Putovanja

Stigli smo dotle da je 'travel' kultura postala ozbiljno toksična

Možda je makar nešto dobro proizašlo iz ove korone, jer već mi je bio pun kufer travel influensera
12 Jun 2020, 2:49pm
Petra, Jordan - Iza nasmejanih turista u kocijama, napacene zivotinje
Sve fotografije autorka

Stajali smo na tvrđavi iznad Budimpešte dok je nebo boje požara najavljivalo suton a ciganska pesma ispraćala Dunav. Tiho, u gomili, zadivljeno smo promatrali gotovo transcedentni prizor. Krajičkom oka ulovila sam razneženi pogled turistkinje u istom smeru i solidarno joj se nasmešila. Oduševljeno mi je uzvratila osmeh i doviknula na engleskom: ''Gledam ti nos, baš je lep! Je li pravi?''

Bila je to jesen srećnijeg doba, prije nego što smo postali taoci nevidljive pandemije i "nove normale", a ja sam kao turistički vodič pratila jednu netipičnu grupu po Balkanu. Reč je bila o maloj skupini poznanika od kojih su svi bili neka vrsta influensera u svojoj domovini, bića iz urbanih legendi o kojima čuješ priče ali imaš utisak da žive u nekom paralelnom svemiru. Itinerer je bio nakrcan razgledima, muzejima i dvorcima, ali oni su imali druge prioritete – više hrane, više šopinga, više slika. Većinu je grad zanimao samo kad je trebalo odrediti lokaciju na objavi, a ja sam u nastojanjima da uspešno žongliram sve njihove zahteve, trčeći naokolo cele dane na jednom obroku, šest kafa i par sati sna dnevno, u dve nedelje lepo smršavila.

Poslednjeg dana ture oprostili smo se u Bukureštu. Dvanaest sati posle, gosti su se raspakiravali u svojoj domovini, a ja sam spavala na pločicama Ataturka čekajući presedanje na let kući. Kad sam došla s ture još ošamućena, pogledala sam u mobitel i videla da sa celog puta imam dvadesetak slika – odabrala sam najlepšu i okačila ju onlajn.

Reakcije su bile standardne - ''Blago tebi, ti samo putuješ'' i komične - ''Jao, stigla si i do Turske''. Čak i kad sam naglasila da me tura stvarno umorila, i da ''u Istanbulu'' nisam maknula dalje od aerodroma, same reči putovanje i Istanbul nosile su pehar u ringu utisaka. Pomislila sam kako će i drugovi mojih gostiju pozavideti kad vide njihove slike s putovanja ne znajući ono što znam ja: da su većinu vremena proveli na hrkajući ili na mobitelu u busu, da je slika raskošnog doručka fejk njuz jer je isti taj tanjir vraćen konobaru netaknut uz pojašnjenje ''pazim na liniju'' i da se ženska slikavši Budimpeštu zapravo opterećivala mojim nosom jer je nju kirurg zajebao.

Moderno doba omogućilo je, načelno, svima da putuju i bujrum, neka je – od lunja koji odu u svet auto-stopom pa ostave familiju u strepnji da li je uopšte živ; preko ''what happens in Greece stays in Greece'' studentarije koja se uopšte ne seća šta to ostaje u Grčkoj ali ne zbog samih događaja nego jer su popili toliko jeftinog Uza da su ostali neplodni; pa sve do wannabe influensera i profesionalaca koji su za razliku od lunja svoj hobi kapitalizirali i sada putuju svetom u pratnji kamiona s opremom kakvu nema Ušće.

Međutim, s eksplozijom društvenih mreža i mobitela s kamerom od koje se svako oseća kao Ansel Adams (ja prva) primećujem da postajemo sve podložniji utecaju travel kulture te osećaju da moramo da putujemo i još važnije – to pokažemo drugima. Putnici me sve češće ispituju za ''instagramične'' lokacije, a ne-putnici kod kuće uzdišu ''da bar ja mogu tako''.

Bombardovana slikama s putovanja i obavestima o jeftinim letovima koji Vrede još samo danas!! na momente sam počela da tripujem da i moj putnički sat otkucava, da nisam videla još milion stvari koje sam htela. Caka je u tome da kad želiš sve, uglavnom ne dobiješ ništa. Nešto kao kad stojiš ukopan na raskršću birajući smer dok svi oko tebe jednostavno odaberu levo ili desno i odu.

Cela industrija počela je da liči na takmičenje u kojem učesnici zastavom svoga lica treba da označe što više mesta, zakuhtavajući se takvom brzinom kao da će svaki čas da eksplodira. Strpljive, istočnjačke putopise Željka Malnara i Zuke Džumhura izgurao je stampedo travel blogera koji u zapadnjačkoj maniri protutnjaju selom samo da napišu izveštaj pun praznih i skoro kolonijalističkih floskula koje prikrivaju činjenicu da o destinaciji ne znaju ništa: čaroban grad, orijentalne noći, bajkovito iskustvo – čim ovo vidim gasim ekran. Naslovi uvek glase: ''Nisi bio u XY ako nisi posetio XZ / Morate da posetite ovih 10 mesta...'' i zvuče kao da ih je pisao kredibilni autoritet. Nemam ništa protiv drugarskih sugestija i informativnih blog postova, ali neko ko je proveo u gradu jedan dan, obišao deset mesta i napravio popis, nije merodavan a još manje turistička milicija.

Masovnije nego ikad, pojam putovanja počeo je da se vezuje uz romantičarske ideje o slobodi duha – junak našeg doba više nije nadrkani turista kojeg je taksista opljačkao, već građanin sveta. Ne putuje što mora, on je u potrazi za sobom, a mora i planine su metafora za životne izazove. Cinik bi pomislio da se radi o marketinškoj manipulaciji, setivši se da je čak i duvanska industrija 1920-ih širila tržište na žene feminističkim parolama, nazvavši cigare ''bakljama slobode''. Ironija je u tome što o slobodi i ljubavi spram sveta galame oni što lete kao muve bez glave ne primećujući mesta ni lica koja ih okružuju, a kamoli da se osvrnu na zagađenje okoliša, izrabljivanje lokalaca, mučenje životinja, komodifikaciju lokalne kulture i ostalih blagodati prekomerne turistifikacije. Putovati ne znači biti lišen odgovornosti prema zajednici u koju odlaziš - naročito ako ti je to posao.

Mitovi izgrađeni oko putnika 21. stoleća bazirani su na klišejima poput: ''Svet je knjiga, a onaj ko ne putuje pročitao je samo jednu stranu''. Pitam se da li je snob koji to provali uopšte ikad čitao pravu knjigu. Kako na svojim ekspedicijama barem nije primetio da dio ljudi putuje svetom procenjujući ga kriterijima svoje čaršije, nastojeći da potvrdi ono što već misli. Ako uopšte primeti okolinu. Obratite pažnju na prosečan travel profil. Primećujete li koliko je destinacija samo paravan, a fokus je na tome da si TI tamo, kako se TI osećaš u vezi toga: ''JA sam oduvek bio zainteresovan za dvorce'', ''sličan sam već video kad sam JA bio u Njemačkoj (klik na link)'' – moji interesi, moja putovanja, moj ukus, ja, ja, ja...

Gledajući fotošopirane fotografije premazane istim nijansama boja i filterima, štreberski posložene u sveta tematska trojstva Instagramovog layouta po nalozima stručnjaka za digitalni marketing, imam utisak da se odavno ne radi o putovanjima već potrebi da se zadovolje unapred određene tema i forma – pri čemu su putovanja samo ''niša'' koju si odabrao. Ono što bi se pre zvalo oglašivačka platforma, sada je re-brendirano u influensanje. Influenseri - a većina nas oseća se još lošije kad ih vidi! Ako išta, bliže smo Trifunovićevom živčanom slomu u Kenguru kad gol na cesti proklinje industriju i pare.

I baš kad je ludilo doseglo vrhunac u vidu naslova o milijardama utrošenih na travel industriju i kretenima koji su gubili glavu (doslovno) za dobar selfi – neki kineski baksuz koji nije čuo za Tripadvisor zaustavio je svet i poslao nas kućama.

Valjalo se brzo snaći. Vreme će da pokaže ko ume da uživa u životu, a ko je bežao od sebe u #wanderlust i sad puca po šavovima. Profesionalci znaju da, gde se jedne granice zatvore, druge se otvore, pa su u nastojanju da ostanu relevantni otkrili druge aktivnosti: blamiranje na TikToku, kuvanje, slikanje bašte, čitanje šunda, telovežba, moralne propovedi o propasti Čoveka u vreme krize, nega lica i tela...

Odjednom, više ne trebaš da plutaš u Gangešu da bi spoznao sebe, a sva lepota sveta je u ovde i sada. Onaj posao za koji smo ti rekli da daš otkaz? Jao bre ma to je bila kao neka metafora. Osim ako nisi na Vučićevom sajmu, možda si i sam uvideo da je i ovde dobro, ili instagramerski rečeno: ima potencijala za kontent. Cela filozofija putovanja se za potrebe tržišta promenila preko noći, više nikoga nije briga i šou ide dalje dok ti nasankan čekaš u redu za 100 evra s ekipom koja isto voli sankanje.

Kako kriza popušta i granice se otvaraju, novi pritisak će da počne. Virtualni redovi putnika već su formisani i dele se klipovi onog lika što se u žurbi raspada po podu aerodroma uz komentar ''Ovo sam ja kada počnu letovi hAHahAHA''.

Ako je i tebe zahvatila FOMO influenca i pritisak da treba da se dokažeš, predlažem da ju uzmeš misao da *nikoga nije briga* i na najlepši mogući način koristiš kao vodilju. Koliko god utecajan bio, ljudi neće provoditi besane noći razmišljajući o tebi – kao što ni ti, gledajući ih na društvenim mrežama, u suštini nisi razmišljao o njima, već kroz njih - o sebi. Kad osvestiš da nikoga nije briga i da ne moraš nikoga da impresioniraš, preostaje samo – bavljenje onim što *tebe* istinski raduje.

Ne kažem da treba prestati da se putuje, fotografiše i deli lepe trenutke s drugima. Kupi kartu i uživaj, ali nemoj da to činiš iz straha da ćeš upasti u situaciju gde svi sede i pičaju o dogodovštinama uz buržoaski grohot, a kad se okrenu prema tebi ti blejiš ko ovca. To će teško da se dogodi. Ljudi koji nešto rade jer to vole ne osećaju potrebu da se uzdižu na taj način, a oni kojima to treba – neće ni prestati da pričaju, niti će primetiti da sediš pored njih. To je njihov šou i sve da si proputovao pola sveta, neće biti važno, jer nikada ni nije bilo.

Putovanje može da obogaćuje i oplemenjuje, uči i emancipuje – ali to isto može milion drugih aktivnosti. Zavisi šta ti od toga napraviš. Ti si taj koji pridaje značaj i ti si taj koji može da ga oduzme.