jugoslavije koje je počelo 24. marta 1999. godine i trajalo je do 11. juna iste godine. Gađao nas je čitav NATO, bombama i raketama ispaljivanim iz aviona, brodova i podmornica.

Danas smo taj rat uglavnom svi već potisnuli iz uspomena, zauzeti sadašnjicom, ili usled nekakvog složenog psihološkog mehanizma brisanja trauma iz svesti, kako god, sećamo ga se samo na ovaj dan, ili kad neko krene da objašnjava kako je to isključivi uzrok kancera u Srbiji.

Možda je tako i bolje.

Ipak, to šta nam je odneo, zašto je izbio, i kakve je zaista posledice ostavio, izgleda da nam više nije previše ni važno. Taj rat, surovo bombardovanje, u stvari, sveo se sa proteklim vremenom na maksimalno pojednostavljivanje o Njima i Nama, i umesto da ga kolektivno razjasnimo i uvedemo u obrazovanje kao jednu od najvećih tragedija koje smo preživeli kao društvo i zajednica, dopustili smo da u kasnijem, tabloidnom, medijskom i čak javnom „metanarativu“ ostane upamćen samo kao izazivač raka „u narodu“, kako neki sve upornije tvrde, i da od svega postane „tek“ manipulativni alat u aktuelnom propagandnom geopolitičkom prepucavanju na Balkanu.

Reklame

Ne mogu da se oduprem utisku da je, bar sa naše strane, ostao nerazjašnjene i neshvatljive prirode i efekata, zahvaljujući najpre gadnim manipulacijama aktera koji su tada ovde bili na vlasti, a protiv kojih je NATO sve vreme tvrdio da ga vodi. Kao što je sa jedne strane bila upregnuta ogromna ratna mašina da se Srbija bombardovanjem prinudi da se povuče sa Kosova i zaustave se surovi oružani obračuni, tako je i sa druge, naše, bilo pokrenuto mnogo toga da bi se serijom glasina, obmana, laži i sumanutih priča, prikrila strašna činjenica da je negde u procesu napravljena ogromna greška usled koje smo se našli pod bombama, da u tom ratu ne prolazimo najbolje, da ginemo i da gubimo Kosovo. Da nam se „objasni“ kako smo, ustvari, u toj apokalipsi mi pobedili iako nam ne deluje tako.

Te manipulacije su se u tolikoj meri zapatile, do danas, da se može reći da su njihovi kreatori zaista na neki način pobedili. Doduše, ne NATO i agresorsku stranu, već sopstveni narod.

Današnjoj generaciji koju bih nazvao srpskim „tomahavk milenijalsima“ (rođeni 1999. godine, u toku rata ili odmah posle njega, po imenu „tomahavk“ koje je bilo opšti kolokvijalni naziv za sve projektile koji su nam padali po glavama, a izveden iz naziva jednog tipa krstareće rakete) mnoge od tih stvari ne bi bile jasne, posebno izvučene van konteksta posle 19 godina. Njima to sve danas premalo ili gotovo uopšte ne znači, o Kosovu imaju neki stav ili ga zauzeti planiranjem karijera, u zemlji ili inostranstvu, nemaju, i možda jedino „znaju“ da je NATO kriv što, eto, masovno umiremo od raka. Hronološki, nema boljeg pokazatelja koliko je već vremena prošlo od ta tri strašna prolećna meseca kada nam se na glavu sručila čelična oluja, ali i toga da već postoji jedan deo populacije koji nema nikakve direktne poveznice sa tim ratom. Poslednjim u nizu jugoslovenskih ratova koji su počeli u Sloveniji juna 1991. i završili se u Srbiji, isto u junu, 1999. godine.

Nama, koji smo Tada bili Tu, u punoj svesti i prisutnosti, preostaje gorak ukus, posle svega. Jedni su nas bombardovali, drugi nas pravili budalama. Između čekića i nakovnja. I o tim momentima bih mogao dosta da kažem, posebno danas. Katarze radi.

„Milosrdni anđeo“

Reklame

Jedan korpus lažnih analitičara, „poznavalaca“ i dežurnih „nacionalnih radnika“ i danas koristi ovaj nepostojeći naziv da istakne posebni cinizam koji dokazuje jedno metafizičko krvološtvo NATO –a, tvrdeći da je bombardovanje Srbije i Crne Gore sa naročitom brutalnošću nazvano „Operacija Milosrdni anđeo“. Eto, kažu nam „eksperti“, nije samo što su hteli da nas zatru nego su i to nazvali tako da nam se dodatno u našem stradanju narugaju i ponize nas, da vidimo kakva je milost od takvih anđela. Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“ ( Allied force), dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“ ( Noble anvil) i da nije postojalo ništa pod nazivom „Milosrdni anđeo“ u tom ratu. Izvrgavajući tako istinu, glupošću, neznanjem ili lošom namerom, ta gomila kretena je ona strana koja cinizmom nanosi najveću uvredu uspomeni i pijetetu nad žrtvama.

Uranijum

Reklame

U Srbiji je danas opšte mesto verovanje da masovno umiremo od kancera i da je jedini krivac za to uranijum kojim su nas namerno gađali NATO avioni kako bi na taj način izazvali što više smrti, i kad se rat okonča. Te se tvrdnje neprestano ponavljaju, čak i sve više kako se odvija izvesno geopolitičko usijanje na Balkanu između svetskih i regionalnih sila, i domaću javnost je neophodno podsećati na to koliko je NATO, ustvari, zlo, zbog čega bi svaki korak na putu ka pristupanju u taj savez imalo i tu dimenziju bacanja u naručje svom najvećem krvniku. U suštini, oko uranijuma koji je na naše tlo pao iz aviona tog proleća nema mnogo nepoznanica: jedini projektil u kome se nalazi komponenta osiromašenog uranijuma bila su zrna topa „GAU avenger“ kojim su bili naoružani avioni A-10 američke avijacije.

Nekoliko ovih aviona je gađalo oklopne mete isključivo na Kosovu i južnoj Srbiji, oko Bujanovca i Vranja jer severnije nisu leteli. Neposredno posle rata, Vojska Jugoslavije je očistila sva mesta gde se znalo da su pala zrna sa uranijumom (van Kosova) i jedan od tih metaka je čak bio izložen 2000. godine u Vojnom muzeju u Beogradu: pored njega je stajao sertifikat Instituta za nuklearne nauke u Vinči da je bezbedan za razgledanje. U drugim projektilima koji su ispaljivani na nas nije bilo nikakvog uranijuma, reč je o bombama i raketama sastavljenim od eksploziva, lima i čelika. Vezu o zagađenju zemljišta i voda koje je nastupilo prilikom bombardovanja industrijskih postrojenja u Pančevu, Bariču, Novom Sadu, npr. i hipotetičkog porasta obolelih, teoretičari „kancerskog NATO uranijumskog buma“ ne pominju previše, možda i zato jer zahteva opsežna istraživanja koja niko nije sproveo, već se čvrsto drže (nepostojećeg) uranijuma kao glavnog ubice.

Odbrana na mostovima i trgu

Jedna od posebno gadnih igara tadašnje srpske vlasti, a za koju se još onda verovalo i govorilo da je zamislila jedna žena, u samom vrhu piramide, bilo je izvođenje velikog broja ljudi na beogradske mostove i na Trg republike u centru grada. Svakog dana su na tri mosta preko Save i jednog preko Dunava organizovani „susreti“ kolona ljudi, najčešće radnika i zaposlenih u javnim preduzećima, koji su time prkosili agresiji, noseći dizajnirane simbole mete. Takođe, svakog dana je na Trgu republike u Beogradu bio održavan koncert inata na kome smo muzikom pobeđivali 19 ratnih vazduhoplovstava i tri mornarice u Jadranu i Egeju koji su nam upravo odvajali jedan od najznačajnijih delova teritorije. O koliko opasnom i zločinačkom poduhvatu je tu bila reč postalo je najpre jasno one noći 23. aprila 1999. godine kada je bombardovana zgrada RTS u Aberdarevoj ulici u Beogradu. Iako je bila upućena jasna poruka da će zgrada biti gađana, neko je naredio da bude puna zaposlenih. 16 ljudi je poginulo, a još 16 bilo ozbiljno povređeno.



Posle rata, kada su objavljeni memoari Vesli Klarka, američkog generala koji je komandovao NATO snagama u agresiji, u knjizi nazvanoj „Waging a modern war“ videlo se da je opcija bombardovanja beogradskih mostova bila jedna od stvari koju su američki vazduhoplovni generali želeli da odmah sprovedu, po uzoru na bombardovanje Iraka 1991. godine kada su u prvoj noći bili porušeni svi mostovi u Bagdadu. Takođe, u knjizi je navedena rečenica generala Hju Šeltona da je želeo da sravni „te proklete koncerte na kojima su svi nosili ucrtane mete“. Umesto da stanovništvo odgovorno skloni na mesta na kojima će imati maksimum šansi da preživi, u skloništa i van potencijalnih meta, neki od domaćih aktera su ga gurali pod bombe, u zlikovačkoj kalkulaciji da će eventualnom masovnom smrću uspeti da zaustave rat, zbog posledičnog šoka svetskog javnog mnjenja. Kako će se kasnije ispostaviti, zahtev da se beogradski mostovi i centar nipošto ne bombarduju pred NATO je odlučno i beskompromisno postavio Žak Širak, predsednik Francuske. Zahvaljujući njegovom čvrstom stavu da se Srbi ne kazne totalno, ljudi na beogradskim mostovima i koncertima su preživeli.

Napadi naše avijacije na aerodrome u Albaniji i/ili Tuzli

Reklame

Nije bilo nikakvog napada srpskih aviona na aerodrome u Tuzli i/ili Albaniji. Tačka. Ova priča je jedna od najupornijih laži iz propagandne epruvete koja ima najduži rok trajanja, toliki da je jedina od ratnih „epizoda“ koju i dalje rado ponavljaju opskurni sajtovi i vojni analitičari diskutabilne reputacije.

Navodno je našoj vojsci dojadilo da se više samo krije i rešila je da uzme u svoje ruke tok rata: jednog dana/ noći, u zavisnosti od toga koji sajt pouzdano prenosi istoriju, poletelo je desetak „orlova“ / „galebova“, opet u zavisnosti koji sajt…, i doleteli su u brišućem letu nad NATO bazu u Tuzli /Albaniji, i to u zavisnosti koji sajt…., i razvalili i popalili ko zna koliko aviona, helikoptera, NATO soldateske na zemlji. Priča ima koren u filmu „Partizanska eskadrila“ iz 1979. i neke, gde su partizani izveli sličan manevar, doduše samo na filmu. U realnosti, NATO avioni su nad Srbiju doletali iz baza u Italiji, Velikoj Britaniji, SAD ili sa nosača aviona na Jadranskom i Egejskom moru. I dalje pamtim komentar jednog JAT-ovog pilota koji je čuvši ovu skasku još u toku napada, rekao: „Sad očekujem da nas zovu na aerodrom, u jutarnjoj izmaglici nam pred avionima podele po cigaretu, čašu rakije i fotokopiranu sliku nosača aviona, i stave za komande…“

NATO pilot u GSP /B2 u Spačvi

kako bi se pospešila kolektivna paranoja i podstakao opšti gnev, u toku bombardovanja lansirana je priča da se oboreni piloti NATO kriju među beogradskim zgradama i da pokušavaju da pobegnu sa mesta obaranja koristeći linije gradskog prevoza. Tih dana mnogi su pomno piljili u plavokose mlađe ljude, ako bi se kojim slučajem neko takav zatekao unutar autobusa, tramvaja ili trolejbusa, ili u ćutljive neznance koji bi gledali kroz prozor. Priča je bila nastavak opšteg mesta o nebrojenim avionima koje smo obarali svakodnevno, posebno u okolini Beograda.

Televizije i novine su uredno svakog dana navodile mesta gde su oboreni i srušili se bombarderi i nije bilo teško zaključiti da će, ukoliko je RTS javio da je kod Bežanije ili kod Avale oboren nekakav F-15, njegova posada morati da sedne u autobus 306 ili 95-icu, npr, dok se tako ne bi evakuisala na sigurno, Tamo Negde. Ne jednom sam doživeo ubeđivanje od ljudi, inače u redovnom životu kredibilnih i obrazovanih, o čudnim ljudima koje su sretali na putu do posla. Posebno se sećam jednog lekara koji mi je u „Likvidu“ u Njegoševoj izbezumljeno pričao kako je upravo video u 16-ici na Zelenom vencu čoveka kome je ispod rukava jakne virila zelena uniforma NATO boje, i da je brzo izašao na sledećoj stanici čim je primetio da je otkriven. Kada je reč o broju oborenih aviona, do sada je nedvosmisleno i bez sumnje ustanovljeno da su nad teritorijom Srbije oborena dva, i jedan nad Crnom Gorom koji se srušio u Jadransko more, što je NATO i priznao istog dana, i da drugih gubitaka, jednostavno, nije bilo.



Zabeleženo je da je nekoliko letelica došlo do baza sa velikim oštećenjima, kao i da je jedan avion kasnije otpisan usled stepena oštećenja koje mu je nanela sprska PVO. Domaća mitologija je po forumima i internetu širila masovno priču da je „jedne večeri“ u oblast Spačvanskih šuma u blizini granice Srbije i Hrvatske pao najnoviji američki bombarder „B-2“, usled oštećenja koja su mu naneli naši protivavionci. Guste neprohodne šume su objašnjavale to što nema olupine i što se ne vidi nigde. U suštini, NATO i američka avijacija su nad Srbijom tog zlosretnog proleća primenile novi obrazac elektronskog ratovanja u kome se radari protivničke strane zasipaju odrazima mamaca koji simuliraju prave avione na ekranima, i na koje se ispaljuju prave PVO rakete, suštinski u prazno.

Reklame

Jedan od tih mamaca je „pogođen“ i „srušio se“ u Spačvi. Što se GSP-a tiče, jedini momenat u kome sam poverovao da možda „tu nečeg ipak ima“ bio je kada sam u opremi pilota F-117 koji je oboren u Sremu na početku rata (evakuisan odmah u toku noći), u depou Muzeja avijacije na Surčinu 2001. godine video i mapu na kojoj su izuzetno precizno bile upisane – sve linije beogradskog gradskog prevoza.

Lokatori

I danas mi je pred očima slika nepoznatog čoveka koji sa baterijskom lampom tumara kroz unutrašnje dvorište jedne stambene zgrade na Dorćolu i traži lokator za koji je sigurno znao da je tu negde. Lokatori su bili jedna od top izmišljotina Miloševićeve propagande sa pogubnim efektima za psihotičare, paranoike i osobe nestabilnog psihičkog zdravlja. Bili su beli, žuti, kamuflažni ili plavi, kako kad, bacali su ih iz padobrana i služili su da ukažu na metu na zemlji. U prevodu, kome padne lokator u dvorište viđen je da bude pogođen u veoma skoro vreme. Ljudi su zato besomučno tragali za lokatorima ne bi li ih otkrili pre nego što navedu bombu i bacili ih negde što dalje, možda tek u obližnje komšijsko dvorište.

Priču o lokatorima mediji su neprestano ponavljali ali što se više govorilo o njima frustracija je sve više rasla: niko nikada nije našao nijedan što nije ukazivalo da ih nema već da ne uspevamo da otkrijemo tu jasnu i groznu najavu da nam stiže projektil. Do dana današnjeg niko nije video nijedan, kao da su imali neki automatski mehanizam za samouništenje. U Aleksincu, Surdulici, Grdelici, Nišu, Murinu, Batajnici, Pančevu, Novom Sadu i svim drugim mestima koje su razorili avionski projektili takođe nije bilo lokatora niti su ih izbezumljeni od žrtava i štete tamošnji stanovnici ikada i tražili.

Kopnena invazija

Reklame

Priča o kopnenoj invaziji je bila jedan od nosećih stubova lažne priče Slobodana Miloševića o tome da smo pobedili NATO i da to što od 11. juna 1999. jedna čitava pokrajina više nije deo Srbije ne znači previše pred „činjenicom“ da smo upornom i junačkom odbranom uspeli da zaustavimo i slomimo kopnenu NATO invaziju, usled čega su morali da nas zamole da napustimo Kosovo. Broj tenkova i oklopnih vozila koje je tadašnja Vojska Jugoslavije izvezla sa teritorije Kosova bio je, u toj vizuri, dokaz da smo zaista pobedili i da našoj pameti i spretnosti NATO alijansa nije mogla ništa.

Takvom pričom je prikrivana suština da NATO nije vodio nikakav rat za osvajanje Kosova niti se za to pripremao već je na delu bio prethodno brižljivo pripremljen koncept razaranja volje političkog sistema u zemlji, ali i dela javnog mnjenja, da se dalje bori, koji je uključivao uništenje dela infrastrukture, struje, mostova, kako bi se Milošević pred opcijom kompletnog rušenja svih sistema u državi primorao na predaju. Što je on i učinio posle 78 dana. U tom konceptu Vojska Jugoslavije nije bila veća meta van onog što je moralo da se uništi kako bi napadačka avijacija mogla da izvrši zadatak: PVO sistema, radara i borbenih aviona, usled čega je mogla da se posle primirja pojavi na svetlosti dana sa toliko tenkova i oklopnih transportera. Ipak, to nije sprečilo neke od generala da ubeđuju javnost, Vrhovnog Komandanta (Miloševića) i sebe same, na kraju, da su sprečili osvajanje Kosova, i čak čitave Srbije, od strane NATO.

To je ono što takođe ne mogu i ne želim da zaboravim, osim one proste činjenice da sam zajedno sa još sedam miliona ljudi Srbije i Crne Gore 78 dana mogao da olako stradam ukoliko bih se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Taj stepen besmislenog ludila kome sam bio izložen paralelno sa bombama, propagandni haos ubeđivanja u nešto drugo od onog što su oči svakodnevno jasno uviđale, mahnite glasine koje su kolale izazvane strahovima i nadom, kolektivna iracionalna izbezumljenost i podmukli potezi kako bi se agonija što više produžila i što manje razumeo njen uzrok. I za šta još uvek ima zainteresovanih duša.

Tekst posvećujem žrtvama čije stradanje mi se urezalo u svest kroz TV prizore i novinske tekstove u to vreme, i koje će me progoniti dok postojim: trudnici u Nišu raznetoj kasetnom bombom na trotoaru u maloj ulici, devojčici iz Varvarina, uspešnoj učenici, na pogođenom mostu u sunčanom danu, biciklisti na Petrovaradinskom mostu u Novom Sadu koji uveče polazi kući da nikad ne stigne, devojčici iz Batajnice koju je u kupatilu ubio geler, stradalim u vozu u Grdeličkoj klisuri, ugljenisano izobličenim do neprepoznavanja, izginulim vatrogascima u Nemanjinoj u Beogradu koji su radili ono što se moralo, bez straha, čoveku koji visi naglavce u ruševini televizije, još uvek živ, seljacima na traktorima koje su bombarderi greškom zamenili za oklopnu kolonu, deci na mostu u malom gradiću Murino za koje niko nikada ne bi mogao da pretpostavi da je imalo bilo kakvu važnost da bi bilo upisano kao cilj, kao i svakoj od više hiljada žrtava te tragedije, ponaosob.