Kako je biti di-džej u kupleraju?

Kad su u pitanju razne moguće trajektorije nečije karijere, na prvi pogled se čini da je Dejvova — čije puno ime ne smemo da otkrijemo iz pravnih razloga — otišla u pogrešnom pravcu. Nekada putujući di-džej na evropskoj sceni, bio je redovan gost na Ibici i čak izdao nekoliko ploča. Za jedan kratki trenutak, dovoljan da se ispuši cigareta, bio je miljenik plesne štampe. Zatim je otišao na turneju po Australiji, zaljubio se u tu zemlju i nikad se više nije vratio. Bila je to odluka koja je za posledicu imala pad sa trona. Sporo klizanje sa trona. Možda pre nežno spuštanje sa trona. Sa nastupa po klubovima, prešao je na nastupe po barovima, zatim na otvaranja galerija i rođendanske žurke. Danas je di-džej u javnim kućama.

Dok ga gledam kako u petak uveče prebira po svojim pločama, nas dvojicu obuzima atmosfera setne intrige. Ako intriga uopšte može da bude setna, naravno. On se priprema za svoj nedeljni nastup u jednoj od legalnih javnih kuća u Melburnu. Slabo upoznat sa dešavanjima u takvim ustanovama, izjedao me je osećaj strepnje koji je sve vreme ključao u meni. Išao sam u kupleraj sa Dejvom i nisam bio siguran hoće li me dočekati prava pravcata pohotna terevenka ili mračna, zastrašujuća ekskurzija u dubine gradskog seksualnog podzemlja.

Ideja da javnoj kući, od svih mesta, treba di-džej može isprva da vam deluje preterano, ali je to samo dokaz koliko se didžejisanje uvuklo u sve pore zabave. Nije to ništa novo, naravno, kao što pokazuju di-džejevi na klizalištu i di-džejevi u supermarketu; didžejisanje više nije umetnost: to je samo način da se ispuni javni prostor. A tu je i pitanje kozmetičke privlačnosti: uvek deluje iznenađujuće impresivno imati di-džeja bilo gde, koliko god neprikladno izgledalo. Mnoge javne kuće u Melburnu imaju di-džejeve. One su pola klubovi, pola jebarnici, a smeštajući ta dva pod isti krov jedan je od načina da se ti iskonski poroci zadrže na jednom mestu.

Pošto se preselio u Melburn, Dejv je zbog pada na lestvici di-džejeva počeo redovno da pušta muziku nezainteresovanim posetiocima barova posle radnog vremena. "Kad nastupaš kao di-džej u baru to je mač sa dve oštrice", rekao mi je on. "S jedne strane to je zgodna gaža jer te plaćaju da obezbediš pozadinsku muziku. Ali u nekom drugom smislu, ti si samo džuboks. A taj nedostatak angažovanja počinje da ide na živce." Dane didžejisanja po barovima opisao je kao "ubistvene za umetničku žicu", istakavši da "najčešće kvariš atmosferu terajući ljude da se nadvikuju sa muzikom."

Sve iluzije pale su mu u vodu i počeo je da se oseća kao otelotvorenje propalog di-džeja, sateranog u ćošak bara da bezvoljno pušta salonsku muziku tokom beskrajne noćne smene. "Dosegao sam didžejevske visine samo da bih ljosnuo uz tresak u nešto što sam smatrao da je ispod mene", kaže on, "tako da sam u jednom trenutku zastao, stao na stranu i razmislio o čitavoj situaciji." Dejv je shvatio da mora da padne na najniže grane pre nego što stvari počnu da se kreću nabolje. Rečima Henrija Vodsvorta Longfeloua, "plima nastupa kad je oseka najniža". U trenutku inspiracije, ponudio je svoje didžejevske usluge raznovrsnim lokalnim burdeljima. Upravo je to bila promena u karijeri koju je tražio.

Kao čovek sa godinama iskustva iza sebe, odlučio je da se pojavi sa kompilacijom na disku. "Disk je predstavljao moju konceptualizaciju, interpretaciju šta bi disko u kupleraju mogao da bude", kaže on. Cilj je bio ići dublje od očigledne ljige u Plejbojevoj palati. Srećom po njega, vlasnicima se ideja dopala i Dejv je počeo da drži dva rezidentna nastupa nedeljno po javnim kućama u centru grada. Uspeo je: zamenio je svet barova za seksualnu industriju. Prošao je inicijaciju u srednjem dobu života.

Neočekivano, nova gaža se pretvorila u nešto drugo, nešto više. Dejv je primenio sve svoje talente, prilagodivši se novom okruženju sa velikim samopouzdanjem. "Isprva je bilo teško nametnuti svoj novi muzički pravac. Uprava je želela klišee, saundtrekove za porniće iz sedamdesetih i R&B." S vremenom je uspevao da oblikuje svoje nastupe u nešto primerenije, potrefivši klijentelu i pravo raspoloženje. "Požuda, zavođenje, kajanje i gubitak — to su bile samo neke od ključnih reči na koje sam se usredsredio", kaže mi on. "Razvio sam osećaj za tu krajnje suženu oblast koju sam stvorio i uživao u svojim nastupima." Raspoloženje koje pokušava da dočara znači da zatiče sebe kako pušta pregršt materijala sa naglaskom na vokalima, a i balade uvek dobro prođu.

Ali kako zaista izgleda di-džejev set u kupleraju? Zamišljao sam iskustvo javne kuće nešto strogo kao poslovno, sa seksom kao sastavnim delom čisto primopredajnih odnosa. Vanškolska razonoda, pretpostavio sam, biće veoma nisko na listi prioriteta. Iznenadio sam se kad sam ustanovio da su mušterije raznolikije nego što sam očekivao. U baru se nisu gomilali samo pijani momci, sredovečni jadni preljubnici i izgubljeni raspuštenici. Te noći je u grad izašao popriličan kontingent invalida. Dejv mi je ispriča da "pristojan deo prometa odlazi na negovatelje koji dovodi svoje pacijente." Iako to nije standardni institucionalizovani protokol, mnogi od osoblja saosećaju sa svojim kolegama i dovode ih na "inače nepristupačno opuštanje", kako je to Dejv definisao, "kojem većina zaposlenih devojaka više nego rado udovoljava."

Atmosfera, takva kakva je, graniči se sa introspektivnom. Za razliku od striptiz kluba, gde se devojke neprestano nadmeću za vašu pažnju i vaš novac, javna kuća je gotovo poslednje utočište i, zbog toga, ne toliko mesto za druženje. Iako su neke ustanove u Melburnu legalne, anatema je i dalje prisutna te mušterija gledaju svoja posla. Čak i enterijer traži određeni stepen anonimnosti, sastojeći se od niza separea i niša, neupadljivih sigurnih luka u kojima momci lagano ključaju pre nego što ih pokupe. Dejv je skrajnut, tek napola osvetljen. Većina muškaraca u gostima nije ni svesno njegovog prisustva. Za mene, koji sam sve samo posmatrao, bilo je to pomalo tragično. Bio sam svedok njegovog dramatičnog pada sa visina, gledao kako čovek u ćošku burdelja pušta muziku koja nailazi na minimum reakcija. Što znači da je to bilo neobično odgovarajuće: ako je Dejv želeo da padne na najniže grane, niže od ovoga nije mogao.

S druge strane, kad ste se jednom navikli na mirise sterilnog seksa, prizemne požude i otrcanosti, sa gramofona je dopiralo nešto nalik muzici za dušu. Te noći je Dejv ispredao zvučnu priču koja je u sebe uplela istorijate klijenata, seksualnih radnica, čitavog biznisa. Diskutabilno je, doduše, da li je još nekome tako zvučalo. Nešto se u svakom slučaju dešavalo i izgledalo je kao da je makar na podsvesnom nivou ta priča primećena.

Kao i svi veliki di-džejevi, on je savršeno čitao atmosferu prostora. Umnogome se oslanjajući na materijal iz šezdesetih i sedamdesetih, njegov eklekticizam neprestano me je zbunjivao, uplićući zajedno sve, od Hall & Oats do Mr Fingers, od Erika Kleptona do D'Anđela. Pustio je čak i "How Soon is Now" od The Smiths. Pričao je priče onako kao što to radi Leri Levan, ali ovo je bio više Last Chance Saloon nego Paradise Garage.

Poželeo sam da pitam Dejva u čemu je korist od didžejisanja u javnim kućama. Na kraju krajeva, različite gaže imaju različitih prednosti, zar ne? U klubu di-džej dobija punu tacnu droga, u restoranu di-džeja lepo nahrane, u baru di-džej odlazi kući nacvrcan. Pretpostavio sam da protivusluga u kupleraju mora da je prilično logična: koliko pušenja vredi jedan nastup? Slušajući Dejva kako pušta muziku, gledajući ga kako proučava prostoriju koja ne želi da bude primećena, zažalio sam što razmišljam o njemu ili ovom mestu na taj način.

Prava veština didžejisanja krije se u čitanju, tumačenju i preobraćanju okruženja. Dejvov pad na najniže grane ironično mu je omogućio pristup staništu bogatom pričama; uzavrelom žarištu kreativnosti. Za njega, plima se preokrenula kad je oseka najniža, ali ga je ostavila tamo, nasukanog na tom veoma čudnom mestu – mestu koje je postalo njegov duhovni dom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu