Vazduh u Beogradu je zagađeniji nego ikad i niko ne zna šta da radimo

Vazduh ne dobija dovoljno pažnje, ne samo u medijima, nego pre svega u našim svakodnevnim moždanim vijuganjima. Kao i svaka stvar koju uzimamo zdravo za gotovo, o vazduhu razmišljamo samo kada ga nestaje ili eventualno kada ga vidimo, kao što je slučaj ovih dana u određenim delovima Beograda, čemu može da posvedoči svako ko izađe napolje i malo duže prošeta, ali i svako ko kao ja ostane unutra da bleji na netu - jer tu su društvene mreže čiji korisnici nas neumorno podsećaju na to da je sa njihovog prozora vidljiviji smog nego s mog.

Vazduh, kao jedan od retkih preostalih zaista komunalnih resursa pred kojim smo svi jednaki, jeste odlična stvar i ja sam među njegovim najvećim fanovima, i normalno da i mene brine njegov kvalitet, koji je u Beogradu ovih dana, sudeći prema aplikacijama koje pokazuju rezultate sa mernih mesta, među najgorima na svetu.

Osnovni parametar koji nam vazduh spušta na nivo dikensovskog Londona rane industrijske revolucije su čestice mikroskopskog obima koje nam se useljavaju u pluća i tamo prave haos. I normalno, prvo pitanje je: otkud sada odjednom tolike sitne čestice? (Sad zamislite onaj mim s mozgom koji se širi). Drugo pitanje (slika mozga koji je veličine normalnog homo sapiensa): da li je to inače tako ili samo sad? Treće pitanje (slika mozga koji prodire kroz lobanju u zracima): šta mi kao pojedinci možemo ili moramo da uradimo? I četvrto pitanje (mozak koji obujmljuje univerzum): da li ipak treba država da uradi nešto? Pošto u potrazi za odgovorima čovek može samo da skrene, evo ovde na gomili prikupljenih nekih pokušaja odgovora koji su rezultat mog višednevnog neizlaženja i prikupljanja informacija po internetu.

Pitanje za milion dolara, oko koga se svi (na mrežama) raspravljaju i naravno uspevaju da se i ovde podele po „jel ukusan sendvič botino“ liniji, dok vlast mudro ćuti, a mediji naizmenično vrište kako ćemo pomreti i da ne izlazimo napolje, pa onda kako smo ipak okej jer eto merne stanice samo na par mesta pokazuju nedozvoljenu količinu najopasnijih čestica, onih prečnika manjeg od 10 mikrometara.

Dve su osnovne teorije o tome šta je osnovni uzročnik. Možemo ih nazvati po našim poznatim onlajn influenserima koji ih propagiraju, ali nećemo. Prva teorija glasi da paori pale polja (ili Romi, u romantičnoj verziji priče) i da ta dimčina od spaljene strnike izaziva da nam vazduh bude kao u Kalkuti. Činjenica je da paor voli polje zapalit’ više nego Rasta džoint ali je i činjenica da je paljenje duboko ukorenjena tradicija u našem poljodelačkom narodu, a da ranije nismo baš imali ovakvih problema. Ipak, sada nema vetra tj..izneverava nas tradicionalna jesenja košava, a i tradicionalna jesen uopšte, tako da jebiga.

Druga teorija tvrdi da horor stiže iz deponije u Vinči. Sad, činjenica je i da deponija gori već neko vreme i da se ne nazire gašenje tog požara, kao i da a oni koji žive u blizini, što uključuje i fazon Mirijevo, osećaju neporecive mirise zapaljenog đubreta koje miriše na sve suprotno od pobede.

Šta je istina od ove dve teorije? Niko ne može da za sada smisleno potvrdi. Jasno je da državi malo više odgovara da su paori, jer tako može da svali krivicu na čitavu kategoriju stanovništva i okrene ljude jedne protiv drugih, što je omiljena aktivnost naše vlasti. S druge strane, imali smo požare u Vinči i ranije, ali ne i ovakvo sranje od vazduha. Tako da ja biram OBA, što je sigurno, sigurno je.

Podsetimo se zanimljive činjenice iz osnovne škole, a to je da u predgrađu Beograda imamo fazon najvećeg zagađivača u jugoistočnoj Evropi a i šire, veoma ironijski nazvanog po čoveku s kojim se najviše kurčimo i koji se zalagao za besplatnu (i čistu) energiju. Reč je, naravno, o Termoelektrani „Nikola Tesla“, popularnom TENT-u.

Takođe, godinama ignorišemo porast broja automobila u gradu, ali ne i novih automobila u gradu, jer prosečna starost srpskog privatnog vozila je takva da bi automobili kada bi glasali bili najvažnija biračka grupa. Možda otud leteći automobili u spotu SNS-a?

Ukratko, imamo veseli konglomerat zagađivača, na koji ćemo uskoro, čim malo zahladni, dodati i čađ iz desetina hiljada dimnjaka domova koje se greju na čvrstu materiju, jer je, jebiga, realno jeftinije. Naravno, uz zahlađenje bi trebalo da stigne i košava, naš brat, i da sve reši, jer ona je do sada inače ima ove probleme uspešno razvejavala i omogućila nam da se svi godinama pravimo kao da ih nemamo. Osim ako košave ne bude. Ali opet, to će biti najprirodniji, organski način da saznamo da li je ovo i inače situacija u ovo doba godine ili je 2019. prosto samo epizoda, kao boravak Saše Radulovića van psihijatrijske ustanove.

Prvo da prestanemo da pušimo pola pakle dnevno. Ako to uradimo, onda tek imamo razloga i da se brinemo da će nas ubiti nešto što sami sebi ne šaljemo u pluća. Posle toga, možemo da se manje vozimo kolima, za šta se mora reći svaka čast Vesiću na programu podsticaja građanima da ne koriste kola. Mada s druge strane i javni prevoz je krš, tako da tu baš nema jasnih pobednika. A ako već moramo automobilom negde, probajmo da povezemo još nekoga… ili da pređemo na hibride i vozila koja manje zagađuju kao što su… električni trotineti?

Ok, jasno je da se ništa od ovoga neće dogoditi iz istih razloga zbog kojih se ljudi u „metropoli Balkana“ i dalje masovno greju na leševe drveća: prosto smo sirotinja i ne zajebavajte nas brate sa hibridima i boljim kolima nego sredite te ulice i taj prevoz više u pičku materinu pa će biti i bolji vazduh. Što nas dovodi do poslednje stavke.

Pa ono, možda da prestane da se pravi kao da se ništa ne događa nego da lepo organizuje gašenje zapaljenih paorskih polja, gašenje Vinče, a usput da ugase i požarčinu na Staroj Planini. Šta, nemamo dovoljno tehnike i ljudi? Možda može da pomogne onaj srpsko-ruski centar za vanredne situacije kod Niša? Ništa, a? A da angažujemo vojsku? Možda, ako uspemo da ih dobijemo na telefon jer su ga verovatno isključili zbog dugova. Onda nam ostaje da se svi sklonimo negde gde je bolji vazduh, na čemu, hvala bogu, vlasti već ozbiljno i predano rade.