Zašto ne perem ruke uprkos korona virusu

Nikada nisam imala frku od bolesti. Osim od onih odvratnih – kožnih, iz trotomne Medicinske enciklopedije, kada sam takve stranice listala strogo se čuvajući da ne dodirnem fotografije primera. Prizori uništenog tkiva su mi posle dugo ostajali u mislima.

Moj anti-favorit bio je ipak elefantijazis, i to onaj što napada limfne čvorove mošnica. Mnogo docnije sam upoznala jednu ženu sa tom boljkom, usmerenom na njene hiper – nabrekle zglobove na nogama, zbog čega se jedva kretala. To poznanstvo je bilo korisno po mene, otklonivši izvesnu dozu straha i predrasuda.

Prelomi, nazebi, boginje (osim velikih), gripovi, kanceri, trovanja, tifusi, groznice, triperi et cetera, nisu me se ni upola toliko dojmili. HIV je tek kasnije pobudio opštu pažnju, i nije bio u sklopu pomenutog štiva iz skromne biblioteke mog oca. Inače - hipohondra, za šta ga je većina prozivala, ili mu se krišom rugala.

Kad se sve to uzme u obzir, razume se da se nisam uplašila ni korona virusa. Istine radi, u prvom naletu globalne pomame, nije mi bilo svejedno kad vidim Kineza na ulici. A onda sam i sa tim raskrstila.

Jer, od nečega se mora umreti, a ljudski vek je tek trenutak u apsolutu vremena. Ma koliko živela individua.

Srpska je odlika ispredanje viceva povodom svega i svačega, pa i onog čega se plašimo. U takvom okruženju i meni je ušlo u naviku da u šali svakih malo pomenem Covid-19, čime sam se zapravo branila od rastuće panike.

Onda se predsednik Vučić pojavio na televiziji i objavio da je pranje ruku sapunom najbolji lek za infekciju. „Koji sapun? Ne tečni, nego obični“, uveravao je znalački narodne mase.

Oni iz viših intelektualnih slojeva, tome su se smejali, tvrdeći da se pranje ruku prosto podrazumeva, bilo ili ne bilo korona virusa. Među nepoznatima sam ćutala, a oni koji mene bolje poznaju, upoznati su sa činjenicom da navedenu radnju izbegavam. I pre i posle jela, i po dolasku kući, a i izlasku iz autobusa, povratku sa groblja ili zdravstvenih ustanova, pa čak i nakon korišćenja klozeta.

U poslednjem slučaju, ipak pravim razliku. U javnim toaletima, ako se čućeći zaprskam prilikom vršenja male nužde, a nemam dovoljno papirnih maramica, pa mi se i ruka ovlaži brisanjem butina, stavim pod mlaz vode (sva) tri kontaktna prsta, baš ona kojima se i krstim.

Ukoliko na takvim mestima ima sapuna, on je tečni (i valja ga ukinuti il’ zameniti lex specialisom), dok postoji i luksuznija varijanta – pena, ujedno i ekonomičnija. Tad palcem stisnem dugmence da iscuri par kapi sluzave tekućine, ili prsne flafavi beli ugrušak, te ga sitnim potezima u ta tri prsta utrljam. I brže-bolje isperem.

Sve dodatno me izluđuje.

Isto činim i kad sticajem okolnosti primenim Vučićevu preporuku, odnosnu na obični sapun. Noktima zagrebem u tankom sloju, a potom protarem jagodice i hitro isplaknem lepljivu skramu. Eventualno prste posle pomirišem, jer mi se prejaki mirisi gade.

Za otklanjane nepoželjnog olfaktornog efekta, služe mi naknadne manuelne radnje, a ne česmovača. Vlagu potirem isključivo ubrusima, gadeći se i sušilice, svesna u potpunosti toga da razvija toplotu nepodobnu virusima. I sprečava pokolj drveća.

Veliku nuždu retko vršim van svog doma, ali, kad me ipak stisne, preferiram vlažne maramice za brisanje dupeta. Jer, ujedno operu i ruke i čak dezinfikuju, ukoliko sadrže alkohol. Poslednje je za mene nužno zlo, koje bih najradije mimoišla, kada bi takva šansa postojala.

Kod kuće, ostatke izmeta isprskam tušem, nasađena na zid kade. I to je jedina operacija koju ne izvodim pod etičkom prinudom, već u njoj uživam.

Lažem, uživam i u dugom tuširanju, obavezno vrelom vodom. Doduše, kad god nemam vremena za takve obrede, i tuširanje eskiviram. Štrcnem pod pazuh malo dezoransa, ako sam se baš oznojila tokom spavanja.

Ako se znoj zavukao ispod sisa, pregib prebrišem nasapunjanim krajem peškira. Držeći ga sa ona tri prsta.

Već sad bi neko rekao da sam aljkavuša, a tek sam počela sa nabrajanjem šta mi je sve odbojno od higijenskih mera. Jer, ako nešto baš mrzim, to je pranje kose, bila ona kratka ili dugačka.

Tim povodom uvek se setim jedne scene iz GSP-a. Na zadnjim vratima, neki se čovek obratio saputnici, rečima: „Dal’ ima nečeg lepšeg od čiste kose?“. Ona se nasmejala udvaranju, otkrivši drugi atribut lepote – niz blistavo belih zuba, na šta ću se vratiti nešto kasnije.

U trenutku kad se opisano događalo, moja je kosa bila masna. Ali, kako me koža glave još nije nepodnošljivo svrbela, iz dana u dan sam odlagala i pranje.

U toj akciji me posebno nervira štipanje očiju od šampona. Iako nisam imuna ni na mrzovolju usled njegovog utrtljavanja, kao i spiranja. Pa još omekšivač, ili kako se već zove pomoćno sredstvo za lakše raščešljavanje, od čega mi pripadne muka. Pa sve navedeno obavim za cirka 5 minuta.

Malo koji frizer me zadovoljava efikasnošću da mi svrab brzinski otera.

Sušenju pripada posebno mesto na listi mojih antagonizama. Ono je tek čisto smaranje.

Vratimo se zubima. Iako su moje čeljusti slika i prilika mog odnosa prema njima, to loše stanje pripisujem genetici, a ne traljavom trljanju sa minimumom paste, razdroćkanoj četkici, ovlašnom grgoljanju i ispranju pene, pri čemu uvek nešto sadržaja ostane u ustima.

Ipak mi nije svejedno da mimo te esencijalne higijenske aktivnosti izađem napolje, dok se večernjim seansama nikad nisam privolela. Ne bi ni vredelo, jer u krevetu umem da slistim i po 200 grama čokolade.

Bar gaće menjam gotovo pa svakodnevno. Jedino ako na njima nema baš nikakvih tragova, ni vizuelnih, ni mirisnih, obučem iste i sutradan.

Kad je odelo u pitanju, pribegavam vrsti uniforme. Napravim odevnu kombinaciju, pa je nosim sve dok je dibidus ne isprljam, ili zaflekam. Potonje se dešava, avaj, prečesto, što mi remeti koncepciju.

Izuzetke pravim jedino ako se istuširam, a garderoba se maltene skorila. Tad nevoljno zaronim u orman, posežući za drugom shemom toalete.

Ako se sad cenjenim čitaocima diže kosa na glavi, ispričaću im priču o jednoj mojoj stanarki. Ta je noću pila kao smuk, galone rakije i vina, da bi se potom ispovraćala, uglavnom, iza naslona kreveta.

Ujutru bi navukla nešto preko spavaćice, stavila tonu šminke, i pravac u biblioteku Filološkog fakulteta, gde je radila. Ja sam prema njoj totalna amaterka, iako mi, naravno, ta vrsta štroke nije životni uzor.

Sečenje noktiju za mene je takođe noćna mora. Stoga ih, kad dovoljno porastu, iz nekog razloga - uvek neravnomerno, naprosto izgrickam, sa sve nagomilanom prljavštinom.

Krajeve ne gutam, nego ih pljuckam, ako sam na otvorenom. Ako to činim u gradskom prevozu, iskrzane polumesece bacam u tašnu. Tako da me niko ne vidi.

U tašni stoje dugo, predugo, praveći društvo nepojedenom pecivu, korišćenim maramicama, raspadnutim hemijskim olovkama i sličnom đubretu.

Budući da nisam elastična da isto učinim i sa noktima na nogama, primorana sam da koristim makazice. Kad obavim ovaj podvig, osećam se pobedonosno.

Kremu za cipele kupila sam nedavno, iskoristivši benefite civilizacije. Do tad mi ni skoreno blato nije naročito smetalo.

S druge strane, pravi sam ekspert za pranje posuđa, a posebno za ribanje masnih i zagorelih plehova. Ipak, voće i povrće ne perem uoči konzumacije.

Budući da sam misleće biće, razume se da sam svoje higijenske nazore promišljala. Svesna da sve što te gradi, potiče iz detinjstva, kontala sam na koga da svalim odgovornost iz primarne porodice.

Majka mi je bila nepatvorena čistunica. Bolesno uredna. Sve na njoj moralo je da bude besprekorno, od uvek svežih najlonki, uglancanih cipela, kostimčića pastelnih tonova, do svake dlake uglavljene u frizuru, strogo kontrolisanog oblika.

Njenih navika u pogledu kupanja se nešto ne sećam, jer sam već tad, možda, počela da gajim otpor prema autoritetima. Zubi su joj bili u maleru, istina, ali, nevezano za redovno održavanje.

Nokte je imala pod konac, vazda manikirane. Išla je i kod pedikira, dvaput mesečno, grozeći se svake vrste nereda i pogani. Garderobu je slagala apotekarski i nikad ništa dvaput nije obukla.

Otac je bio striktan kad je jedno u pitanju. Nakon pranja ruku uoči obroka, stolicu je pomerao ručnim zglavcima. Da je nikako ne dodirne prstima, baš kao što sam ja radila sa fotografijama obolelih od kožnih bolesti.

Kako se maltene svako dete trudi da bude različito od roditelja, verovatno sam i ja ovakva ispala. Istine radi, moram da naglasim da ne delujem prljavo, niti ikad smrdim. Ili mi to nikad niko nije rekao.

Tako, apropo korona virusa, moja prva linija odbrane otpada. Neće mene valjda neki mikroorganizam da prevaspitava? Uostalom, ako ga dobijem, samoizolovaću se, kako mi je i preporučio predsednik, a i svi medicinski stručnjaci na svetu, pa ću daj bože da ga pregrmim. A ako mi je suđeno da od njega mrem, ja tu baš ništa ne mogu da učinim, tako verujem.

Najbližima ostavljam u amanet da mi napišu epitaf: „Ubi je njen karakter“ (koji me je i kroz život vodio). Pa nek se neupućeni posle pitaju šta mi je to značilo. Prljavih ruku se niko neće setiti, sasvim sigurno.