Povratak kući: moja zimska idila u Besnom Foku

Usput ipak uvek radoznalo posmatram kroz prozor dok putujem ka tamo. Prvo pomislim na Pančevački most koji moram da pređem, a za koji se već godinama priča „evo samo što se nije srušio“. Zrenjaninski put više nije pust kao što je nekad bio, vrvi od brze vožnje i izgrađenih fabrika uz put, kafana i restorana u staklu i mesingu, lokalnih frizera. Krnjača, Borča, Ovča, Greda, roj novoizgrađenih i nedovršenih kuća u kojima žive i neki ljudi koji su nekada živeli u Besnom Foku.

Tu je sada i stanica za groblje Zbeg koje je kako čujem prepuno, tamo su mi sahranjeni baba, deda, stric, rođaci. Ponekad kažem, samo nemojte tamo da me sahranjujete, hoću na Novo Groblje, u centru.

Posle Padinjaka, gde sam išla u osnovnu školu od petog do osmog, ide stanica za zatvor. Moja sestra ume svaki put glasno da mi kaže: „Zatvor!!!“, kada stignemo do stanice, ja kažem: „Znam“. Pošto dugo nisam bila, valjda želi da mi bude vodič i da se zajedno podsetimo, iako znam da nam sećanja i osećanja nisu ista.

Konstatujem da je to mesto najlepše leti ili zimi. Meni zimi, kad padne sneg jer je onda to jedna brisana, čista i bela pustara. Ovog puta je tako, i idem sa jasnom namerom, da vidim mamu, da prošetam kroz naselje, i da ostavim prošlost iza sebe, da se oprostim od nje. A i znala sam da je mala verovatnoća da ću nekoga sresti, nije mi bilo do toga.

I da hoću, tamo nema više gde da se sedne, popije kafa. Nije da ne želim da sretnem ljude sa kojima sam išla u vrtić, školu i provela vreme do moje 19. godine, već ne želim da se prisećam sebe u rolerkosteru tinejdžerskog doba koje je bilo ispunjeno alkoholom, besomučnim sedenjem u sobi i plakanjem, pisanjem veoma mračnih pesama i dnevnika u kojima mrzim sebe. Tragala sam za slobodom, knjigama i velikim svetom. Naravno onda kada je bilo struje, jer je nestajala čim ozbiljno zaduva napolju.

Postojala je šumica na koju je gledao moj prozor, sada je više nema, golo je. Kroz šumicu je išao putić, i tada je uglavnom bio mrkli mrak i plašila sam se sama da prolazim tuda. Ne želim da se sećam kako sam jedne noći posle žurke naterala desetak prijatelja da me isprate kući i onda sela pored drveta - morali su da mi pevaju „Ramo Ramo druže moj“ jer nisam htela da ustanem i nastavim dalje. Danas rade svetla na banderama, ali ima više pasa lutalica nego što ih je ikada bilo. Ljudi tamo dođu na stanicu, otvore vrata od kola i izbace psa kog ne žele, i tako godinama.

Bilo je nekoliko dece na snegu tog dana kada sam došla, pravili su nešto na igralištu. Igralište je fudbalski teren, u stvari dva fudbalska terena i košarkaški. Svaka fudbalska utakmica tamo je bila događaj, ako je neka važnija, onda su dolazili i neki drugi ljudi da navijaju i gledaju. Ako je važno, ja bih se sa drugaricama popela na tribine i navijala ili smo gledale nekoga ko nam se sviđa.

Smejale smo se i obigravale oko svlačionica. Na igralištu, veliki događaj se spremao mesecima pred proslavu 1. maja. Proslava je trajala četiri dana. Logorska vatra, peče se vo, pevačica i pevač, tombola. Dolazili bi mnogi iz drugih naselja, sa Vrbe, iz Glogonjskog, Jabučkog, Kovilova, Padinjaka.

Sedeli bismo posle sa strane na klupama pored klupske kafane „Šumski raj“. Tamo sam slavila i 18. rođendan, i to je poslednji put da sam tamo nešto slavila. Da, tamo je igrao fudbal i Saša Ćurčić, dok smo njegova sestra i ja šenile i trčale okolo i kikotale se svemu. Besni Fok nema ulice, ali sada sam na banderi videla znak na kom piše Sarajevska ul. i da, taj deo smo zvali Sarajevska, nemam pojma zašto.

Škola i vrtić su i dalje tamo, sada sveže okrečeni. Tu su vrata do vrata, te sam ja iz vrtića samo prešla na druga vrata u školu koja je imala dve učionice. U vrtiću sam bila omiljena, u školi nas je učiteljica čupala za zulufe i bila vrlo neprijatna, a mene naročito nije podnosila. Ta škola je predviđena za period od 1. do 4. razreda, i posle se ide u Padinsku Skelu. Dolazio je autobus po nas i vozio nas. Jedino sam se plašila, posle poslednjeg zvona da ne zakasnim na bus, jer mi je u to vreme drukčiji povratak kući izgledao kao nemoguća misija.

Htela sam da prođem još jednom i pored „Magacina“. To je bila jedna veća hala gde su se slavili svi ispraćaji u vojsku i svadbe. Skoro svi moji drugari iz detinjstva i razreda su tamo pravili ispraćaj, dolazilo bi po sto ljudi. Komšije i stariji, i naravno roditelji svih prijatelja. Uvek bend i igrali bismo, pili, sjajno se provodili i na kraju lili suze uz recimo „Nedelja, a svi ste tu“.

Onima koji su imali devojke u to vreme, njima je bilo najteže. Znalo se, sutradan ili dan posle, društvo se okupi i ide da ga isprati do autobuske, odnosno železničke stanice u Beogradu. Bili smo glasni i smenjivali pevanje sa smejanjem, vikanjem i plakanjem. Sada mi kažu da u Magacinu penzioneri igraju šah.

Leti bi u njemu bili smešteni sezonski radnici koji su dolazili da rade na njivama gazdinstva PKB. Čak sam i ja sa 12. išla da radim, da čupam metlice sa kukuruza. U šest je kretao traktor kod menze, čija su vrata sada zazidana. Menza je u okviru „samačkog hotela“, gde su bili isto radnici koji su tu živeli u mnogo boljim uslovima nego ovi u magacinu koji su svi bili u jednoj prostoriji i uglavnom su to bili Romi iz raznih delova Srbije.

Moj tata je radio tamo u radionici na Foku i dobijao je bonove za menzu. Nekad bi nam ostavio da idemo da jedemo tamo, ili bih ja samoinicijativno maznula bonove i vodila drugarice. Mogli smo da biramo gulaš, ili zapečene makarone, pasulj, mnogo sam to volela. Posle mi je i mama radila u menzi, a onda sam prestala da idem kad sam porasla. Tu iza magacina i menze bio je red ogromnih štala gde su bile krave, mnogo krava. Baba me je vodila tamo ponekad jer je radila u njima, pokazivala kako se brine o kravama, stavljala im one aparate za mužu. Oko sedam bi dolazio kamion u koje se točilo to sirovo mleko i vozilo dalje na preradu u PKB. Već dugo tamo nema krava i ne proizvodi se mleko.

Kafić koji smo zvali „Kod Petka“, jer ga je držao Petko, je sada razvaljen, kao i jedan jedini bilijarski sto u naselju. Često sam išla tamo i očijukala, igrala bilijar, pila sok ili pivo. Sada je taj kafić bez prozora i vrata i u njemu su samo prazne flaše piva. Posle je otvoren i drugi kafić, ali mi taj nikada bio nešto, a posle sam i otišla odatle. Volela sam ipak najviše sedenje po kućama, i kućne žurke. Pili bismo vinjak, vekiju i pivo. Ponekad bismo plakali izbezumljeni od alkohola i ko zna zbog čega sve još. Droge nije bilo u to vreme na Besnom Foku, tek godinama kasnije.

Moji drugari i drugarice sada imaju decu, neki su ostali tamo da žive, neki su otišli. Neki rado odu tamo s vremena na vreme, ali ne i ja. Kasnije u životu su me mučile i stigle mnoge ružne stvari koje su mi se dogodile u detinjstvu i mladosti. Tek sada, više od dvadeset godina kasnije kada sam se izborila sa tim, mogla sam da odem hladne i bistre glave i ispričam sve, kome treba. I dok sam prolazila kroz naselje, više nisam imala emocije koje bi me gušile danima posle. Godinama i decenijama kasnije. Dugo sam već slobodna od ćutanja i pritiska života u maloj sredini punoj tišine, pretvaranja, dok se zidovi sužavaju dok ne pukneš. Nadomak velikog grada, samo 25 kilometara dalje me je čekala sloboda, i sloboda za druge ljude, različite, ovakve i onakve.

Jednog dana, vratiće se i moj otac možda u Besni Fok. On je sada hiljadama kilometara daleko i rado ću ići tamo da i njega posetim. Za mene Besni Fok nikada neće biti „obnovljeno naselje“ ili lepo okrečena škola i boljitak već mesto gde sam se sa mukom iskalila, pa, skoro kao čelik. Pokušaću da sebi ostavim samo lepe uspomene, koje imaju veze sa ljudima sa kojima sam pevala, igrala i plakala. Od svega ostalog se zauvek opraštam. Radovaću se se da ponekad odem kao gost koji se nikada ne vraća.