Istorija abortusa u Srbiji: od travki do igala za pletenje

Na fotografijama su eksponati koji su deo stalne postavke Medicina u Srbiji kroz vekove u zgradi Srpskog lekarskog društva, osim ako nije drugačije naznačeno.

Priča o abortusu u Srbiji je poslednje vreme vrlo aktuelna, pa se možda stiče utisak kako je novijeg datuma, iako su se oni sprovodili još u dalekoj istoriji. Čini se da skoro svi u Srbiji imaju stav o tome, pa nije ni čudo što političari koriste ovu temu za prikupljanje poena.

Crkva redovno žene naziva čedomorkama, a osim toga, podržava i protestne šetnje za zabranu abortusa. Vrlo slično kao i u, recimo, Americi, gde ovo postaje jedno od glavnih političkih pitanja. Za sada, prema zakonu i ustavu, abortus je legalan. I pored toga, u Srbiji se obavljaju ilegalni.

Srbija nije izuzetak kada govorimo o široko rasprostranjenoj praksi abortusa kroz istoriju, jer antropološka istraživanja pokazuju da je baš u svakom delu sveta još u drevnim društvima postojala ova pojava. Muškarci su, istorijski, jer je kod njih bila koncentrisana vlast, donosili odluke o ograničenju ili zabrani ove procedure koja se obavljala na ženskom telu, u različitim zemljama, periodima i iz različitih pobuda. (Slika Trampa u sobi punoj muškaraca dok potpisuju dokumenta koja se tiču ženskih reproduktivnih prava je dokaz da osvojena ljudska prava mogu itekako da nazaduju, iako civilizacija napreduje.)

Kriminalizacija i otimanje pobačaja od žena

Do devetnaestog veka abortus u Evropi je bio praksa koju su žene vršile na svoju ruku, same na sebi, ili kako bi pomogle nekoj drugoj. U to vreme, niko nije dizao frku oko ove procedure, koje se smatrala normalnim delom života, a čak nije ni postojala svest o tome da je nedozvoljena intervencija. "Sam abortus nije smatran problematičnim i žene nisu osjećale krivnju jer često nisu razumjele da je ilegalan" – kaže Marija Zubak u svom radu Abortus u 19. stoljeću.

I uspon nacionalizma uticao je na doktore da prozivaju žene kako "ne ispunjavaju svoju ulogu", kaže Zubak.

Posebno ih je iritiralo to što nisu oni bili ti, već babice koje su na ovome ostvarivale profit. Oni su "optuživali babice, koje su im bile velika konkurencija, da su više zarađivale od abortusa nego od poroda". Ipak, to nije ograničilo broj abortusa, već samo ukazalo na klasni problem – bogate žene su plaćale doktorima, a siromašne su bile osuđene na "domaću radinost" i tako bile u ilegali.

Od travki do uradi-sam spravica

Dok sam šetala dugačkim hodnikom Srpskog lekarskog društva, u kome se nalazi i istureno odeljenje Muzeja nauke i tehnike gde je stalna postavka Medicina u Srbiji kroz vekove čudila sam se kako ginekološki instrumenti s početka prošlog veka izgledaju vrlo savremeno. Interesovalo me je kako su se žene snalazile za abortuse pre nego što su mogle to da urade bezbedno u bolnici.

Ovde postoji duga tradicija lečenja raznim travama, pa su se žene oslanjale često i na "čišćenje travama". Na našem podneblju raste i trudbenik (Citutoksin) koji je imao "abortivno dejstvo". Osim ispijanja čaja od lovora, naše prebake snalazile su se i umetanjem suve grane ove biljke, koja je izigravala kiretu, pa se njome strugao plod. Iako se pominje ispijanje esencije, kao uspešno sredstvo domaćeg pobačaja, teško mi je da zamislim kako neka žena izdrži da ispije gutljaj, a kamoli nekoliko, koji joj sigurno na putu do želuca ubiju još štošta u organizmu, osim što preko krvi uspe da ubije i plod.

U ostatku Evrope bilo je sličnih bizarnih primera trovanjem do pobačaja - gutanje olova, ispijanje sredstva za beljenje veša, ubrizgavanje raznih otrova, od kojih su neki terpentin, lek zdrobljene španske mušice ili otrovne ražane glavice. Još od drugog veka, grčki lekar Soranus preporučuje ženama kao pobačajne metode "kupanje u vreloj vodi, teške vežbe, jahanje".

Kao preteča instrumentalnog abortusa, kakav danas postoji, žene su se u Evropi dovijale i tako što su u vaginu stavljale pijavice, ljute paprike, ili su se kiretirale komadom kosti, perom ćurke ili iglom za pletenje. Naravno, sve ovo se radilo bez anestezije što govori o stepenu očaja i rešenosti žena da se reše neželjene trudnoće, a sve to je bilo vrlo slično metodama koje su se primenjivale u celom svetu.

Od bezakonja do ozakonjenja

Sredinom devetnaestog veka, 1851. godine postoji zapis iz suda o abortusu izvesne udovice Kate iz Beogradske varoši, gde se navodi da je u pitanju "kriminalni pobačaj" i da su u tome učestvovale njena majka, sestre i tetka.

Abortus je bio moguć u bolnici u slučajevima kad je neka žena bila "bremenita" o čemu svedoči dopis da lekar oslobodi Jovanu Davidović, ljubavnu usvojenicu Đorđa Novakovića i da joj prepiše neko "otrovno bilje" koje bi izazvalo pobačaj.

Takođe, da je abortus postojao kao praksa u bolnicama u Beogradskoj varoši krajem devetnaestog veka ukazuju i bolnički računi na ime pobačaja iz 1858. godine.

Već tokom 1929. postojao je zakon koji se na neki način bavio abortusom – dozvoljavao ga je samo "iz medicinskih razloga.

"Abortuse su pri tom najčešće obavljali priučeni 'pomagači' u neadekvatnim higijenskim uslovima što je često dovodilo do ozbiljnih zdravstvenih komplikacija i doprinosilo visokim stopama morbiditeta i mortaliteta žena" – kaže sociološkinja Rada Drezgić u radu "Istorija kontrole rađanja u Srbiji: Sprečavanje i/ili prekid trudnoće."

Jugoslovenski doktori su baš zbog toga pokrenuli inicijativu da abortus izađe iz ilegale 1935. godine.

"Stoga je (…) upozoreno na problem velikog broja abortusa i usvojena odluka da se zahteva njegova legalizacija. Procenjeno je da se na godišnjem nivou u čitavoj zemilji obavi ukupno 300 hiljada legalnih i ilegalnih abortusa" – navodi Drezgić u svom radu.

Srpska pravoslavna crkva, i tada uticajna kao i sada, zaustavila je donošenje tog zakona.

Nakon Drugog svetskog rata, kako se često govorilo o jednakosti, na dnevni red su došle i teme koje se tiču žena – jednaka plata za jednak rad kao i pravo na abortus.

Porez na stigmu

Iako se govorilo o ravnopravnosti žena i kada je zvanično legalizovan abortus 1952. ovo je bila jedina medicinska procedura u SFRJ koja se naplaćivala.

"Čak i u to vreme, on u SFRJ ostaje jedina medicinska intervencija koja se naplaćivala, što predstavlja simbolički vid kažnjavanja žena "– navodi Jasmina Stevanović u radu "Reproduktivna prava u Srbiji ."

I u to vreme je postojala "komisija za abortus", koja je bila sastavljena od ginekologa, interniste i socijalnog radnika, za razliku od ove današnje, u 21. veku, za koju je predviđeno i crkveno lice.

Zvanično, osim medicinskih razloga, moguće je bilo i da zahtevate abortus ako nemate para i uslove da podižete dete, a pošto to nije bilo jasno definisano, mnogo zahteva je odbijeno "…što je dovelo do porasta kako legalnih tako i ilegalnih prekida trudnoće", kako kaže demografkinja Mirjana Rašević u radu "Ka razumevanju abortusa u Srbiji".

Kada je država shvatila da to povećava broj divljih abortusa, sedamdesetih je zakon liberalizovan kako bi se smanjilo umiranje žena i komplikacije posle zahvata.

Jugoslavija je u to vreme bila jedna od samo tri zemlje na svetu koje su uvrstile reproduktivna prava u federalni Ustav 1974. godine, a zatim je ovo pravo uvedeno i u ustave svih republika, što je govorilo o visokom stepenu ženskih prava.

Kako se danas pravi velika fama o seksualnom obrazovanju i javnoj priči o kontracepciji, intresantna mi je bila informacija da se krajem šezdesetih država trudila da promoviše kontraceptivna sredstva, čak je i donela 1969. Rezolucijiu kojom se obavezuje da obezbedi sredstva za kontracepciju – pilule, spirale i kondome i da uvede seksualno obrazovanje.

Neuka u krevetu, neuka za kontracepciju

Sredinom dvadesetog veka širom Srbije, u urbanim sredinama, seks pre braka bio je uobičajena stvar. Ipak, stigma koja se vezivala za abortus nije jenjavala. Iako nije bilo religijskog prizvuka, ženu koja bi otišla na abortus gledali su ispod oka i smatrali je neodgovornom i neupućenom.

- Ako se od žene u braku očekivalo da bude 'neuka' i pasivna po pitanju seksualnosti i kontracepcije, u predbračnim i vanbračnim vezama su očekivanja bila upravo suprotna te je ona smatrana odgovornom za sprečavanje začeća i krivcem ukoliko do začeća dođe – kaže Rada Drezgić u svom radu.

Ona navodi i da je "bahati tretman koji je žena tokom abortusa dobijala od doktora i sestara, kao da ide na neku najopušteniju medicinsku proceduru, upravo ukazivao na generalni stav." Marijana Rašević navodi kako su i sami doktori imali "otpor i negativan stav prema savremenim kontraceptivnim sredstvima".

"U istraživanju koje je realizovano 1993. godine na uzorku od 400 zdravstvenih radnika (lekari i medicinske sestre) u Beogradu, 41 odsto anketiranih je imalo iskustva sa abortusom (bilo lično ili indirektno). Interesantno je da je taj procenat među ginekolozima bio još viši, 63,5 odsto. Prosečan broj abortusa po ginekologu u ovom istraživanju bio je 1,30, a kretao se u rasponu između 1.00 i 1.81 abortusa" – navodi se u istraživanju Jasne Ristić iz 1994. godine, pod nazivom Zdravstveni radnici i planiranje porodice.

Srbija i okruženje u borbi za abortus

Kod nas je, još uvek, uprkos naporima da se to pravo ospori, abortus legalan do 10. nedelje trudnoće, a posle tog perioda – formira se komisija koja čine dva lekara i socijalni radnik. Zakon kaže da pobačaj posle tog perioda može da se izvede u slučajevima medicinskih komplikacija koje mogu da ozbiljno ugroze zdravlje i život žene, genetskih problema za plod, oboljenja majke, potom trudnoća uzrokovana silovanjem ili obljubom nad nemoćnom ili maloletnom osobom, zloupotrebom službenog položaja i incestom, kao i lošim materijalnim stanjem.

Kada se radi o broju abortusa, možemo samo da nagađamo, jer podatke iz privatnih klinika nemamo. S jedne strane, po medijima imamo neke procene da ih ima 200 hiljada, dok zvanični podaci Batuta govore da ih je 16.863 od čega je više od 70 odsto medicinski indukovano, a sprovele su ih upravo žene u braku.

Ono što danas žene u Srbiji još imaju, zvanično, jeste zakon koji omogućava pravo na svoje telo, garantovano Ustavom. Ono što nemaju je zaštita da to pravo bez osude ostvarujemo. Možda nam slučaj Poljske deluje daleko i nestvarno.

Poljska aktivistkinja Magda Pochec, tokom gostovanja u Beogradu na BeFem-u, kaže kako zabrana abortusa nije doprinela natalitetu, što je bila glavna namera, već samo povećanju ilegalnih abortusa.

- Iskustvo naše zemlje kao izuzetno restriktivne je da žene nalaze načine – kupuju abortivna sredstva preko interneta ili putuju u druge zemlje. One koje nemaju sredstva samo su osuđene na nebezbedne procedure koje im ugrožavaju zdravlje – kaže Magda.

I u Makedoniji je usvajanje restriktivnog zakona o abortusu delovalo nestvarno, gde je javnost bila protiv zakona o ograničenju abortusa, ali je on ipak preko noći donet.

- Prvo je to sve izgledalo samo kao "podsticanje nataliteta i porodice", gde je na primer, Ministarstvo kulture finansijski podsticalo pravljenje pesama o "povećanju porodice", a onda se to završilo ograničavanjem žene na pravo da odlučuje o svom telu – kaže Ivana Dragšić, makedonska aktivistkinja.

U Hrvatskoj je situacija oko abortusa vrlo zategnuta, jer se žene bore sa crkvom, konzervativnim političarima, pa i doktorima koji se pozivaju na "priziv savesti" – ne žele da rade abortuse u državnim klinikama, ali u privatnim za novac se ne "prizivaju", kaže hrvatska aktivstkinja Ana Brakus.

U Srbiji je duga istorija primera da crkva žigoše žene koje abortiraju kao ubice, a patrijarh SPC Irinej smatra abortus najvećim grehom.

Svakog sedmog u mesecu na Trgu Republike okupljaju se aktivisti "Međunarodne pravoslavne inicijative za zabranu abortusa", koji svojom izložbom pokušavaju da privuku pažnju i potpise da se pravo na telo ograniči. Iza te inicijative krije se SNP 1389 , desničarski nacionalistički konzervativni pokret medijski poznatog Miše Vacića.

I sama sam bila jednom na toj izložbi sa grupom prijateljica da iskažem svoje neslaganje mirnom šetnjom sa ofingerima kao simbolom ilegalnih abortusa i u znak solidarnosti sa prijateljicama koje su abortirale, kada ih je napustio partner ili uticao na to da abortiraju, jer nije želeo da bude otac.

Ono što nisam očekivala je pretnja jednog od organizatora da će nas "sve snimiti i naći", a taj link je i okačen na Jutjubu.

U atmosferi rastućeg konzervativizma i povratka tradiciji, karakterističnim za periode tranzicije koje obeležava siromaštvo i nezaposlenost, oni koji drugačije misle i protive se idejama, rizikuju pretnje i zlostavljanje.

Ono što sam naučila na ovom putovanju kroz istoriju abortusa u Srbiji je da je sa zabranama abortusa samo dolazilo do povećanja ilegalnih, kao i smrtnosti žena. Kroz istoriju su žene nalazile alternative kako bi izvršile abortus, jer je očigledno postojanje same procedure neophodno. Barem dok se ne poveća svest, obrazovanje, dostupnost kontracepcije, učestvovanje muškaraca u odgovornosti za trudnoću, kao i mogućnost da žene prave izbore i imaju kontrolu nad svojim telom.

Nadajmo se da se nećemo vratiti iglama za pletenje.

Još na VICE.com:

Kako je imati ilegalni abortus

Zašto žene širom sveta idu u zatvor zbog pobačaja

Sofiju Vergaru tuže njeni sopstveni embrioni