Sa Tanjom Vujisić o životu, uspomenama i podeljenom gradu: Iz Kosovske Mitrovice, s ljubavlju

Dok sam bila urednica sajta VICE Srbija, sarađivala sam sa novinarkom i dopisnicom iz Kosovske Mitrovice Tanjom Vujisić. Nikada se nismo upoznale, slale smo jedna drugoj mejlove. Tada sam bila fokusirana na priče koje nam ona donosi, na važne i tragične događaje poput ubistva Olivera Ivanovića. Međutim, kada sam se odmakla od svega, par godina kasnije, prisećala sam se Tanjine tačnosti, spremnosti i želje da što bolje radi svoj posao u neretko teškim uslovima. Pisala sam joj nedavno da vidim kako je i da li je i dalje u Kosovskoj Mitrovici.

Dok je Kosovo večito u trendingu na Tviteru, i dok se neka deca i odrasli busaju u grudi sa “Kosovo je Srbija”, nemajući pojma ni na mapi gde je, kao i mnogi populisti koji ga koriste kao monetu u jeftinim političkim prepucavanjima - Tanja tamo živi i radi već godinama, iako nije oduvek bilo tako.

Tanja je prvi put sela za mikrofon na radio Elmagu u Podgorici krajem devedesetih, gde je i studirala. Počela je da piše i za studentski časopis “Trend”, gde je ubrzo uradila intervju sa Duškom Jovanić, nakon čega ju je Duška pozvala da radi za “M Magazin”, koji je tada uređivala. Putovala je stalno na relaciji Podgorica-Beograd, radila intervjue, dok nije došlo bombardovanje 1999. a nakon “mira”, otišla je kući u Kosovsku Mitrovicu kod mame. Da vidi kako i šta dalje. Tada je tamo i ostala.

Kratko je radila kao prevodilac u francuskom Kfor-u, na lokalnom radiju, i krenula po raznim seminarima, treninzima (Peacebuilding i Reconciliation). Tanja kaže da je većina njih išla zbog druženja, da nešto nauče ali i zarade. Bilo je putovanja po inostrantvu ali ipak, ona misli, da je bilo malo onih koju su sve te programe shvatili ozbiljno, ali ne u smislu izgradnje boljih međunacionalnih odnosa, već projekata koji nikom nisu zaista pomogli, osim njima samima u smislu finansija. Ali ok, Tanja sama kaže da nije imala talenata za tako nešto, pa joj je posao za radio BBC došao u pravo vreme. U toj medijskoj kući je radila sedam godina, dok program na srpskom nije zatvoren.

Zatim je počela da radi za radio Beograd 1, gde je i dalje angažovana. Tanjina novinarska karijera je uzbudljiva i bogata, pisala je za AFP, NIN, VICE, Balkan Insight, ali je snimala i dokumentarne filmove. Sve je radila, ali žali što nije još uspela da završi roman, ne ljubavni, jer, kako kaže, to ne ume.

Rođena je u Kosovskoj Mitrovici i odlazila je odande i vraćala se, i to joj je posle izvesnog vremena postala normalnost. Imala je bezbrižno detinjstvo, kada nije bilo ratova, mada su joj pričali da su na Kosovu i osamdesete bile napete, ali ona to nikada nije osetila. Priseća se da je u zgradi u kojoj je živela bilo ljudi svih nacionalnosti i da je najviše volela praznike, Božić i sve što taj praznik nosi sa sobom. Iako nije vernica, ipak uživala je i u šljaštećim ukrasima za jelku i poklone.

U njenom komšiluku se uvek čestitao svaki katolički, muslimanski ili pravoslavni praznik. Ne seća se da je nekom smetalo kad zvone zvona ili kada se čuje hodža. Kasnije će sve to početi da smeta ljudima, a najviše iznenadnim, novopečenim vernicima. Ona je bila u gimnaziji u vreme kada je država krenula da se raspada. Albanci više nisu išli u škole, iako su do tad išli zajedno. Jeste se osećala promena, ali Tanja mi iskreno kaže da nije imala osećaj svih strahota koje su se događale. Kada je bila četvrti razred gimnazije, u odeljenje im je došla devojčica iz Sarajeva i tada je kroz njenu priču počela polako da shvata šta je rat.

Priseća da joj je mama tada rekla da će imati imati goste na ručku i da mora da vodi računa kako se ponaša, jer su ti ljudi izbeglice iz Hrvatske i da su svašta su preživeli. Došla je jedna žena sa svoja dva sina i ćerkom. I od njih je saznala neke stvari, a najbitinije joj je bilo da ni tada, kao ni bilo ko s kim je kasnije razgovarala, a izgubio je nekog svog ili je proteran (bez obzira na nacionalnost), nije ništa ružno govorio o “onima sa suprotne strane”.

“Svesna sam kao i mnogi da je na Kosovu bilo mnogo teških, tragičnih i bolnih trenutaka. Tanji su to bili trenuci uglavnom vezani za nasilje koje se događalo, ubistva ili prosto priče ljudi koji su sve izgubili. Nekoliko ovakvih tekstova sam upravo napisala za VICE Srbija, o ubistvu Olivera Ivanovića, o martovskom nasilju 2004. godine, kao i priču o grobljima u Mitrovici, koja se nalaze na “pogrešnoj strani” tj. muslimansko u severnom, većinski srpskom delu i pravoslavno u južnom delu grada koji je albanski,” kaže.

Duboko joj se usekla i reportaža koju je radila o roditeljima dece i mladih sa teškoćama u razvoju koji su okupljeni u Udruženju “Podrži me”. Kaže da je njihova borba još teža od onih koje vode ljudi u Novom Sadu, Beogradu…jer nema mnogo razumevanja društva. Konstatuje da u manjim sredinama postoje ljudi koji kriju decu sa teškoćama u razvoju, žene od kojih su se muževi razveli jer nisu, kako su rekli, mogli da izdrže pritisak brige o “takvoj deci”. Kaže i da ima divnih primera I ljudi koji žele da pomognu i volontiraju, ali da je veća besmislena osuda komšiluka, pogotovo po selima.

Ja sam nedavno bila u naselju Besni Fok gde sam provela detinjstvo i deo mladosti i imam sreće da vidim i vrtić i moju školu na istom mestu, sveže okrečene i sređene. I koliko god da su se stvari promenile, ipak me umiruje činjenica da su i dalje tamo i da deca idu u njih. Tanjin vrtić u Kosovskoj Mitrovici je postao smeštaj za studente, a u osnovnoj školi gde je išla prva četiri razreda u južnom delu grada više nema đaka različitih nacionalnosti. Osnovna škola gde je išla od petog do osmog, pretvorena je u privremeni, kolektivni smeštaj za izbeglice i tamo je čula neke od najtužnijih priča.

“Ulaziš u svoju nekadašnju učionicu, a unutra ljudi, na improvizovanim krevetima, a ćebad i najlon su koristili da naprave “zidove” kako bi imali neku privatnost, mali rešo gde kuvaju kafu, većina prozora je polupana, prljavo je,” priča mi Tanja. Nekad se u tim hodnicima družila, i bili bi ponosni kad im okače crtež ili pesmu u okviru izložbe, prvi put se zaljubljivali. Tako je mesto bezbrižnosti, sreće i tuge zbog toga što te neko nije pogledao na odmoru, postalo mesto za bespomoćna, prognana i uplakana staračka lica.

Kasnije je ta zgrada srušena, a izbeglice su dobile normalan smeštaj. U gimnaziju koja je takođe u južnom delu, ušla je nakon rata, dok je služila pripadnicima francuskog Kfor-a. Na vratima učionica, zbornice i ostalih prostorija bili su znakovi upozorenja za slučaj da nije pregledano zbog mogućih eksplozivnih sredstava i onih koje su označavali pregledane i bezbedne. Pored svega toga, najteže joj je pala mamina bolest sa kojom se borila 14 godina, ali i privatni problem jer kako sama kaže “političarka nisam, vojnik nisam, a sve ono što se dešavalo drugim ljudima sam nekako pakovala u priče, izveštaje, reportaže i to mi je donosilo mir.”

Nekad su to braća, svetinje, a nekad samo stereotipi. Tanju zabavlja recimo to kada joj neko kaže da ne govori kao ljudi sa Kosova, pa da čak i “ne izgledam kao oni.” Ne zna šta to tačno znači ili se samo napravi blesava, da ne uvredi njihove predrasude, koje su majka svih zajeba. Ponekad joj i to dosadi, pa nekad zlobno nekim ljudima govori da živi na ognjištu, da je goloruka i da uglavnom u gunju sedi pored vatre.

Kaže da ima onih za koje nije patriota po njihovim merilima, i da nije nacionalista i to joj često saopšte optužujućim, pa i pretećim tonom. Ali ima i onih drugih koji joj nude da joj pokažu tramvaj ili da je vode u Starbaks u Beogradu, a njoj je glupo da im kaže da je baš davno popila prvu kafu u Starbaksu u Londonu i da joj se nije svidela.

Kosovska Mitrovica je grad koji je podeljen, iako na severu živi oko pet hiljada Albanaca, a u južnom delu je jedino pravoslavni sveštenik sa porodicom. U marketima u oba dela, ima i jednih i drugih i petih. Međusobno sarađuju nevladine organizacije, kao i mediji. Postoje mladi ljudi koji se povezuju preko umetnosti. Ali, podsvesni strah je prisutan. To se najbolje vidi kada dođe do incidenata, onda naravno svako na svoju stranu, dok ne prođe.

Kaže da se sa virusom korona bore kao i svuda i da ima mnogo sjajnih medicinskih radnika i da misli da su u svim sredinama na KiM radili najbolje što umeju i znaju. Vakcine su krajem godine dopremljene iz Beograda, ali su vlasti u Prištini najavile da će preduzeti akcije (kao što je bio upad u Dom zdravlja u Štrpcu, gde su tražili vakcine), jer smatraju da su nelegalno dopremljene. Nakon par dana vakcinacije u srpskim sredinama, sada se ide organizovano u Rašku i ostala mesta u užoj Srbiji.

Međutim, karantin je ono po čemu će pamtiti prošlo proleće. Kosovska Mitrovica je bila potpuno zatvorena mesec dana, a kretanje po gradu je bilo dozvoljeno samo od 06 do 12h.

„Radiš svakodnevno „od jutra do sutra“, u apoteku i prodavnicu sam išla kad je najmanja gužva, trudila se da sve obavim na brzinu i da onda po dolasku u stan pristupim dezinfikovanju sebe i namirnica. A onda sam se jednog jako lepog prolećnog dana zatekla bukvalno sama na šetalištu, gde sam čekala kolegu da odemo da radimo neki intervju. Nervozna od svega i svačega, sela sam na klupu, skinula naočare za sunce i uživala na suncu desetak minuta, kao što bih nekad uživala na nekom višednevnom odmoru. Sitnice koje život znače ili makar pomognu da potpuno ne odlepiš.“

Posle nekoliko dana joj se bližio rođendan, ali i nerviranje jer će joj jedini gost biti Zoi, njen pas. Drug joj poslao poruku da ima sreće jer je najavljen koncert iz stana Jelene Rozge, koju ne sluša. Tog 12. aprila je nakon urađenog posla za noćni dnevnik, kliknula na Rozgin snimak koji je već bio okačen. Odgledala je i odslušala čitav, a onda i svaki sledeći. „Fenomenalno peva, znam mnogo više pesama nego što sam mislila i beskrajno hvala Jeleni na koncertima, jer mi je i to bila jedna od retkih normalnosti u kovid ludilu.“

Zanimalo me je i kakvo je stanje sa pravima žena na Kosovu. Tanja mi kaže da se tamo lagano otvaraju te teme i da postoji nekoliko NVO koje se bave pitanjima žena. Ne nedostaje ni podrška međunarodnih institucija, ali se nekako čini da se sve odvija sporo. “Tužno je što postoje devojke i žene, kojima je postalo normalno da žive gore od svojih majki ili čak baba. Mislim na porodično nasilje i da se retko odlučuju da prijave, najviše zbog straha od nasilnika, ali i zbog toga što im je neko, negde rekao da treba da trpe.” Sa druge strane, kaže da ima sve više žena koje postaju preduzetnice, koje razvijaju svoje poslove, putuju i ne zanima ih previše šta će okolina reći.

Kada je o Tanjinom poslu reč, najviše je emotivno pomerila reportaža urađena davno u selu Retimlje. Tad su Srbi koji su proterani odatle prvi put došli da posete selo i groblje. “Kad smo se popeli uz neku uzbrdicu, umesto spomenika, zatekli smo livadu, samo delići nadgrobnih obeležja. Jednu baku sam držala za ruku, da može lakše da se popne. Taj stisak i njen uzdah kad je videla da groblje više ne postoji, teško da ću zaboraviti.”

Što se tiče Kosovske Mitrovice danas, Tanja kaže da ne vidi neku veliku razliku između Mitrovice i ostalih mesta, bilo gde. “Opsednuti politikom, to bi bio najkraći opis. Jer i kad se ne bave njome, ona se njima bavi.” Ima dobrih, ima loših ljudi, verovatno najveća odlika kao kod svih manjih gradova je bavljenje tuđim umesto svojim životom. I ubeđenost da znaju nešto o njemu ili njoj, na osnovu kurtoaznog “dobar dan” ili jedne kafe slučajno popijene za istim stolom.

Kaže da je “njen grad” imao i da i dalje ima tradiciju vezanu za džez muziku, čak je svojevremeno postojao i Big band, a festival “North City “je dovodio zaista bitne, svetski priznate muzičare. Ne beži od toga da je ipak sve negde “pomereno”, kad već dvadeset godina imaš život koji se odvija u nekoliko ulica, a gde je prisutno mnogo stanovnika, uključujući ljude odavde, raseljene, izbeglice, student edo toga da je nestanak vode i struje nešto što se toliko često događalo, da se više i ne potresa, a sa druge strane ima nekih koncerata, izložbi ili npr. kad je jednog dana dobila poziv da dođe na pres konferenciju, a ništa nije najavljeno, kad ono grupa Time ima koncert, a na konferenciji je govorio Dado Topić. „Svašta, ko bi rekao. Super je Dado i super je bio koncert.“

Puno se gradi u Kosovskoj Mitrovici. I nije sad važno šta se od toga njoj sviđa ili ne, ali sve izgleda pretrpano, jer se odvija na malom prostoru. Trotoari su zakrčeni i nekad ti treba dosta strpljenja, da pređeš pola kilometra. “Ima puno prodavnica i uglavnom je snadbevenost dobra. Ljudima koji dolaze na dan-dva zbog posla posebno su interesantne prodavnice u delu grada Bošnjačka mahala, gde može da se kupuje jeftino, a roba je uglavnom iz Turske, prodavnice drže Albanci. I šta god da se dešavalo u gradu ili negde drugo, trgovina ne prestaje, što je ok.”

Tanji danas najviše nedostaju ljudi. Oni koji su u Beogradu ili Crnoj Gori, Kanadi ili Engleskoj, Norveškoj i svuda gde su otišli da bi imali normalan život, život bez incidenata, sa strujom, vodom i nekom sigurnošću. Dobro, i njoj to fali nekad. Fale joj i bioskopi i knjižare u kojima možeš da kupiš knjige a ne samo školski pribor, i ljudi kojih više nema, ne u gradu, nego na planeti Zemlji.

Hvala Tanja!