Reklame
legalne droge

"Terapija disanjem" me je uradila kao ništa u životu

Duboko disanje uz tehno ritam nekada izaziva osećaj nalik halucinogenom tripu.

Anders Haubart Madsen

Nas desetoro sedi na strunjačama hale u Arhusu, u Danskoj. Oko nas su bubnjevi, zvečke, daire. Svako je dobio po jedan povez za oči i po jednu kofu. Petočlano pomoćno osoblje spremno je da nas vodi putem kojim ćemo ubrzo krenuti. Hiperventilacijski haj koji nas čeka navodno će biti najbolji koji smo ikad iskusili.

Reklame

Naš instruktor, psihoterapeut Bjarne Rursgor, takođe sedi na podu i podešava tehno plejlistu koju je pripremio za ovu priliku, a zatim nam navodi neka opšta uputstva. „Potpuno se prepustite“, savetuje on. „Ne brinite šta će ko da pomisli – mi smo već videli sve moguće reakcije. Bes, tugu, radost, čak i seksualno uzbuđenje.“ Kaže da bi trebalo da prihvatimo svako osećanje koje nam se možda javi. „Izrazite ga, i tako ćete se lakše lišiti eventualne traume koja se u vašem telu dugo gomila.“

Terapija disanjem reklamira se kao trip sličan onom koji izazivaju halucinogene droge. Oni koji je upražnjavaju tvrde da je u pitanju mnogo jači osećaj, plus što ne sjebe čoveka mentalno kao što neke droge to rade. Proces je relativno jednostavan: ubrzano dišući, naglo obogatimo krv kiseonikom, koja zatim stiže do mozga i izaziva vrtoglavicu koja podseća na put u neku drugu dimenziju.

Stanislav Grof (86), češki psihijatar, jedan je od pionira terapije psihodelicima – lečio je razne mentalne poremećaje korišćenjem halucinogenih droga. Grof je u svom radu navodio da LSD efikasno deluje protiv anksioznosti i depresije kod pacijenata na samrti. Ipak, pošto su tokom šezdesetih mnoge zemlje počele da kriminalizuju esid, Grof i njegova supruga Kristina preorijentisali su se na manje kontroverznu terapiju: disanje. Otkrili su da je i na taj način moguće proširiti svest kao pod uticajem LSD, a pacijenti čak mogu da savladaju (ili bar prihvate) razne traume koje su lično iskusili.

U dvorani u Arhusu, Rursgor nas vodi kroz vežbe. Kaže da je studirao hemiju pre nego što se prekvalifikovao za psihoterapeuta, a trenutno radi sa „šamanom iz Perua“ kako bi usavršio „šamansku terapiju disanjem.“

Rursgorova terapija inspirisana je Grofovim konceptom holotropskog disanja – tehnike koja uključuje tročasovno, brzo, duboko disanje. U našoj verziji, ovo se radi u pratnji tehno plejliste po izboru terapeuta. Tokom ekstenzivnijih vikend seansi učesnicima se takođe nudi ajahuaska – ali kažu da ona stvarno nije neophodna. „Video sam kako ljudi dišući utonu dublje bez ajahuaske nego sa njom“, tvrdi Rursgor.

Ležim na leđima kad sve počinje, vezanih očiju. Bas odjekuje iz dva zvučnika na podu i trese mi telo. Rursgorovi asistenti šetaju po prostoriji, lupaju u bubnjeve, zveckaju zvečkama. Muzika je sve glasnija a ja se trudim da u ritmu izdišem iz dijafragme, ruku položenih uz telo.

Reklame

Čim mi disanje uspori i zaostane u odnosu na muziku, tu je asistent koji me upućuje kako da se vratim u ritam. Desetak minuta kasnije osetim vrtoglavicu ali i dalje je sve relativno normalno – svega sam svestan, potpuno kontrolišem emocije.

Ubrzo počinjem da osećam posledice i u ostatku tela, prvo sitne grčeve u grudima. Trudim se da usmerim disanje ka njima – ali čim sam to uradio, hvata me bes i počinjem da vrištim. U mislima se naprasno vraćam šest meseci unazad, kada smo devojka i ja okončali vezu od trinaest godina. Nikad ranije taj raskid nisam vezivao sa osećajem besa. Iskustvo je sasvim novo za mene, neopisivo, pa mu se potpuno prepuštam – predajem se emocijama koje naviru iz mene.

Moju vrisku skoro da potire buka koja dopire od ostalih u prostoriji. Zastajem na trenutak, iako nastavljam da dišem. Osetim da mi se prsti grče – očekivano, pošto sav kiseonik u mom telu trenutno želi da snabdeva samo mozak.

Onda osetim kako mi nešto treperi iznad srca. Fokusiram se na hiperventilaciju, ali uprkos dubokim udisajima i izdisajima, ništa se novo ne dešava. Ubrzo mi ponovo prilazi jedan od članova pomoćnog osoblja i nežno me prstima dodiruje posred grudi, tačno između rebara. Istog trenutka osetim kako se negde iz mene pomalja strašan urlik, dok mi suze teku potocima. Prija mi, iako nisam siguran odakle se i zašto sve to javlja.

Terapiju disanjem donekle podržava nauka; na primer, istraživanje sprovedeno na Stanfordu pokazalo je da su se simptomi post-traumatskog stresa među veteranima rata drastično smanjili posle nekoliko seansi. Takođe, neprofitna organizacija MAPS (Multidisciplinarno udruženje za istraživanje psihodeličnih supstanci) je ustanovila da je 82% od 482 ispitanika posle terapije dahom iskusilo „transpersonalna osećanja“ – vantelesna iskustva koja nadilaze granice individue. Nešto blaže efekte iskusilo je 16% ispitanika, a samo kod 2% nije bilo nikakvih rezultata.

Na mojoj strunjači u Arhusu, rezultata definitivno ima. Petnaest minuta plačem, a onda počinjem da se smejem. Po prvi put od kako je sve počelo, pitam se da li gubim razum.

Reklame

Ipak, svesno prihvatam haotične emocije koje me prožimaju i nastavljam da se smejem; nikad se bolje nisam osećao.

Po okončanju pedesetominutne sesije, 20 minuta se opuštamo i polako vraćamo disanje na uobičajen ritam. Tokom celog tripa, bio sam svestan da je povratak u normalu moguć ako prosto odlučim da skinem povez sa očiju.

Nisam siguran šta mi se desilo tokom holotropskog disanja, ali bilo mi lakše i psihički i fizički. Iskusio sam prethodno nepoznate emocije uskladivši disanje sa tehno ritmom.

Napomena: Terapija disanjem nije medicinski prihvaćena; ova sesija održala se pod nadzorom petoro asistenata.

Više na vice