Šta se događa kada tvoj grad stave u izolaciju zbog koronavirusa

Nedelja je i moja porodica i ja smo upravo popunili svoje zalihe. Biće nam dovoljne za nekoliko dana, ali supermarketi u kojima inače kupujemo su zatvoreni, a ispred drugih radnji u ovom kraju se stvaraju dugi redovi. Kupce u radnje obično puštaju u grupama. Pretpostavljam da su ovo kratkoročne posledice izolacije.

Ja živim u Kodonju, gradu u zapadnom italijanskom regionu, Lombardiji. U ovom gradu od 15 hiljada stanovnika prijavljen je prvi slučaj koronavirusa na severu Italije, i jedan je od 11 gradova koji su u subotu smesta stavljeni u izolaciju. Ja sam jedan od građana kojima nije dozvoljen izlaz iz crvene zone epidemije, koju je sinoć neko na televiziji opisao kao „oklopljenu“. Barikade sprečavaju ljude da ulaze ili izlaze, a vozovi se ovde ne zaustavljaju.

Iznenadno izbijanje zaraze u ovoj oblasti u petak, izgleda nepovezano sa bilo kime ko je bio u Kini, već je donelo sedam smrtnih slučajeva ovde u Italiji, zbog čega je ova zemlja postala treća najpogođenija zemlja globalno: italijanske vlasti su delovale po hitnom postupku i neki bi rekli drastično: škole, muzeji, neke radnje i firme su zatvoreni u pogođenim oblastima, koje pokrivaju delove sedam najbogatijih regiona u Italiji. Svi vidovi javnih ili privatnih skupova su u crvenoj zoni zabranjeni, kao i dostave i javni prevoz. Uprkos glasinama, nije nam zabranjeno da izlazimo iz kuća, ali su nas posavetovali da ograničimo vreme koje provodimo na javnim mestima.

Ja lično pokušavam da svoje sposobnosti i pristup informacijama učinim korisnim. Ja imam 33 godine, i predajem i prirodne nauke, i higijenu i anatomiju u srednjoj školi Sesaris, u Kazalpusterlengu, oko 50 kilometara jugoistočno od Milana, koji je jedan od gradova u Lombardiji koji su trenutno u izolaciji. U petak ujutru sam se spremao da krenem na posao, kada sam čuo za slučaj u Kodonju.

Bilo je uznemiravajuće videti prizore iz bolnice u Kodonju u najvećim italijanskim dnevnim novinama, i gledati kako se koronavirus od nečeg apstraktnog pretvara u nešto veoma konkretno. Deca u školama su bila šokirana, i neke kolege nisu imale drugog izbora osim da otkažu časove, zato što su tenzije bile toliko velike. Znajući koliko mnogo vremena provodim okružen ljudima, moji sopstveni roditelji su od mene tražili da pozovem hitnu službu i testiram se na virus. Pokušao sam malo da ih urazumim i umirim.

Kada bi to samo neko mogao da uradi i za građane Kodonja. Pomama za maskama za lice – za koje Svetska zdravstvena organizacija upozorava da su korisne samo ako kašljete ili kijate, ili se starate o nekome za koga se sumnja da je zaražen koronavirusom – je u toku, dok traju zalihe. Potražnja za štapićima za testiranje takođe je probila plafon, a gradonačelnik je morao da naloži ljudima da ne idu u kupovinu u zabranjene delove, pošto će supermarketi moći da dopune zalihe i biće redovno ponovo otvarani.

Kao što bi se i moglo pretpostaviti, ulice su gotovo puste. Ne da je Kodonjo ikada bio užurbana metropola: kao i u većini malih do srednjih italijanskih gradova, stanovništvo je starije, pa je veoma smešno slušati izveštaje u kojima se tvrdi da je „noćni život u Kodonju privremeno obustavljen“. Noćni život u Kodonju nikada nije bio buran, ali pre stupanja izolacije na snagu, iznenada su došle mase novinara da slučajne prolaznike ispituju o njihovim ličnim utiscima.

Na internetu, strah od virusa je postao viralan. Uprkos mom protivljenju, moja mama posećuje morbidne grupe na Fejsbuku, gde se šire lažne vesti i nepotrebna panika. Jedan novinar koji je jednostavno tražio nekoga ko želi da govori o svom iskustvu je verbalno napadnut i optužen da želi da profitira na ovoj situaciji. Na VotsApu kruže anonimne glasovne beleške, i šire se lažne informacije o virusu, zaraženima, i navodnim lažima koje izgovaraju nadležni.

Ali osim alarmiranja i novopečenog interesovanja medija za Kodonjo, moje iskustvo sa karantinom do sada se uglavnom odnosilo na to kako da ispunim vreme. Proveo sam dva dana kod kuće, telefonirajući da otkažem sve svoje obaveze u bliskoj budućnosti, i odgovarajući na mnoštvo poruka prijatelja koji žele više informacija. Moja porodica ne sedi zaludna, i ako moramo da izađemo iz kuće, to radimo bez previše straha, starajući se da preduzmemo neophodne mere opreza.

A deluje kao i da je moral ponovo podignut. Čak i jedna osoba koju poznajem, i koja je stavljena u totalni karantin zbog toga što je njen rođak zaražen, zvuči mirnije preko telefona. Rekla mi je da nadležni još nisu testirali sve njene bliske rođake koji su možda zaraženi virusom, verovatno zato što se u ovoj fazi fokusiraju na slučajeve višeg rizika.

U međuvremenu, kao naučnik, želeo bih da ponudim neke savete svakome ko je trenutno u sličnoj situaciji kao i ja. Znam da izolacija može da poveća strah: čini da opasnost doživljavaš mnogo akutnije i postoji rizik da je preceniš. S toga, kao prvo, bez panike. Pre nego što pomisliš na najgori mogući scenario, pokušaj da prikupiš ozbiljne informacije o koronavirusu, i o tome šta se zaista događa. Pažljivo sledi zvanična uputstva, ali ne preduzimaj nepotrebne mere. I konačno, kloni se nasumičnih grupa na Fejsbuku i četova na VotsApu na kojima ljudi razmenjuju mišljenja i vesti – oni se šire brže i dalje i od samog virusa.